Корзо је одшетао у сећање

Аутор: Рамиз Хаџибеговић 12.12.2019.


Није нестао вољом људи, општинском или градском одлуком, уредбом владе, већ су га прогнали ново време, другачији обичаји и навике


Чачак (Фото Г. Оташевић)

Прича о корзоу је прича о времену када су људи живели стваран живот, када је блискост била принцип и правило. У сваком граду и вароши постоје најотменије и најпрестижније улице, мале оазе раскоши, опуштања, смирености и аутентичног манира живота. То је познато парче чаршије, називали су га и „простором слободе”. Назив потиче од италијанске речи korso, чији је корен латинска реч cursus. Означава главну градску улицу, својеврстан излог града, шетњу великог броја особа, поворку искићених кола.


Културолошки феномен


Као социолошки и културолошки феномен, корзо је аутентично и драгоцено сведочанство о драми одрастања, девојаштва и момковања; најједноставнији начин да људи буду близу једни других, размена важних и небитних информација, својеврсни урбани излог младости, необична филозофија живота којом се уклањала свакодневна нервоза, уводећи људе у неки смиренији и другачији поредак ствари. Корзо је био начин живота и истинска креативност у одрастању и сазревању младих, варошки дух отмености – ко није одлазио на корзо као да није постојао.


С првим топлим и сунчаним данима пролећа и целог лета, одједном, у предвечерје, главне улице вароши и градова постају гротло у коме све прокључа, с другачијим ритмом од уобичајене свакодневице. Живот се од кућа, дворишта, авлија, поља и ближих сеоских насеља уливао у само једну улицу, улицу великог и отвореног срца. У прелепим летњим пејзажима, кад су људи хватали последње зраке сунца, посебно суботом и недељом, шетала је младост пуна снаге, жеља, снова, очекивања. Вечерњи излазак био је стечено право младих које им је по свим тадашњим правилима одрастања припадало, једнако као обавеза да се врате кућама најкасније до девет сати. Трајао је од два до три сата, таман колико у просеку позоришне или биoскопске представе. А после шетње – у посластичарницу, на хладну лимунаду, сладолед, тулумбу, баклаву, бозу или у биоскоп, остављајући, као по некој нечујној команди, улицу неутешно пусту и потпуно голу.


Бити виђен на корзоу имало је своју корист и вредност. На њему су се спајали најразличитији мириси: негде с пуно липе, у другим местима мирисали су олеандри, јорговани, бели борови, брезе, кестење. Имао је своја правила, дух, естетику, свој ред, жуту штампу, своје норме, принципе.


Нови Сад (Фотодокументација „Политике”)

Корзои, где се дисало пуним плућима, били су позорница на којој је сваки појединац могао пронаћи себе и своје место. Две, три стотине метара, понегде и мање, у реду, у мимоходу, у шареној паради, по двоје, троје, четворо па и више, с мањим рокадама међу њима, у једном правцу па назад супротном страном улице, док тече време за излазак.


На корзоу се осећала снажна визуелна артикулација унутрашњег света. Све је било: очи у очи, без изромантизиране фантазије и ароматизиране приче.


Кроз отворене и полуотворене прозоре или иза завеса, старије госпође су из прикрајка дискретно посматрале дешавања на улици. Биле су то њихове латиноамеричке, турске и шпанске серије. Рађале су се пролазне и трајне љубави, велики и мали планови. Ако су некоме дошли гости, као да нису док их домаћин не изведе у шетњу.


У тим улицама су се, кроз коментаре, трачеве и озбиљне анализе, свакодневно исписивале живе градске новости. На истим местима и у исто време, музичари, сликари, песници, спортисти и разни други уметници, који су кроз свој ангажман давали велики допринос друштвеном животу и културном активизму. Корзо је откривао таленте, афирмисао успешне, тешио усамљене, храбрио неодлучне, глорификовао живот.


Актуелно информатичко време парадоксално је изоловало субјекте урбане и руралне комуникације. Сајбер простор је смањио комуникациони јаз у времену и простору, али је уједно угрозио директне, непосредне контакте људи свих узраста. Млади имају привид огромне повезаности, а заправо су све сиромашнији, уплашенији. Тинејџери данас седе у кафићима, свако са својим лаптопом или таблетом, не разговарајући с вршњацима који седе с њима, док отмене девојке уместо корзоа имају резервисан сто или сепаре у неком престижном кафићу. У неким мањим касабама и приморским градовима, младост и данас шета, али је то далеко од корзоа. Направи се један круг па у кафић. Градови и вароши који су се донедавно у корзоу огледали, живе и данас, али с промењеним и другачијим животом. У њима су улице дотеране, налицкане, обновљене, уређене, али без корзоа.


Чачак 1979. године (Фотодокументација „Политике”)

Враћање старог обичаја


Ретко се ко сети „оних” времена о којима можемо да причамо и пишемо у понеком архивском тексту, иако су шетачи тадашњег корзоа данас признати и познати грађани света. Чувени корзо је своје прошетао. Није нестао вољом људи, општинском или градском одлуком, уредбом владе, већ га прогнало ново време, нови обичаји, нове навике. Неки градови и туристичке организације настоје да врате старе обичаје, па и овај, како би оживели успомене на то време, организујући неке римејк манифестације обогаћене садржајима примереним времену.


Корзо нам помаже да проникнемо у друштвени и духовни амбијент једног времена и у његов смисао, у културну, духовну и емотивну баштину људи на овом простору. Као огледало друштвене стварности, поседовао је снагу и моћ да разбије нарацију малограђанског дремајућег духа и менталитета и имао важну културолошку димензију, иако створен као хибрид за људе који су имали потребу да буду модерна бића.


Онај ко није живео у време корзоа, никада не може разумети његову нарацију. Био је то феномен колективне свести и слојевите тајновитости и узбудљиво искуство.


Урбане легенде и герила


С обе стране улице стајали су пркосни момци – кибицери, некрунисани владари улице, урбане легенде и герила, као крајпуташи, који су држали под контролом све шетаче: оцењивали моделе, уметнички дојам, лепоту, стајлинг, корак, наступ. Као покретни номади, гладни и сити свега, имали су свој језик, стил, правила игре. Свако је имао своју деоницу, своје „бусије” – тачно се знало ко где стоји. Кицоши, ловци на женску лепоту, трагајући за тренуцима сладострашћа и лепоте, нехајно су грицкали семенке или сунцокрет, добацујући повремено девојкама. Знало се ко су фаворити, аутсајдери, почетници, ко је моћан, јак, одважан, леп, духовит, ко су најзгодније девојке, најзаљубљенији парови, ко су „главни фрајери”. Све је функционисало симпатично, безазлено, без увреда, грубости, простаклука, лоше намере. Корзо је био довољно велик да се избегне онај кога треба избећи, а опет довољно мали да се нађе онај ко се тражи.


Ваљево (Фотодокументација „Политике”)

Речник с штрафте


Корзо је бити фин – рећи добро вече, „бацити пеглу на панталонама”, бити у свом фазону, дочекати нова лица с осмехом, поштовати старије, уживати у ономе што се има и зна, бацити опушке и жваке у канту за смеће, бити код куће најкасније до 22 сата, поделити место с другима, имати у свему праву меру. Све у границама доброг укуса да се маме и педагози не забрину.


Корзо је индуковао многе нове речи и изразе који су касније постали значајан библиографски фонд. Уз фонетска, морфолошка и лексичка препуцавања младе градске гериле око речи и чудних израза формирао се читав један винаверовски раскошни свет говорних фраза. Био је то драгоцен прилог карактеролошким нијансама једног поднебља, једног обичаја и већ помало заборављене епохе.


Извор: Политика

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.