Катарина Костић - Песме

(Кликом на слику можете прочитати Катаринину биографију)


Фото: САН српско канадски магазин


ОСТАВИТЕ МИ ЗЕМЉУ


Не додирујте ми земљу нечасним рукама,

Не заливајте крвљу бразде, вером узоране,

Не учите ме како се жање жито правде.

Преци моји су ми учитељи.

Не кажњавајте ме што имам Небеску Србију,

То небо се неће непозвано разбежати.

Љубоморно га чувам,

Ореол је мојих светиња:

Студенице, Грачанице, Дечана, ...

Зар се митови одузимају и поклањају,

Зар се завештање може брисати!

О, како би историјско памћење било јадно

Када би због хировитог својатања бивало

Час старо, час младо.

Можда планирате да Аламо упишете

У читанке балканске,

Кад већ наше древне битке не уважавате.

Каубојску разузданост на своме

Ранчу кротите

Док не одрастете,

Док се од мудрости неба

И земље не уплашите.

И од најјачег бива јачи.

Оставите ми моју косовску земљу.

Не додирујте је крвавим рукама!


СТАБЛО

Стевану Раичковићу


Изморена ломачама и сузама,

склоних се у твоју тишину.

Ослухнух учење природе

да добра има у свему.

Отече ми модра река из зеница,

утече ми ропац из грла,

прасак граната заменише

речи праштања:

Да блажене далеке куће

не тону никада више

у мрак, у ране, у прах.

Настани се у моје мисли

судбоносно питање:

Где лежи порекло наше забуне?


ЗЛАТНО ЛИШЋЕ

Опроштај са мамом 1989.


Последњи трептаји избледелог злата

на новембарском небу. Лишће се

одваја од крошње. Пируете

огрнуте жутим сјајем

носталгично додирују земљу

и умиру. То дрво, у позлаћеној

јесењој одежди, у контрасту

са каменом обалом Онтаријског језера

и замагљеном белином највишег торња,

вратило ми је све моје даљине

и осунчало моје поноре.

Двокраке гране

Као снажне руке упрте у небо,

Обгрлиле жуте хризантеме

Што сам их у децембру

Положила

У Београду,

На Топчидерском гробљу.

Моја мама се радовала

сунчевим зрацима

и моје мисли обавијала је њима.

Сијају ми сећања, од најранијих

(мама је волела да ме облачи

у жуте хаљине) до последњег поздрава

радосног летњег јутра:

с осмехом и благородним речима

испратила ме је на Газиместан.

Нема више злата у ваздуху.


САМО ДВЕ ТИШИНЕ


Крај стола

Свакодневно за истим столом

а између нас тишина

тешка као помрчина,

као амбис дубока.

Дијалог међу нама

покидана мелодија

због почетне заблуде

о чину хармоније

само зато

што он проучава Ешера

док ја читам Бодлера.

Свакодневно за истим столом

а само смо две тишине,

као две далеке обале

између два пострадала света.


ПРЕМА БЕЛОМ


Путујем белим линијама

по црним сновима.

Предах после буђења.

Васиона се

музиком пропела

у крик.

Померање се наставља

према истоку.


ЗАОКРУЖЕНЕ ВОДЕ


Замишљах да су

обале туђих река

пчелињаци утисака,

складишта сазнања;

тромеђе држава

и континената

дежурне службе

за одговоре на сва питања.

Пловидбу великим водама

замишљах

као усправну дугу без краја;

сањано пристаниште -

„Пијани брод“.

Пробудих се

у заокруженим водама.

Схватих

да су одговори на ребусе

немири уписани

у почетној луци

мојих крстарења.



Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.