ДОБРО НАОРУЖАНА СЛОВА ДУШИЦЕ ИВАНОВИЋ

Драгиша Тошић, Лондон, Онтарио


О поетској збирци Душице Ивановић “Разоружана слова”, Београд, 2019.

Издавачи: АРТЕ, Београд и Књижевна радионица Кордун



Драгиша Тошић на промоцији у Торонту

Био сам затечен и обрадован сугестивношћу поетског казивања, изграђеним стилом и избрушеним језиком који истрајава од првог до посљедњег стиха, а посебно необичном прожетошћу лепезом назиглед неспојивих књижевних, али и других умјетничких форми и израза. Знао сам, наравно, да сам у рукама имао поетску збирку, али сам у исто вријеме имао утисак као да сам управо прочитао једно обимније и узбудљиво поглавље неког аутобиографског романа, да сам без пардона читао нечији изгубљен интимни дневник, да сам читао путописе у чијој првој половини су били призори сликани душом, а у другој половини - свијет доживљен очима, мирисима, кожом или косом, да сам одгледао неку монодраму са сретним завршетком, да сам, чак, присуствовао и неком концерту озбиљне музике у чијем је првом дијелу преовладавала кошмарна музика Рихарда Вагнера, други дио почињао једва чујним тактовима Равеловог Болера који ће се убрзо развити у разигран и екстатичан крешендо, а концерт се отприлике завршио Бумбаровим летом Николаја Римског Корсакова, на шта ме подсјетило Душицино “београдско поглавље” и њено “зујање” улицама и кејовима вољеног града.


"Разоружана слова" су, дакле, поетско казивање са вјешто утканом наративном потком која читаоца држи у стању драмске напетости и ишчекивања догађаја.

Ова збирка, као добар филм, почиње драматичном призором који пажњу гледаоца окују дебелим гривнама, да би на крају упаљена свјетла представаљаланеочекивано буђење и повратак у заборављену стварност.


Дозиране хронолошки, слике детаљне ретроспективе једног вишегодишњег путовња, вјероватно од времена посљедње Душицине збирке па до данас, доносе реалан осјећај постојања фабуле у поетском казивању, која је у свом климаксу од самог почетка, а тај климакс се мање-више одржава до краја књиге; тек се расположења мијењају, од усковитланих оловних кумулонимбуса који носе невријеме и слуте на судњи дан, до првог, стидљивог трачка свјетлости за којим ће искочити сунце, с истом радошћу дочекано од пјесникиње, али и од читаоца.


Слике, призори, размишљања и тумачења у “Разоружаним словима” читаоцу се тако непримијетно увлаче у подсвијест да се и сам убрзо нађе улози главног лирског јунака и заједно са пјесникињом (као кроз сопствена) пролази кроз сва њена искушења и потоње радости, што наглашава колико је поезија у овојзбирци животна и сугестивна, ненаметљива а разоружавајућа, тако да успијева напречац да зароби читаочеву пажњу и истом пречицом стигне до његовог апсолутног повјерења и поистовјећења.

Душица је у своје књиге мимо неспорног књижевног талента и литерарне вјештине, уткала и своју душу. Роман “Зовем се Астикја” чак има алтернативни наслов – “Учење душе”, а у поетској збирци “Разоружана слова” Душица нам је, без устезања, страха и комплекса, откопчала своје и срце и своју душу, на чијим њежним коморама и стјенкама су хронолошки, дневнички записи великих искушења, али и потоњег заслуженог благослова.


У првој половини збирке, пјесникиња пролази кроз период размимоилажења и губитка, преиспитујући себе у безброј ситуација, пролазећи кроз сумње, нежељена сазнања, ишчекивања, надања, давања, маштања, праштања, помирење са стварношћу и равнодушност, не стидећи се да призна слабост и нерационалност које иду уз љубав, страст и пожуду, не стидећи се рана и своје спремности на праштање, не плашећи се да призна губитак са којим надање, додуше, није отишло "под руку”, да би на крају, подијелила са нама и своју летаргичну помиреност са губитком и испразан осјећај апсолутне пустоши и бесмисла…


“Разоружана слова” су Душицини “Еx Понто, Немири и Лирика”, кроз које, на свој начин, тумачи призоре из сопственог живота, тумачи своја искушења, покушава да разумије сопствену душу и пронађе снагу да се наоружа вјером за нова поглавља.

Душица пјева и о неукоријењенoсти у туђем свијету (пјесма "Расејани"), о свом крсту (пјесма "Ходочашће"), о жени која је даровала своје срце па заборавила да ништа на свијету није непресушно, па ни љубав њена.


Душица Ивановић на промоцији у Торонту

Душица лирске слике гради стрпљиво, плански и ефектно, понекад нудећи неочекиван, али атрактиван обрт, понегдје уреди да понеки дистих или терцина зазвучи као афоризам или оксиморон, у којем наизглед неспојиво балансира у савршеном смислу и равнотежи:


...Заслепљен истином

Још само можеш да прогледаш...


или:


...Све је речено.

Шта би још могао да ми одћутиш

у тој тишини?...


Посебно су дирљива њена два обраћања мајци, по једном - у вријеме страдања и у вријеме радовања, први пут очајнички трагајући за утјехом и охрабрењем, а дуги пут - ношена жељом да са мајком подијели своју радост и да је растерети њене безграничне и ванвременски матерински бриге.

Још је дирљивијe како Душица, одговорна пред крупним ријечима, слика мајчин лик и какво јој име тиме даје:


...Твоја хаљина бела једноставна

Не дотиче под

Али ти стопала покрива...


Ако сте покушали одгонетнути тајну наслова ове збирке, а да нисте проједрили између њених корица, рачунајте да сте се узалуд трудили. Збирка ”Разоружана слова” ће вам, уствари, открити супротно од прве асоцијације, откриће вам пребогат арсенал разноврсних и добро наоружаних слова, понудиће вам питку симболику и атрактивне метафоре, даће вам на увид углачан и досљедан стил, избрушен језик који ријечи држи под војничком дисциплином, а поетском доживљају и мислима препушта и слободу и простор.


Разоружана слова у овој збирци су, у ствари, метафора тишине која окује људе што су се разишли,а још увијек су немоћни да оду.


То је тишина којом су оковани људи који су још ту, а успјели да оду довољно далеко, одакле је повратак и немогућ и бесмислен.


Разоружана слова су све и једино што остаје иза двоје људи из различитих галаксија, који су, колико јуче, били једно тијело и једна душа.


О тим разоружаним словима, или покопаним ријечима, Душица пјева:


...Шта чекаш док их ћутке посматраш

Шта желим док гробове њихове оплакујем...


У том контексту (само у том контексту!), разоружана слова су највећи човјеков пораз, његова зла коб и његова трагедија.


На крају, након Душицине емотивне исповијести у ”Разоружаним словима”, повјеровао сам да би свијет био много љепши када би људи, неким чудом, могли да читају стихове који тек треба да буду написани.



ПРИМИРЈЕ


Закопали смо секире у дворишту

Између наше две куће

Закопали смо благо о коме немамо појма

Ни ти ни ја

Не знамо шта се крије у земљи

Која придржава оштрице

У трави која се подсмева

Некад смо имали речи

Од племенитих метала исковане

У сударима су скакутале варнице

Између сјајних ивица

Прштале на све стране света

Сад смо разоружали слова

Покопали их у земљу

Између наших празних кућа

Шта чекаш док их ћутке посматраш

Шта желим док гробове њихове оплакујем

Ни ти ни ја

Не знамо шта се крије у земљи

Која придржава оштрице

Ни шта је у трави што нам се подсмева



Књижевна радионица Кордун

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.