Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.

Мира Максић - Песме


Мира Максић - песникиња


ПРЕМАЛО ЈЕ РЕЧИ


Када срце моје узлупа у тами,

знам да оно мили, ради тебе куца,

сваки луди импулс у њега те мами

а душом загрми, к`о да свемир пуца.


Кад са зором раном упловим у јутро,

ти пре првог сунца, мене обасјаваш,

па стазама ходим, што их санак утро,

ти у мојим снима, порд мене спаваш.


Уз твоју сам нежност, себе упознала,

открила сам љубав и незнане страсти,

а душу сам целу без резерве дала,

па сад тихо пловим кроз области сласти.


Премало је речи да опишу стања,

да покажу твоје чари и врлине,

како да опишем она миловања

и уздахе слатке, препуне милине.


И шта год бих рекла све би било мало,

постојеће песме скромне су по свему,

ни део лепоте у њих не би стало,

шапуће ми нада: Ти живш у њему.


И снове и јаву твојим ликом сладим,

красиш ми и прошла и нова времена

у свему си мили што видим и радим

због тебе сам срећо, заљубљена жена.



ПРИВИД


Кад у сумрак зађу први сати

шетам шором, а све ми се чини

да ме тихо твоја сенка прати,

па тад срећу шаљем месечини.


Сенка мине, па се опет врати,

са сенком се сву ноћ утркујем,

кад је видим престанем је звати,

кад је нема, ја је ишчекујем.


Да л` је сенка ил` је моја патња,

дал су слутње ил умрли снови,

дал је ово жудним мисли пратња,

ил` су ово лажни изазови?


Најтеже је кад месеца нема

у тами се дозивају птице

моју душу уздрмава трема

нема сенке моје пратилице.


Ходим тихо испод мокрог грања

корацима ноћну тугу мерим,

туга тихо у поноћ урања,

месец чекам па да затреперим


Док се враћам тихи шапат чујем

у тами ти име изговарам

сваки корак душа одболује

док привидом илузије варам.



КАСНА ЉУБАВ


Испод мојих трепавица мирно спијеш,

остаћеш под њима док и ја постојим

знам да и ти мили, слатке снове снијеш

док под мојим капком радоснице бројиш.


Вечерње нам сунцу златни пурпур сеје,

насмејани, срећни, испраћамо дане,

и чекамо јутро да нас љубав греје,

док сунашце прво иза брда гране.


Приносим ти кафу и слатко од шљива

и причам ти снове у којим си био,

док те нежно грли моја љубав жива,

ти заносно причаш да се мене снио.


То ме увек врати, на почетак свега,

када смо се срели и чај кад смо пили,

тек почела зима, доба првог снега

и сећам се места где смо скупа били.


И кад си ме снажно првио на груди

и кад су ме нежно твоје усне такле

и зоре се сећам док лагано руди

и како се очи у заносу цакле.


Постао си песма целог мог живота,

ова љубав с тобо, за сто других вреди,

у односу овом процвала лепота

док оно пре тебе, умире ил` бледи.


Књижевна радионица Кордун