Гордана Петковић Лаковић - Песме


Гордана Петковић Лаковић


Шта је срећа


Срећа је кад имаш мајку,

кад ти неко чита бајку,

кад ти каже да си лепа

и када ти тата тепа.


Срећа је и кад си дете,

кад ти снови небом лете,

када сањаш да си вила

и да имаш права крила,


кад ти ласте или пловке

све излећу из оловке,

а са њима и слон Буца

ужива крај јарког Сунца,


кад цвркућу врапчићи

и кад пужу пужићи,

и жабе у бари

кад су ти другари;


кад све радиш наопако

и кажу ти: „Није тако.“

Исправљају, ал, им мило

што је ипак по твом било.


Срећа је кад имаш кућу

а на кући чуваркућу,

кад из твоје бујне баште

дарујеш им мало маште.


Срећа има више лица,

саткана је од жељица

да се врате људи машти, најлепшој на свету башти.



Зановетак


Посадих га прошлог лета,

али цветак зановета,

у земљу се сасвим скрио,

па је у њој презимио.


Пролеће је грануло,

младо јутро свануло,

а пролећни, зна се, дан

сваки Сунцем окупан.


Под земљицом семе спава,

грејала га топла трава;

и кишица њему прија,

ал, никако да проклија!


Слушао је разне птице

и пој младе славујице,

па помисли: „Какав рај!

Скривању је дош’о крај.“


Да улепша овај свет,

изникао млади цвет,

ја га назвах зановетак

тек да име има цветак.


А кад јесен златна дође,

на распуст ће он да пође

да одмара, да ојача испод снежног покривача.



Дрво живота


Рекоше ми једног дана

да потичем са Балкана:

мама је из Ниша града,

тата је из Београда.


Тек за родом да не лутам,

почех гране ја да цртам,

породично дрво ширим,

знатижељу своју мирим.


Записујем своје претке,

стрица, ују и све тетке,

баке, деке и прадеке,

све прабаке. Бате, секе,


да потомство сазна моје

породично стабло своје:

свако име на дрвету

има место у мом свету.


Ја посадих стабло прво,

Нека расте наше дрво.

Порекло се наше знаде

од Србије до Канаде.



У виртуалном свету


На нету,

у виртуалном лету,

птица безгласно пева,

а дете без снова снева.

На нету,

у виртуалном свету,

споје се сличне душе

и глупостима памет гуше.

Без нета

и виртуалног балета,

између сна и јаве

живе вредности праве.



Највећа љубав


Највећа су љубав раширене руке

што к’о крила лете кад их шири дете.

Од земље до неба и више од тога

дете воли маму, воли тату свога.


Између тих крила све што треба стане,

обоји у розе тужне кишне дане.

Као добра вила ту се љубав свила

и добротом својом сваког пригрлила.


Безброј чуда ту је стало

и ако је дете мало:

радост света и планета,

браца, сека, чаша млека,

Дунав плави, Сава мала,

Калемегдан када спава,

и Победник и Авала,

кнез Михаило, Свети Сава.


Ту су стали Тесла, Пупин,

српски војник Матић Драгутин

сломљен крчаг Петковићa Савe.

И Чукур чесма: спомен вечне славе.


Раширена крила многе тајне крију,

а деца би радо тајну да открију.

Што је љубав већа, то су крила шира,

а љубав, сви знамо, доводи до мира.


Највећа су љубав раширене руке

што к’о крила лете кад их шири дете.

Ту за доброг госта увек има места,

зато сад пожури, полећемо сместа.



Књижевна радионица Кордун


Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.