Босанска љубавна прича - Ђорђо Васић

Updated: May 3



БОСАНСКА ЉУБАВНА ПРИЧА



Миле и Емина су били, мање-више, типичан мјешовити пар осамдесетих година прошлог вијека. Љубав из школских клупа крунисана срећним и складним браком. Факултетски образовани, атеисти и толерантни. Једном ријечју, прогресивни. Он није славио Божић и Ускрс, она није славила Бајраме – ни Рамазански, а ни Курбан Бајрам. Нису постили, крстили се и клањали. Бога нису спомињали у кући. Чак ни у узречицама, и, на срећу, ни у псовкама. Њихови родитељи, с друге стране, обиљежвали су све ове вјерске празнике , и Миле и Емина су, наравно, одлазили код родитеља, али више као на породичне скупове – онако из поштовања, културно, не показујући притом никакву афектуацију, што је, на неки начин, било и разумљиво, јер они су били савремени пар који је, како се у то доба наглас говорило, превазишао религијске догме - нова генерација атеиста и младих људи широких назора, отворености и толеранције.

Миле и Емина су ускоро добили и дјецу. Пошто нико од њих двоје није другој страни ништа наметао, дјеца нису названа ни по Милетовом дједу Стојану, а ни по Емининој нани Хатиџи, него су добили имена: Тим и Уна. Кратка и неутрална имена, да се ни назријети не може које су вјере, па чак и одакле долазе, што ће се касније испоставити као врло мудра одлука.

А онда су дошле луде деведесете и рат у Босни. Миле и Емина, на срећу, а опет као толерантни и прогресивни људи, нису се трвили око тога да ли је у питању грађански рати или „агресија на суверену земљу“ – стање у земљи су једноставно назвали масовним лудилом у којем нису жељели да учествују и као логична посљедица тог и таквог става било је њихово пријављивање за исељење у Америку. И Америка, та великодушна земља неслућених могућности, одобрила им је усељење и пружила уточиште у граду Форт Ворт, у савезној држави Тексас, да се не би злопатили по Нјујорцима, Бостонимама или недајбоже Лосанђелесима, све непрегледним велеградима, хаотичног саобраћаја и уужурбаног темпа гдје живе или снобови и скоројевићи или пука сиротиња.



Дјеца, Тим и Уна, расла су и стапала се са новом средином. Миле и Емина су венули и копнили у новом окружењу гдје су се дружили углавном са себи сличним – мјешовитим и прогнаним или илегално досељеним, и у којем се није гледало на национално поријекло супружника, барем не тако детаљно као у земљи из које су побјегли , јер властима и послодавцима је једино било важно да су легално у земљи и да имају дозволу за рад.

Убрзо по њиховом доласку, Милетови родитељи су се упокојили, и то једно за другим, у врло кратком временском размаку. Миле је знао да је отац свиснуо од бола након мајчине смрти. А након што је и Еминин бабо умро, Емина је изразила жељу да доведе мајку и да живе сви скупа под једним кровом. Миле, као толерантан и широкогруд човјек, није имао ништа против ове идеје. Чак напротив, надао се да ће нена својом мекотом и топлим срцем придобити Тима и Уну и помоћи да се „деамериканизују“ и добију макар мало од осјећајности и привржености породици и коријенима који су красили њега и Емину и готово читаву њихову генерацију.

Но, то се није десило, и Миле се са сваком годином све више осјећао као бродолмник на далеком и туђем острву чији становници се не отуђују само једни од других него него и од себе самих.

А онда, једног дана, за вријеме вечере, док су обоје дјеце полуодустно жвалкали пицу, не скидајући поглед са екрана мобилног телефона, и док је Миле незаитнересовано буљио у телевизијски екран са стишаним тоном, Емина трљала сљепоочнице због мигрене која ју је мучила свакодневно већ неколико задњих година, и нена Мујесира зурила у хладну чорбу на којој се хватала танка скрама, Уна је изненада подигла поглед са екрана телефона и рекла да има дечка и да се зове Џеси, и да сљедећег викенда планира да га доведе кући и представи свима. Окупљени око стола су се начас пренули из обамрлости, Милету је чак прелетио и осмијех преко лица, а нена Мујесира је наивно упитала:



- Је ли наш или је Мексиканац?

- Не, није ни наш ни Мексиканац, Американац је, нено – одговорила је Уна.

Сљедећег викенда, припреме за Џесијев долазак су кренуле од раног јутра. Миле је очистио роштиљ, нена Мујесира развукла питу, Емина је сложила баклаву, Тим донио пиће – око три сата све је било спремно за Џесијев долазак.

У пола четири, Џеси се довезао у црвеном форд мсутангу и паркирао га иза четири друга аутомобила , јер у Америци сви пунољетни чланови породице имају властити аутомобил и одвојени банковни рачун. Кад је Џеси ступио у кућу, Уна га је представила свима редом, а Џеси, нимало збуњен, није са лица скидао свој широки осмијех са бисерно бијелим зубима, који су нарочито долазили до изражаја на његовом лицу загасите пути.

У кући је наступила нека извјештачена ужурбаност. Миле се сав ушепртљао око роштиља, Емина је из руке испала стаклена здјела са салатом и разбила се у хиљаду комада, нена се опржила на дршку рерне док је вадила питу, но, на крају је све испало добро и ускоро је сто био пун хране најразличитијих окуса, како се то и може замислити у једној домаћинској породици у којој су се преплеле вишевјековне кулинарске традиције различитих култура и у којој у кухињи послују двије вјеште куварице.

Џесију се храна свидјела. Од свега је пробао помало и након сваког залогаја је задовољно климао главом и у уста развалачио у свој широки осмјех са бисерним збима, који су, као што сам рекао, долазили још више до изражаја на његовом загаситом лицу које се тек незнатно било овлажило знојем.

Негдје око пола осам, Уна је саопштила да ће се она и Џеси повући на спрат у њену собу јер ускоро почиње њихова омиљена серија, Тим је рекао да иде на тренинг, а остало троје укућана су наставили да сједе за столом. Емина је недуго затим ћутке почела да поспрема сто и слаже празно посуђе у машину и пакује остатке хране у стаклене посуде и одлаже их у фрижидер. Нена се повукла у своју собу, а Миле је остао да сједи непомично у прочељу стола. Испред њега је и даље стајала допола испијена флаша пива. Тишину је само нашас прекидало звецкање посуђа из кухиње и уједначени пој зрикаваца који је допирао кроз отворена улазна врата.



Након што се и Емина удаљила и повукла у спаваћу собу, Миле се подигао са столице и изашао на дрвену веранду. Вече је била пријатна, ваздух топао и благ. Милета су пој зрикаваца и топлина вечери начас подсјетили на љета која је проводио код дједа Стојана, на косидбе у дједовом селу кад је по читав дан доносио воду косцима, сјетио се и запаљених бакљи од коре трешњевог дрвета углављених на штап „лилу“ за Петровдан, и тако наслоњеном на дрвену ограду веранде, из груди му се отео дуг и болан уздах., који као да је дошао из саме нутрине душе. И управо у том часу иза себе је зачуо звук отварања врата. Окренуо се и спазио крхку прилику своје пунице Мујесире.

-Шта је зете? Које муке тебе море. Мислиш у себи, јелде, да је макар Мексиканац. Али не брини , проћи ће то. Такоје и мени било на почетку. Стари и ја смо се ноћима превртали у кревету и мирили са судбином кад сте се ти и Емина узели. Али вријеме лијечи све. Тако ћеш и ти . Нема тог белаја на који се човјек на крају не свикне. И чак га и заволи. Ево, као и нас двоје што смо се свикли једно на друго. Сада неког другог не би могла ни замислити. А понекад имам осјећај да те волим као рођено диејте.

Миле је климнуо главом и насмијао се само једним крајем усне. Осјетио је у часу потребу да јој наслони главу на раме, али се суздржао. На крају јој је положио руку на подлактицу, постајао тако неколико тренутака, и онда се провукао покрај ње и ушао у дневну собу, угасио безгласни телевизор и попео се уз степенице на горњи спрат. Прошао је кроз дугачки ходник на путу до гостинске собе. Испод врата на Униној соби још увијек се видио трак свјетла. У некадашњој заједничкој спаваћој соби је било мирно. Отворио је врата гостинске собе и запутио се према кревету. Скинуо се и легао у кревет. Покрио се покривачем све до браде и по први пут од дјетињства саставио три прста и прекрстио се, и прозборио, готово неконстролисано: „Боже, помилуј ме грешног.“



Књижевна радионица Кордун



Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.