Милица Јефтимијевић Лилић - Песме

ДОДИР СВЕМИРА

за Б.

Ушла сам у тај поглед цела

Непредвиђено, нехајно

Готово судбински

Ко у хабитус што све обавије.

Тај поглед обгрлио ме је

Опрезно, исконски

И топлина је прострујала умом.

Свет се начас обојио у плаво

Ко увала нетом откривена,

Добио невино лице

Престао бити зао.


Биће се тим погледом пробуђено

Озарило слутећи сунчани слап,

Нужност стапања с другим,

Пуноћу што проговара смислом,

Спремност да

Крикне постојање.


Негде је од тог блеска

Процвао бадем нем од чекања,

Учврстио се локвањ

Већ дуго немиран.

Два су се острва приближила

Ношена чудном струјом

Ко да су пре потопа

Некад била једно.


Планула је мисао жељна искре

И Хајдегер, Ниче, Флоренски

Сви су се нашли у игри ненадано,

А само руке кад се осмелише на додир

Поричући речи, знање,

Победнички такоше свемир

исписујући тетоважу ума.


НЕРАЗДЕЛНО


Могу те завести све богиње редом

Хеланске, римске, словенске...

Може те Веста везати за скут

Аријадна све твоје мисли скупити у чвор,

да ме избрише, поништи.


Може ти Хронос повез ставити на очи

Кирка омамити слух,

Али у најтишем кутку ветра

Чућеш моје срце што шапће

Молитву за твоје спокојство.


У продорном писку галеба

Прпознаћеш крик моје душе

У коју си једном завирио.

У изненадном облаку над собом,

Кад најрадоснији си,

Видећеш моје сузно лице

Што скрива чежњу тражећи те.


У спасу пред највећом опсаношћу

Осетићеш благослов

Измољен немошћу мојих усана.


У најтајнијем кутку себе

Знаћеш да сам ту

И насмешићеш ми се повремено

Саучеснички.

У најдубљој сумњи у све

Срешћеш моје очи што знају

Да једном сломљени, као ми,

Никомe више цели не дају.


ШИФРА


Самом себи никад довољан

Ниједним знаком обухваћен

Човек је себи шифра.

Тако је Јасперс видео тајну – човека.

А он је све то и није ништа.

Може ли се изрећи оно што није

Јер знамо да у тај оквир

Треба пажљиво сместити

Све мене кроз које прође,

Тврђи од мрамора, од стакла тањи.

Али, то између та два.

То неухватљиво

Темељ је човекове бити,

Суштина истине о њему

Који се саздаје у часу,

Стога шифра не може отворити

Ту чудну шкрињу – биће,

Што из часа у час се мења.

То није датост

Упркос свему, природи,

Карактеру, звању, знању.

То нешто у њему опире се

Дефинисању, мерењу, поимању.


Сваком је дато да открива

Систем енигме постепено

Судбински пројектован, скован.

Под кровом звезда, земљане ватре

Човек се труди да вишу коб сатре,

Смисао себе у себи нађе.



Књижевна радионица Кордун


Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.