Биљана Станисављевић - Песме


Биљана Станисављевић


Кад ниче пролеће


Кад ниче пролеће

размишљам о овоме

што ме те зиме

начело, окрзнуло

ма какви

разбило ме, ишчашило.

Иако мислим да ми

не треба ништа

само давати и сањати.

Ваљда размишљам тако

кад ниче пролеће

јер би и зими требало знати

препознати Долину јоргована

и схватити деспотову

поруку оданости.

„Само полако сине“

говорила је моја бака

„само полако

мушкарци су пси“.

Зато ми је његова сестра

пуних седам година

причала причу

о седам гора и седам мора

не би ли ме повела њему.

Славила је загрљај

наших сусрета,

открила ми је да

се не плаши смрти

а да се свега осталог плаши.

Дала је благослов

његовом шапату у мојој коси

и нашим разузданим обећањима

иако је знала да ће их погазити.

Кад ниче пролеће

размишљам о овоме

што ме те зиме

замало није убило.

„Само полако сине“

говорила је моја бака,

„насецкај сине црнога лука

извлачи све убивотине“.

Е, баба, кад би знала

ни сав црни лук овога света

не би ми извук’o

ову модрицу на срцу.

Кад ниче пролеће

отапа заборав

и увек се осећам као пустара

уморна за нова рађања.

Што се све не заврши

на усхићењу

при погледу на постер

омиљеног певача?

На усхићењу кад се

свим девојкама у разреду

допада професор физике.

Све би пиљиле у њега

осећајући устрепталост

а ни саме незнајући зашто.

Или на дечачким жељама

за пољупцем

професорке француског

само зато што би јој се

хаљина мало подигла

док се пружала да кредом

дохвати почетак табле.

Кад ниче пролеће

размишљам о овоме

што ме начело, окрзнуло

ма какви

што ме разбило,

ишчашило, посекло.

„Само полако сине“

говорила је моја бака,

„убери сине живовлак

све посекотине лечи

и брзо зараста“.

Е, баба, кад би знала

ни сав живовлак

из твоје баште

ову живу рану не зарасте.

Кад пролеће ниче

вриштим без гласа

плачем без суза

светим без мача

у једном дану

све дане дубоко дишем

а не могу зиму да испишем!

„Само полако сине“

говорила је моја бака,

„све што воли

и што боли

у теби је

мораш полако

само полако

лако је ваздух,

треба земљу загрејати.“



Магнолија


Под скуте магнолије

босонога

сви своје искре

љубичастим уснама цветова

угрeј семење

косе сплети

христовим трном

утекни косачу времена

нек никне ново зрневље

из твоје шаке вреле

на прстима прођи поред кактуса

њихове оштре глади зреле

дланови доцкан крваре

а твоје су хаљине беле



Подстанарска соба


Протестујем против прозора

подстанарских соба

Завеса којима је забрањено прање

Против солитера који одозго

зевају на моју малу собу

Кезе се нагнути и прете

Тешко дишем у малој

подстанарској соби

Буним се против два квадрата

мојим десним уветом

које безобразно извирује кроз косу

Мојим зеленим коленима

Кликерима стакленцима

Свим колачима од блата

Колекцијом буба и лептирова

Мојим хербаријумима

значкама и салветама

Буним се против два квадрата

У овако скученом простору

баба не може да извеје пасуљ

са чукнутим лончетом

у плеканом кориту

Ту не може да се прескаче

ластиш подигнут до рамена

Попила сам лек против клаустрофобије

дали су ми превелику дозу

пре употребе нисам прочитала упутство

упозорење: не односи се на мале подстанарске собе

Буним се против два квадрата

Не могу да нацртам школицу до десет

Не могу да развучем осмех

у жељену криву линију

Протестујем против прозора

подстанарских соба

Протестујем против

подстанарских соба

оне имају плафоне

спуштене на грудни кош



Растанак


Дозрели су погледи

и срели смо се

ја закопчане кошуље

и откопчаног срца

ти откопчаног капута

и закопчане душе

ја у новим ципелама

ти у старим војничким чизмама

исте боје очију

различитих страдања

истих жеља

другачијих надања

Призвани сувом смоквом

и влажним дахом

љубимо се црним вином

Заглављени међ слике и штафелаје

међ замршене ногавице и рукаве

уплетених срца

трпимо сува непца

и усне јутром распукле

Дишемо наш сусрет

прошлих светова

и садашњих година

Ја закопчане кошуље

а откопчаног срца

ти откопчаног капута

а закопчане душе

растајемо се из сна

из кога се никада

нећемо пробудити



Биљана Станисављевић

Киша на Трнавској цести


Два погледа под кишобраном љубе се

на Трнавској цести у Братислави

Мирис кобасице заскаче немирне капи кише

Два пара мокрих ногавица горе у загрљају

Суше се на непроспаваној ноћи

у студентском хостелу

огрнуте похотом избледелих чаршафа

Летимо за Варшаву

Лево плућно крило ми лепрша

на левом крилу авиона

Средомишће метро станица Центрум

Стан у Светокруској

Водимо љубав на прозору

с ког се види копија Ломоносова

један пешак упорно хода по стази за бициклисте

Пивом гасимо неверицу

да смо стварно на концерту Ролингстоунса

Свирају Мис ју за нас на народном стадиону

С концерта у рано јутро летимо за Будимпешту

Пијем лек за главобољу и мрзим лимузине

Никад не стижу на време

Враћамо се кући

Труцкамо на тишини у аутобусу

Дишемо мир војвођанске равнице

мир који једино нарушава Чарли Вотс

лупајући и даље по мом коферу

као киша на Трнавској цести по кишобрану

испод којег се два погледа љубе


Књижевна радионица Кордун


Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.