Душица Ивановић - Песме

Updated: Dec 9, 2019


Фото: Драгана Параментић

КАКО ПОТРОШИТИ ДРАГОЦЕН ДАН НА ЗЕМЉИ


Претворити облак у сунчано небо

И дугом заменити безбојну кишу

Прочешљати шикаре и камењаре


Затим се сместити у увалу мирну

Пребројати облутке сиве и беле

Ситније чувати у ципели


Не отресати песак ни прашину

Не празнити џепове чувати дрењине

Суве од дневног заборава


Понети са собом дарове дана

Мирис маслачка, ветар у коси

И речну сузу


И сутра опет

Никада их не понављати истим редом


СВА МЕСТА СУ ПОД ЗВЕЗДАМА


Могу да лежим

Са сламком међу зубима

Да сањарим

Да удишем мирис сена

Ту под звездама


Усудила бих се

Да ноћ проводим

У четири зида заробљена

Над књигом надвијена

Знајући да сам под звездама


У ветар да се претворим

У стену окаменим

Да се у рибу преметнем

Ко дивља трава да изникнем


Опет бих била под звездама


ТВОЈ И МОЈ БОЛ


Треба превалити миље

Пронстранства широка

Раздаљине

Да би се срели и упознали

Твој и мој бол


Подићи слушалицу

Слушати знати

Нежношћу такнути глас

Везати у нераскидив чвор

Твој и мој бол


Отворити срце

Бране подигнути

Пустити дозволити

Да се излије

Твој и мој бол


БЕСПОМОЋНА


Вечерас не могу да напишем песму

Све су ми речи исцуриле на твоје усне


Месец је залутао у стратосферу

Из које га могу спасти

Само силни западни ветрови


И даље покушавам да напишем песму

Да сваки додир преточим у речи


Звезда ми се уплела у гране врбе

Узалуд се отима

Птице ће је очерупати до зоре


Ни слово да се спусти на оголели папир

Нема те слике која ће да дочара твоју доњу усну


Око сунца сад облећу спарушени сателити

Положили су себе на жртвеник

Изгорели до краја


Небески савезници окренули су ми леђа

Сад сам препуштена твојој лепоти


ЧИЈЕ ЈЕ НЕБО


Чије је ово небо

са плавим темељима

и белим крововима?


Моје је цело.

По њему сам садила

беле голубе.


На небу ћу ти сазидати

кућу од цигле црвене,

оквире прозора од бршљана.


Гнезда су мојим птицама

небеске ливаде.

Не гради куће у облацима.


ЗАЉУБЉЕНОСТ


Данас се једно дрво

Поклонило другом дрвету

Док их је јутарњи мраз упознавао


Прво је дрво гранама

Љуљало тиху молитву


Друго је дрво кореном

Завет земљи придржавало


Ветар је одлучио

Да се на часак умири

Да снажне бичеве заустави

Да посматра слику божанске љубави


Сунце се у лопту скупило

За један трен предахнуло

Па наставило

Јер ништа се посебно и није догодило


(тако се природа свакодневно са собом љуби)



Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.