Илија Шаула - Волети себе



Илија Шаула - аутор

Булевар светлости, АЛМА Београд 2017, медитативна проза


ВОЛЕТИ СЕБЕ


Ко­ли­ко год ми­сли­ли да је не­ко за­љу­бљен у се­бе, кад ка­же да во­ли се­бе, по­гре­шно ми­сли­мо, јер не пре­по­зна­је­мо осе­ћа­ња ње­го­ве љу­ба­ви, ни­смо јој до­ра­сли. Он у ствари гр­ли том љу­ба­вљу сва­ког оног ко му се на­ђе у окру­же­њу, сва­ког оног ко­га по­зна­је. Сви смо све­до­ци исти­не да смо у ста­њу да­нас не­ког упо­зна­ти и во­ле­ти га чи­тав жи­вот, а до ју­че уоп­ште ни­смо зна­ли да та осо­ба по­сто­ји. Кроз жи­вот сам упо­знао мно­ге љу­де ко­ји су ми отво­ри­ли пут до са­мо­спо­зна­је. Ка­да бих же­лео по­ме­ну­ти све њих знам да бих си­гур­но не­ког из­о­ста­вио, а сва­ко од њих је део мо­је ле­ген­де, јер да ни­је њих не би би­ло мо­је ком­плек­сно­сти. Сав тај ход ко­ји ме во­дио пу­тем љу­ба­ви и до­бра до­вео ме је и до њи­хо­вог ср­ца. У сви­ма њи­ма про­на­шао сам љу­бав, ону фи­ну, то­плу, бо­жан­стве­ну, спрем­ну да ми по­ка­же пут да­ље до зве­зда, та­мо где сто­лу­је на­ша Све­тлост. Пред сви­ма сам ре­као да сам ма­ли, да не знам, да же­лим да ми по­ка­жу, да бих по­рас­тао, да бих про­на­шао се­бе, да на­у­чим да во­лим се­бе, да осе­ћам сло­бо­ду не са­мо сво­га ду­ха већ да и мо­је те­ло ужи­ва у сло­бо­ди. Мо­ја плач­љи­ва чежња тра­жи­ла је од ме­не да је ис­пу­ним, но­стал­ги­ја ме мо­ли­ла да је не за­бо­ра­вим, ту­га ми је ре­кла да је пу­но­лет­на и да же­ли да се оса­мо­ста­ли, ње­на мла­ђа се­стра де­пре­си­ја по­сва­ђа­ла се са мном и на­пу­сти­ла ме. Све­тлост не мр­зи ни­ко­га, она сва­ком си­ја истим сја­јем, а онај ко не мо­же и не же­ли да гле­да у њу и пу­сти је у се­бе, она му не­ће ни­шта на­жао учи­ни­ти, исто као и др­во ко­је пра­ви сен­ку за вр­тла­ра и за др­во­се­чу, али за­то нам тре­ба све­тлост, ње­на енер­ги­ја, да упо­зна­мо се­бе да би­смо мо­гли осе­ти­ти и пре­по­зна­ти ту љу­бав ко­ја нас чи­ни про­све­тље­ним и по­зна­тим са­ми­ма се­би.



Чи­ји је свет не­го наш, во­ли­мо га исто као што во­ли­мо се­бе.


Јед­ном сам тр­чао низ ули­цу за чо­ве­ком ко­ме је ис­пао нов­ча­ник, био је пун нов­ца и кар­ти­ца. Су­сти­гао сам га и тап­шем га по ра­ме­ну да се окре­не, а кад се окре­нуо – пре­по­знам се­бе. За­не­мео сам. Ду­бо­ко ме је по­гле­дао, ни­шта ни­је го­во­рио, узео је нов­ча­ник и осе­тио сам ка­ко мо­ја ру­ка ста­вља нов­ча­ник у мој зад­њи џеп. Чо­век је оти­шао и не­стао без ре­чи. Пи­тао сам се шта се до­го­ди­ло, шта су ви­де­ли љу­ди ко­ји су би­ли ту, око ме­не, где сам ја, ко сам ја, ко упра­вља мно­ме, ка­ко сам до­шао ов­де, ка­ко од­ла­зим одав­де, за­што се увек са­мо на­ви­ка­ва­мо на све, за­што не жи­ви­мо сво­је жи­во­те? Имао сам се ту на­до­хват ру­ке и про­пу­стио сам при­ли­ку да се упо­знам сâм са со­бом. Хо­ће ли се до­го­ди­ти по­но­во та­ква при­ли­ка, то не знам. Са­мо знам да сам ове го­ди­не два пу­та из­гу­био нов­ча­ник на вр­ло фре­квент­ним ме­сти­ма, јед­ном у ту­ри­стич­ком мра­ви­ња­ку, јед­ном у тр­жном цен­тру. Оба пу­та мој нов­ча­ник је сти­гао до ме­не. Да ли га је про­на­шао тај мој двој­ник, не знам. Ти љу­ди, про­на­ла­за­чи, би­ли су дру­га­чи­ји од ме­не, а мо­жда сам и ја њи­ма ли­чио на њих. Ре­ци­мо јед­ни дру­ги­ма да се во­ли­мо, ако се бу­де­мо раз­у­ме­ли он­да ће­мо зна­ти да во­ли­мо се­бе! Зна­те, ни­сам по­ли­мер уви­јен од не­рас­ки­ди­вих стру­на или она су­ва дре­но­ви­на из ко­је је са­мо Мар­ко Кра­ље­вић мо­гао да ис­це­ди три ка­пи. Ср­це ми је ма­љу­шно и по­дрх­та­ва на до­дир ње­му угод­них осе­ћа­ња. Уме да се по­ву­че и при­ми­ри, али кад кре­не цу­на­ми и раз­ли­је осе­ћај дра­го­сти по це­лом те­лу, очи за­су­зе оном нај­то­пли­јом ра­до­сни­цом ко­ја се до­ко­тр­ља из са­мог ср­ца. Та­ква осе­ћа­ња кад ме пре­у­зму, тад ми је по­тре­бан тре­ну­так да се од­ра­ду­јем и вра­тим мир во­да­ма свог уну­тра­шњег оке­а­на. Зна­те, ја сам де­те ко­је мо­жда ни­кад не­ће на­у­чи­ти би­ти ро­ди­тељ, али мо­гу на­у­чи­ти од пра­вих ро­ди­те­ља ка­ко је то би­ти ро­ди­тељ. Мо­жда ће ме­ни кроз жи­вот не­до­ста­ја­ти тај врх пи­ра­ми­де ко­ји се сти­че кроз ро­ди­тељ­ство, да бих из­гра­дио чо­ве­ка у се­би, али кад ви­дим по­је­ди­не љу­де он­да се не осе­ћам ма­њим већ на­про­тив хра­бри­јим и сло­бод­ни­јим да знам и но­сим у се­би ту љу­бав ко­ју по­се­ду­је ро­ди­тељ, јер сам је чуо, осе­тио, на­у­чио од исти­не ко­ја све­тли за сва­ког ко­ји ви­ди. Из ње из­ла­зи чо­век ве­лик, по­но­сан, че­стит. Ни­јед­ном ни­сам при­ме­тио да је иза­шао би­тан­га и ла­кр­ди­јаш. Има и њих, они су на су­прот­ној стра­ни све­сти! Сва­ки уче­ник тре­ба­ло би да се по­тру­ди да му до­ма­ћи бу­де нај­бо­љи, да за­слу­жи нај­бо­љу оце­ну, да по­стро­ји ми­сли учи­те­ље­ве док чи­та ње­гов рад, а учи­те­љу да се ра­ђа осмех за­до­вољ­ства и да за­пам­ти уче­ни­ка по на­чи­ну ње­го­вог раз­ми­шља­ња. Не ве­ру­јем да је то љу­бав, али ве­ру­јем да је мо­рал! За­то по­сто­ји на­чин да се дру­га­чи­је во­ли, не­ком сил­ни­јом сна­гом, во­љом и ми­сли­ма, ср­цем и па­ме­ћу, не­го кад за­во­ли­мо са­мо по фи­зич­ком из­гле­ду или де­ли­ћу ду­ха. Во­лим би­ћем свим и то не у оној на­ме­ри да бих вас за­вео, већ да бих вас осе­ћао у жи­во­ту и кроз жи­вот исто као ми­сли, као кр­во­ток, као све­тлост, као енер­ги­ју, као љу­бав ко­ја бе­шум­на ле­лу­ја свим про­стран­стви­ма це­лог би­ћа и ко­ја том сво­јом бе­шум­но­шћу по­ди­же ва­ло­ве на­ших оке­а­на.



По­ред све до­бро­те ко­ју чо­век по­се­ду­је, увек му не­до­ста­је тај учи­нак на се­би са­мом. Ако ни­смо на­у­чи­ли до­вољ­но во­ле­ти се­бе на нај­и­справ­ни­ји бо­жан­ски на­чин, увек ће­мо би­ти на мар­ги­ни уза­луд­но­сти. Чо­век ве­ро­ват­но не мо­же или не­ће да схва­ти да од­нос пре­ма сво­ме те­лу, на­чи­ну ис­хра­не, по­на­ша­њу, здра­вљу, хи­ги­је­ни, кул­ту­ри жи­вље­ња и мно­гим дру­гим етич­ким еле­мен­ти­ма ко­ји су ме­ђу­соб­но по­ве­за­ни, а односе се на фор­ми­ра­ње вла­сти­те лич­но­сти, ни­су ни­шта дру­го не­го та љу­бав ко­ју мо­ра­мо уне­ти нај­пре у се­бе, за­во­ле­ти се, да би­смо мо­гли дру­ге не са­мо во­ле­ти, не­го им у ства­ри да­ти при­ли­ку и тај ужи­так да они во­ле нас исто та­ко као и ми њих. Ако чо­век кре­не стран­пу­ти­цом у ра­ној фа­зи од­го­ја, где се још увек не мо­же окри­ви­ти лич­но, ни­ти је сâм у си­ту­а­ци­ји да осе­ти гри­жу са­ве­сти и ако жи­вот те­че да­ље без бо­жан­ских смер­ни­ца и при­ма се ка зна­њу прин­цип и на­че­ло кла­сног, а не при­род­ног и соп­стве­ног, тај чо­век без соп­ства ис­па­да из кон­ку­рен­ци­је ко­ри­сних за очу­ва­ње чо­ве­чан­ства, се­бе! На­жа­лост, нај­ве­ћи део се­бе за­не­ма­ру­је­мо у се­би, пре­да­је­мо се по­ро­ци­ма и хо­ће­мо да бу­де­мо оно што дру­ги же­ле да ви­де у на­ма, а ту смо на­пу­ште­ни и пре­пу­ште­ни без­бо­жном ути­ца­ју, а оне у ко­ји­ма смо тра­жи­ли иде­а­ле сма­тра­мо из­да­ји­ца­ма. За­то опет твр­дим и си­гу­ран сам у то да сам у свом вла­сни­штву нај­ко­ри­сни­ји се­би и сва­ком дру­гом ко се­бе до­жи­вља­ва на исти на­чин. Имај­те на уму да по­сто­ји све­тлост и да смо ми део те све­тло­сти, и ако нам не­што не­до­ста­је про­на­ћи ће­мо у све­тло­сти! Све је у на­ма и сви смо јед­но. Мир ко­ји нам је по­тре­бан мо­же­мо про­на­ћи са­мо у се­би. Љу­бав, сре­ћу и ра­дост не тра­жи­те у дру­ги­ма већ их са дру­ги­ма по­де­ли­те. То све­тло ко­је ра­све­тли мрак у ту­не­ли­ма на­ше све­сти је нај­ве­ћа бла­го­дет и га­ран­ци­ја ус­по­ста­вље­ном уну­тра­шњем ми­ру и да­љим тра­га­њи­ма у не­ис­тра­же­ним де­ло­ви­ма све­сти. Очи се спо­ро отва­ра­ју, али кад се чо­век про­бу­ди, очи су отво­ре­не! Љу­ди се за­но­се кад ми­сле да су срећ­ни­ци они ко­ји ће до­жи­ве­ти крај све­та. Та­ква ствар се не до­жи­вља­ва, за та­кав спек­такл очи не по­сто­је. Онај ко је по­ги­нуо од мет­ка тај ме­так ни­је ни чуо, ни ви­део. Чи­тав жи­вот тре­ба да учи­мо и зна­њем да ја­ча­мо и учвр­шћу­је­мо нâс и на­шу пла­не­ту ко­ја нас др­жи. У том слу­ча­ју (раз)ум не­ће има­ти раз­ло­га да раз­ми­шља о сви­ле­ним ко­је­шта­ри­ја­ма. Биљ­ка ко­ја се не за­ли­ва и не­ма сво­ју та­му у ко­јој се од­ма­ра, на сун­цу се осу­ши и из­го­ри. Жи­вот је сло­жен од ду­хо­вих че­сти­ца ко­је су на­до­хват све­тло­сти и све­сти. Глав­ни­на се ро­ди са на­ма, не­ке до­би­је­мо од­ра­ста­њем и од­го­јем, а не­ке обра­зо­ва­њем, али ни­кад до­вољ­но. На­док­на­ду мо­же­мо по­тра­жи­ти у се­би. Ја је нај­ве­ћа ри­зни­ца за сва­ког чо­ве­ка. По­сег­ни­те у се­бе, осве­тли­те та­му на ко­ју на­и­ђе­те, у њој је љу­бав не­пре­су­шна. Она са ко­јом ће­мо свој жи­вот учи­ни­ти за­ни­мљи­ви­јим, ис­пу­ње­ни­јим и вред­ни­јим, а сво­је те­ло обо­га­ти­ти до­брим здра­вљем, сна­гом и ви­тал­но­шћу. Не за­бо­ра­ви­мо да ће ср­це и ду­ша би­ти ис­пу­ње­ни­ји ра­до­шћу, смер­но­шћу, сре­ћом, ми­ром и ве­ром.



Сун­це пра­ви тај бруј у на­ма, ра­ван пче­ли­њем ле­ту и гра­ди ту слат­ку ли­ни­ју жи­во­та. Ве­се­ли­мо се про­ле­ћу као сва­ком но­вом да­ну у ко­јем нас сун­це из­но­ва бу­ди. Ка­ко се те­ло чи­сти од отро­ва ко­је уне­се­мо хра­ном и пи­ћем, та­ко и свест тре­ба да се чи­сти од енер­ги­је ко­ја се усе­ли­ла у по­ље на­ше све­сти, а ни­је нам по­треб­на. За­ми­сли­те му­зи­ча­ра ко­ји сви­ра жи­ча­не ин­стру­мен­те, а ка­жу му да сви­ра кла­вир? Он мо­же да по­ка­же ин­те­рес за сви­ра­ње кла­ви­ра, али ни­је ма­е­стро као на жи­ча­ним ин­стру­мен­ти­ма. Та­ко и свест код чо­ве­ка тре­ба ону енер­ги­ју ко­ја је нео­п­ход­на за функ­ци­ју ор­га­ни­зма а пре­о­ста­лу тре­ба да осло­бо­ди­мо, она сва­ка­ко до­ла­зи у ин­тер­ва­ли­ма и кад се по­ја­ви по­тре­ба за њом, за­др­жа­ће­мо је. У жи­во­ту тре­ба да ура­ди­мо мно­ге ства­ри ко­је же­ли­мо да ура­ди­мо, јер ако их оста­вља­мо за ка­сни­је до­ћи ће пе­ри­од жи­во­та у ко­јем ви­ше не­ће­мо има­ти до­вољ­но вре­ме­на да би­смо све то по­сти­гли. Ви­шак енер­ги­је ко­ја хра­ни на­ше илу­зи­је нам је не­по­тре­бан, ако же­ли­те да ско­чи­те па­до­бра­ном, ура­ди­те то, а не­мој­те чи­тав жи­вот то да же­ли­те и ни­кад не ура­ди­те. Све што ми­сли­мо да је нај­бо­ље за нас тре­ба да ура­ди­мо, то је је­ди­ни на­чин да чо­век бу­де за­до­во­љан. Али, на­жа­лост, мно­ги ни­су у ста­њу да по­сег­ну за од­лу­ком. Ко­рен зла увек до­бру ста­је на пут. Ни­је до­вољ­но чи­ни­ти до­бро или ми­сли­ти до­бро ако се не су­о­чи­мо са ко­ре­ном зла. Тај отров чо­ве­чан­ства тре­ба ис­ко­ре­ни­ти, не вре­ди окре­та­ти гла­ву пред њим, тре­ба де­ло­ва­ти. Љу­ди су за­ве­за­ни стра­хом и сра­мом. Не­ко не­ће да се су­прот­ста­ви ми­шље­њем оцу, мај­ци, парт­не­ру, де­ци и не­пре­кид­но по­сто­ји не­ка вр­ста трп­ње код сва­ко­га. Љу­ди не­ма­ју сво­ју сло­бо­ду и жи­ве као су­жњи, си­ро­ма­шног ду­ха на ли­сти за од­у­ми­ра­ње. Ра­ду­ју се не­ким ту­ђим ра­до­сти­ма, за­по­ста­вља­ју­ћи се­бе и сво­је ра­до­сти. Ако би не­ко не­што и по­ку­шао да ура­ди за сво­ју ду­шу, за свој грош, од­мах га про­зо­ву не­нор­мал­ним и фа­ми­ли­ја и при­ја­те­љи. Сна­гом ума мо­жеш да до­сег­неш у бу­дућ­ност, ско­ро пре­ци­зно као у про­шлост ко­ја је тик иза нас, али са­мо у на­че­лу до­брог прин­ци­па. Си­гур­но се пи­таш ка­ко он­да не пред­ви­ђа­мо бу­дућ­ност? Ко­ли­ко је у на­ма до­брих прин­ци­па, ето, због то­га не­ма ни пре­ци­зног пред­ви­ђа­ња. Зар емо­ци­је ни­су по­ли­ме­ри ума ко­ји би тре­ба­ло да из­о­штра­ва­ју сли­ку, а не да је му­те? Шта је са ин­ту­и­ци­јом? – упи­та­ли су ме.

– На пу­ту је, до­пи­ре из ра­зу­ма и ус­пут от­кри­ва скри­ве­на зна­че­ња ва­ших ре­чи, по­гле­да и осме­ха. Чо­век раз­ви­ја ми­ши­ће уме­сто свест, за­не­ма­ру­је свој дух и уну­тра­шње по­ри­ве за по­сти­за­њем ми­ра, сло­бо­де, љу­ба­ви, до­брог здра­вља и ве­се­ло­сти. Чо­век се ро­ди са­вр­шен, а умре не­до­вр­шен.


Чо­век по­ме­ша же­ље, на­ви­ку и по­тре­бе, а за те­ло то де­лу­је збу­њу­ју­ће, ко се не би по­бу­нио?


Сва­ки чо­век сâм зна шта му нај­бо­ље од­го­ва­ра, је­ди­но што мо­ра зна­ти раз­ли­ко­ва­ти же­ље, на­ви­ке и по­тре­бе. Нај­ве­ћи број љу­ди то не раз­ли­ку­је, а про­блем се ја­вља кад се по­ја­ве раз­ло­зи не­ми­нов­ном де­ша­ва­њу.



Књижевна радионица Кордун

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.