Војо Мачар - Приче из Белог Града


Приче Воје Мачара, писца са избегличким стажом у Београду

(Приче из Белог Града, Војо Мачар, Свет књиге, Београд, 2017)

Као на Бројгеловом платну, пред нама је пресек једног доба уоквирен у приче, које доживљавамо као фотографије, или често као кратке филмске записе.


Војо Мачар, аутор и уредник часописа СЛОВО

Постоје људи који у неком периоду, привремено, живе на друштвеним маргинама. Тачније, верујем да нема људског бића које у бар неком тренутку свог животног пута није било скрајнуто на његове ивице, које је неретко са те ивице склизнуло у пуко преживавање, чекање на боље дане, надање да ће се коло среће поново окренути. Често остану непримећени, најчешће им не знамо пуно име, али добро патимо духовите надимке или заједнички именитељ групе којој припадају, који се брзо претвори из именице у атрибут, из атрибута у (све)опште одређење његове целокупне личности. Избеглице или „разбеглице“? Свеједно је, уколико их са свог повлашћеног, сигурног места на друштвеној трибини гледате како ходају по клизавој ивици која се зове маргина.

Заблуда, међутим, започиње већ самим значењем синтагме друштвена маргина. Људи на тој маргини су само наизглед скрајнути од централних друштвених догађаја. Једнако део система као и сви остали, они су неодвојив део миљеа свих друштава и сваког историјског доба.


Деведесете године прошлог века у Србији остаће умногоме обележене управо оваквим људима и људским судбинама. Београд посебно. О таквој Србији, као својој судбини у данима избеглиштва, пише Војо Мачар. О таквом Београду, у који је ’92. године „ушао тихо и на прстима“, а из кога је изашао након четири године опет „тихо и на прстима“. Исти, а измењен, богатији за слике и осећања која са својим читаоцима дели у двадесет шест прича из Белог Града. На крају крајева, како сам каже у причи „Ципеле“, у Београд је „ујахао у добростојећим патикама“, а „из њега изашао у добростојећим ципелама“.


Приче су „настајале у годинама када су београдске продавнице зврјале празне, а грађани Белог Града зујали по пијацама као муве без главе да некако преживе“. Војо Мачар, учесник, записничар и добронамерни критичар, овековечио је и друштво које је маргинализовало своје суграђане и људе који су се, не својом вољом, нашли на тим маргинама, дао им је имена, лица и темпераменте, а да притом није морао да било шта измишља. Аутентичне животне приче нашле су се између корица књиге из Белог Града.


Користећи мотиве уласка и изласка из Београда, који се понављају на више места, Мачар не оставља читаоцу никакву сумњу да су ове приче део јединствене целине, да, иако се могу читати одвојено, оне су у ствари једна целовита прича о избеглиштву. На једном месту каже да је „утеран у Београд“, на другом да је имао „избеглички мандат у Београду“. Како год окренеш, избеглиштво и све што оно носи са собом - било је пишчева судбина, као што је и бег из Београда у Канаду био неизбежан: „Нисам ја отеран из Србије. Из Србије сам побегао. Био сам зец који се освестио, пре него што су га покупили“ (Лов на зечеве).


Зашто је пијаца централно место у овој књизи? Сигурно не само зато што је на њој наш приповедач проводио дане, месеце и године борећи се за голу егзистенцију. „Пијаца је огледало сваког друштва“, каже аутор, а пијаца на Бановом Брду је била у тим годинама и слика друштва и слика појединачних људских карактера и судбина. Као на Бројгеловом платну, пред нама је пресек једног доба уоквирен у приче, које доживљавамо као фотографије, или често краткке филмске записе.


Мотивима и топлином приповедања, посебно кад се бави темом породичног огњишта и кад га, као у причи „Орах“, обузме носталгија, Мачар ме подсећа на Лазаревића, Кочића, Ћопића. Сентименталност показује и када пише о сусретима са највећим епизодистима српског фима, према којима он, и сâм епизодиста у свом београдском жизбегличивоту, гаји посебну наклоност. Али, у тој сентименталности нема ни трунке патетике.


Писац бритког опажања и оштрог пера, Војо Мачар успешно користи сарказам и иронију бележећи своје шетње „некадашњом Браваревом улицом“, или убрајајући себе „у регуларне Слобине увознике“. Чак и слободно време проводи сусрећући се у кафанама са „бројним земљацима који су били запослени у Слобином девизном сектору“. Онако како је то чинио врсни српски приповедач Бранко Пиргић, Мачар са много симпатија исмева положај у коме су се затекли и он и његови земљаци: док је Београдом одјекивала „избегличка химна: визе, девизе, девизе“, он је био „трговац опште праксе“ на пијаци на Бановом Брду. А пијаца, ова на Брду и све друге тих раних деведесетих, биле су горке метафоре живота у коме постоји само данас, у коме се не планира, него чека и животари.


- Где сутра наступаш? (пита приповедач певача Јолета)

- Почећу с врха пијаце, па ћу, ваљда, до мрака стићи и до тебе. Ти си на дну.

- Да, ја сам на дну.


Галерија најразличитијих ликова и карактера пролази променадом Мачареве пијаце. Поред певача Јолета, ту су коцкари, посебна сорта, према којима гаји разумевање и сликајући их се позива на ликове Достојевског, Лазе Лазаревића и, посебно,

приповетку „Први пут с оцем на јутрење“. Није заобишао ни недаће људи који нису били избеглице, ни оних који су своје домове отворили избеглима. Посебно је снажна прича о човеку кога је сестра избацила из стана, у који је дошао као избеглица. Писац који разуме људску потребу да лако и брзо дође до новца није заобишао ни викенд ратнике, ни шибицаре. Војо Мачар на горак и духовит начин слика стање на црном тржишту у данима највеће инфлације, а хумор користи да исприча причу о сопственом шверцерском искуству, кад је био у паници да ли овај „злочин“, који звучи на енглеском много озбиљније него на српском, икада застарева, или ће му једне ноћи неко покуцати на врата и одвести га у затвор. У земљи у којој се преко лекара тражи веза за добру пијачну тезгу, у времену кад пијаца, кад су трговци у питању, има „најбољу кадровску структуру од свог оснивања“, шале на сопствени рачун имају лековита својства, горка пилула се лакше прогута, па и она која долази од београдског друга који га подучава културном понашању у граду и кафани, јер он, наш приповедач, као Босанац, „не стоји најбоље са бонтоном“. Смислом за хумор и одсуством увређености, аутор и негативне особине представља са симпатијама, а често читаоце изненади духовитим и саркастичним опаскама. Србија у Београду тих раних деведесетих, баш је била пала на ниске гране, каже Мачар, а онда објашњава да се то односи на хотел Србија, у коме су биле смештене бројне избеглице.


„Приче из Белог Града“ су дневнички записи, па се њихов аутор сходно томе односи и према чињеницама. Не проверава их, него их записује онако како их је доживео. У његовом писању налазимо историјске и географске одреднице доба о коме пише, позивање на у то време актуелне политичаре и уметнике, на књиге које су обележиле то време, као што су Пекићеви „Скакавци“ и Михаиловићеве „Тикве“.


Таква проза је уједно веома убедљива у критици политичког и социјалног стања, посебно јаза који се у вуненим временима отвара између моћних и беспомоћних, богатих и осиромашених. Људи се деле на „рођене у ципелама и љуту сиротињу“, а ципеле су статусни симбол и само сиротиња то зна, наводи у „Прича о ципелама“.

Вероватно најтужнију судбину човека који је ишчупан из корена, Мачар описује у лику по имену Здраван, који је некада био најугледнији домаћин у његовом крају, а сада своје избегличке дане тужно проводи возећи се на прузи Београд - Бар само зато што има бесплатну избегличку карту.


Војо Мачар, човек коме политика није била судбина, пише о политичарима оштрим и неопраштајућим језиком. Шта је то што их „удаљава од народа из кога су колико јуче потекли? Шта је то што их у властитим очима чини много већим од народа над којим владају?“


Дневничка проза у исто време омогућава критику друштва са становишта историје. Зашто је пропао комунизам? Правећи паралелу између политике и коцкања, Мачар проницљиво закључује: фолирали су, али недовољно убедљиво.

Кроз хумор и нескривени сарказам, Мачар пише о годинама инфлације, када је „власт била задужена да, поред осталих високих државничких послова, само штампа паре“. Ономе ко је савладао вештину живљења у то доба, никаква криза више ништа не може. „Живим као биљка“, резигнирано закључује аутор.


Прича „Између српа и чекића“ је успешна метафора којом описује односе у Југославији после Другог светског рата. Села Вранић и Дражевац, „две Србије које је оковао срп и чекић“, симбол су народа подељеног на грађане и сељаке, на оне који су били на страни победника и оне који су били на страни поражених. Крај приче је оштар као мач и погађа право у срце подвојености која још увек постоји, једнако у матици колико и у расејању: „Две Србије и данас постоје“.

:







Аутор и приређивач приказа

Душица Ивановић

Торонто, 26. август 2019.










Књижевна радионица Кордун

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.