Небојша Крљар - Пакет

Аутор Небојша Крљар послао нам је 6. поглавље свог романа Златни Крст да га поделимо са читаоцима.

Писац Небојша Крљар, Мајами, Флорида

Пакет


–Ста­но, ку­ца не­ко на вра­та! Ста­но, глу­ва ли си? Отво­ри! – дре­чи Па­вле из спа­ва­ће со­бе.

Ево, идем, бре! – уста­је по­ла­ко од ог­њи­шта, при­ла­зи вра­ти­ма и отва­ра. –До­бар дан.

–До­бар дан, го­спо­ђо! – пред вра­ти­ма је ста­јао ви­сок и кру­пан вој­ник. Кад га ви­де, Па­вле уста са кре­ве­та и по­здра­ви га. – Да ли је ту Бог­дан Ма­тић? –то је би­ло пра­во Три­ши­но име, а Три­ша су га зва­ли због ду­же не­у­ред­не ко­се. Ста­на пр­во по­гле­да Па­вла, па за­пла­ка и оде у со­бу.

–Ни­је, го­спо­до вој­ни­ци! Тог коц­ка­ра сам се од­ре­као пред зи­му и из­ба­цио га из ку­ће!

–Где мо­же­мо да га на­ђе­мо? Има­мо на­лог за ре­гру­та­ци­ју.

Про­бај­те у ка­фа­ни до­ле низ пут, ако га не­ко ни­је убио до са­да.

–Пре­ста­ни­те да се ше­га­чи­те! Ре­ци­те где мо­же­мо да на­ђе­мо Бог­да­на?

Ка­ко са­мо сме­шно зву­чи ње­го­во име са­да, Бог-дан, Бо­гом-дан... – ми­слио је у се­би и не­вољ­но кли­мао гла­вом.

–Да­кле, ка­фа­на? –ви­де вој­ник да га Па­вле не слу­ша, окре­те се пре­ма оста­лим вој­ни­ци­ма из прат­ње ко­ји ста­ја­ху не­што да­ље од вра­та. –Јел’ овај луд?

–Де­ри­ште, кô и онај мој про­би­свет. Ја, луд? –пла­ну бе­сно Па­вле.

–Опро­сти­те ми за­и­ста, не­при­ме­ре­но с мо­је стра­не. Ра­зу­ми­те ме, рат је на по­мо­лу, а на­ма тре­ба­ју љу­ди. Ми ствар­но не­ма­мо вре­ме­на за гу­бље­ње, а ви се ше­га­чи­те. Април ме­сец већ, а по­ла Евро­пе већ у пла­ме­ну.

–Да је сре­ће да се ше­га­чим, па да сад из ку­ће из­ве­дем си­на, на­след­ни­ка за по­нос, да кре­не са ва­ма да бра­ни ову на­шу му­че­ну Ју­го­сла­ви­ју, не­го, исти­на је што вам ка­жем. Си­на сам имао, ви­ше не.

–У ре­ду, го­спо­ди­не Ма­тић. Ми ће­мо про­ћи по­ред ка­фа­не ко­ју спо­ми­ње­те, Ва­ма сва­ко до­бро! И искре­но се на­дам, а и ва­ма би би­ло бо­ље да ме ни­сте сла­га­ли –окре­ну­ше се вој­ни­ци и одо­ше, а Па­вле оста да гле­да за њи­ма.

Ма­ло је ре­ћи да је за ме­сец да­на се­ло опу­сте­ло. Ми­ле је ре­гру­то­ван за те­са­ра, др­во­де­љу при По­мо­рав­ској ди­ви­зи­ји, Ми­ша ра­ба­џи­јин у то­пов­ску, а Сте­во из ду­ћа­на је по­стао ко­ре­спон­дент и до­био је сво­ју гру­пу ку­ри­ра ко­јом је ко­ман­до­вао. То­за и Ле­ла Ран­ко­вић су већ дав­но от­пу­то­ва­ли са Ацом у Беч. Со­ња је и да­ље у се­лу са сво­јим де­дом. Ра­ди од ју­тра до мра­ка у ву­но­вла­ча­ри ко­ја са­да има ви­ше по­сла не­го ина­че, по­што су до­би­ли за­ду­же­ње да пра­ве пр­слу­ке, ру­ка­ви­це и ча­ра­пе за ло­кал­ну вој­ну је­ди­ни­цу. Оста­ла је у се­лу иако је до­би­ла пи­смо од род­би­не из Шу­ма­ри­ца код Кра­гу­јев­ца да се пре­се­ли код њих док не про­ђе не­при­ли­ка.

–Де­те мо­је, ја не знам ко су ти ко­ји нам пре­те. Ка­жу да су опет Шва­бе – про­збо­ри де­да Га­ле.

–Ћу­ти, де­да, би­ће ваљ­да све у ре­ду!

–Је­си чу­ла ка­ко тут­њи у да­љи­ни но­ћу? На­слу­шао сам се ја те пе­сме до­ста. Не­ће да бу­де бе­ри­ћет­но!

–Шта је то, де­да,што се та­ко стра­шно чу­је?

То­по­ви, де­те мо­је! То кад пук­не, за­час не­ма ни те­бе, ни ме­не, ни ове ку­ће, ни ове пла­ни­не, ни ове ле­по­те. То је ту­тањ са­мог ан­ти­хри­ста!

–Јао, де­да, страх ме тих Шва­ба и тих то­по­ва – и за­бри­ну­та и од­јед­ном си­гур­на и сме­ла. – Али на­ша је вој­ска ја­ка, јел’ та­ко де­да? Ишли су ско­ро да ви­де гар­ду га­зда То­ми­слав и Зо­ран, ка­жу да нам не­ма прем­ца!

–Дај бо­же! Дај бо­же! – де­да Га­ле гле­да пре­ма по­ду, ве­о­ма сет­но и за­бри­ну­то од­ма­ху­је гла­вом, по­сма­тра­ју­ћи сво­ју уну­ку ко­ја се при­ву­че и се­де до ње­га.

Ме­сец да­на ка­сни­је, не­мач­ка вој­ска је на­ста­ви­ла коп­не­ну офан­зи­ву и у се­ло су сти­гли пр­ви не­мач­ки вој­ни­ци. По­ста­вље­ни су но­ви ор­га­ни вла­сти, па­ле су пр­ве ци­вил­не жр­тве ме­шта­на се­ла и уве­ден је по­ли­циј­ски час. Сва­ко­днев­но, не­мач­ки вој­ни­ци вр­ше упа­де у се­о­ске ку­ће пре­тра­жу­ју­ћи не би ли на­шли ка­кво на­о­ру­жа­ње. Де­да Га­ле је с вре­ме­на на вре­ме са­мо из­ла­зио из ку­ће до обли­жњег из­во­ра да до­не­се во­де за Со­њу и се­бе. Иако се тру­дио да то Со­ња не при­ме­ти, бо­јао се оку­па­ци­је.

–Сти­гао сам, де­те мо­је. Ево кр­ча­га. Па­зи, те­жак је.

–Јао, де­да, шта бих ја без те­бе. Ста­ви­ћу га ова­мо до ог­њи­шта. Не­ће се ваљ­да бр­зо угре­ја­ти ова во­да.

–Ка­ко ти во­ља. Одох ма­ло да при­лег­нем, умо­рио сам се не­што. – та­ман што ле­же, не­ко за­ку­ца на вра­ти­ма ку­ће.

–Ко је? – уз­вик­ну Со­ња, а де­да Га­ле се по­ла­ко при­ди­же, али не уста­је са кре­ве­та.

–По­штар Вла­ста је, па­кет за Вас, го­спо­ђи­це Стој­ко­вић. – Со­ња отво­ри, вид­но упла­ше­на и уз­не­ми­ре­на, јер већ не­ко вре­ме се­лом па­тро­ли­ра­ју ге­ста­пов­ци, па је по­ми­сли­ла да су до­шли и код њих за пре­трес.

–Од ко­га је? Шта пи­ше?

–Не­што на стра­ном је­зи­ку. Ја ми­слим да не­ки Не­мац ша­ље. Та­ко ле­пу де­вој­ку, хе, хе, не­ће Шва­ба про­пу­сти­ти – од­ме­ри је ис­под ока.

–Ја то не мо­гу да узмем. Вра­ти­те ода­кле је до­шло, мо­лим Вас!

–На­ма је до­шло из Кра­ље­ва, Кра­ље­ву из Бе­о­гра­да, Бе­о­гра­ду... пи­тај бо­га. Узми­те! Шта мо­же ло­ше да бу­де? –по­сле кра­ћег пре­ми­шља­ња Со­ња узе па­кет и бла­го се на­сме­ја. – Ајд, уз­дра­вље!

Со­ња уне­се па­кет, ста­ви на сто и по­че да отва­ра. Бе­ше уве­зан до­бро ви­но­гра­дар­ским ка­на­пом, па отва­ра­ње па­ке­та по­тра­ја. Вид­но уз­бу­ђе­на, сад већ од ра­до­зна­ло­сти, по­че да се пре­зно­ја­ва, а ру­ке кре­то­ше ла­га­но да по­дрх­та­ва­ју. Нај­зад, рас­кр­сти са ка­на­пи­ма и скло­ни хар­ти­ју. Ку­ти­ја, ваљ­да од пре­во­за, улу­бље­на с ле­ве стра­не и бла­го на­ква­ше­на од­о­здо. Ду­бо­ко удах­ну, те до­хва­ти и скло­ни по­кло­пац. Тек тад јој не бе­ше ни­шта ја­сно. Беж ха­љи­на, не­ке ду­гач­ке ци­га­ре­те, ки­ло­грам ка­фе и та­бла чо­ко­ла­де. Ду­го је раз­ми­шља­ла ко ли јој је мо­гао то по­сла­ти. За­бри­ну­ла ју је и по­ми­сао да јој та­ко не­што ша­ље не­ко од не­мач­ких вој­ни­ка ко­ји су рас­по­ре­ђе­ни у се­лу. Ра­ши­ри­ла је ону беж ха­љи­ну и ис­пр­ва не хте­де да је об­у­че. Из­ва­ди из хар­ти­је чо­ко­ла­ду, од­ло­ми ко­мад и по­је­де. Учи­ни јој се да ни­кад ни­шта леп­ше у жи­во­ту ни­је про­ба­ла. Ра­не тре­шње ко­је је во­ле­ла ви­ше не­го ишта, сад би све за­ме­ни­ла за још ове стра­не чо­ко­ла­де. Узе онај џа­чић ка­фе и по­пе га на по­ли­цу из­над ог­њи­шта. Од­о­ка од­ме­ри ону ха­љи­ну и нај­зад од­лу­чи да је об­у­че. Чи­ста, нај­фи­ни­ја сви­ла до­ди­ри­ва­ла је ње­ну ко­жу. Не­жни, при­јат­ни ми­рис по­че да но­си Со­њу да­ле­ко, да­ле­ко у без­бри­жну зе­мљу ње­них сно­ва. Спу­сти се на сла­ме­ни кре­вет ко­ји се учи­ни ме­ким по­пут по­днев­не зе­ле­не тра­ве крај Мо­ра­ве. Го­то­во да је чу­ла жу­бор во­де гле­да­ју­ћи ка­ко обла­ци не­мо леб­де не­бе­ским сво­дом. Кад де­да Га­ле уђе у со­бу, имао је шта и да ви­ди. Ње­го­ва уну­ка, Со­ња, као пра­ва бо­ги­ња. Из сук­не­них дро­ња­ка на­јед­ном у уској, ма са­ли­ве­ној сви­ле­ној ха­љи­ни.

–Ле­па мо­ја, от­куд ти те... кр­пе?

–До­би­ла сам по­штом, де­да – окре­те се пре­ма де­да Га­лету, а осмех од ува до ува.

Од ко­га, Со­ња?

–Па пи­ше не­што, ал’ мо­жда је гре­шка.

–Шта пи­ше? Од ко­га си до­би­ла... – по­ка­зу­је ру­ком на ха­љи­ну, а за­тим ру­ком бла­го по­ми­ло­ва Со­њу и опи­па ма­те­ри­јал – ово?

–До­би­ла сам од... – по­че Со­ња да за­муц­ку­је – од не­ког... из Не­мач­ке. – ка­ко је ре­кла из Не­мач­ке, де­да Га­ле се пре­зно­ји и оћу­та ма­ло.

– Не­мац да те кин­ђу­ри?! Јел’ Не­мац, Со­ња? – из­дра се из пет­них жи­ла. –Уби­ше То­му пред ро­ђе­ном ку­ћом и ду­ћа­ном јер ни­је имао ка­фе! Уби­ше га­зда Зо­ра­на у ку­ку­ру­зи­шту, за­што? Јел’ за­то што је ра­тар био цео жи­вот, па им је сме­тао? Јел’ за­то? Ски­дај те кр­пе­ти­не да не би’ за­па­лио и те­бе с њи­ма! Ски­дај то!

–До­бро, де­ко, сми­ри се, мо­лим те! Хо­ћу! Ево ски­дам. Вра­ти­ћу све у ону про­кле­ту ку­ти­ју, са­мо се сми­ри, мо­лим те! – ка­ко ски­де ха­љи­ну, та­ко Га­ле ба­ци оно из све сна­ге кроз про­зор на пут. Со­ња је од стра­ха и да­ље др­жа­ла ру­ке пре­ко гла­ве. Ни­ка­да ра­ни­је ни­је ви­де­ла де­ду та­ко бе­сног. Ци­га­ре, ка­фу и та­блу чо­ко­ла­де де­да Га­ле ни­је при­ме­тио.

–Слу­шај ме до­бро! Нек ти ово бу­де пр­ви и по­след­њи пут да си узе­ла не­што из ру­ку тих зло­тво­ра! Јел’ ти то ја­сно?

Ја­сно је, де­ко, не­ћу ви­ше за­и­ста!

Кад су до­ла­зи­ли у ку­ћу? Ко ти је тај Шва­ба?

Не знам де­да, не знам.

–Јел’ ни­су тра­жи­ли оно? Пи­та­ли не­што?

–Де­да, ни­ко ни­је до­ла­зио. Не знам ода­кле је ово сти­гло и ко ми је по­слао! Очи­ју ми не знам!

–Де­те мо­је, ко зна шта је све ту сти­гло и шта они хо­ће. Шва­ба је то. Ко­ли­ко за­зи­рем од њих, то­ли­ко за­зи­рем и од до­ма­ћих...

–Ко­јих до­ма­ћих? – пре­ки­де га Со­ња.

–До­ма­ћих из­дај­ни­ка, де­те мо­је! Они су нај­го­ри! За ша­ку со­ли ако бу­де тре­ба­ло, очи ће нам по­ва­ди­ти.

–Не­мој, де­да,да ме пла­шиш, мо­лим те. Па це­ло се­ло се зна, по­шту­је­мо се, жи­ви­мо сви за­јед­но ово­ли­ке го­ди­не – ре­че Соња плач­ног, али за­чу­ђе­ног по­гле­да.

–Те­шко је оста­ти ује­ди­њен и сло­жан. Рат је му­ка нај­ве­ћа што мо­же да по­го­ди чо­ве­ка. Сви ту гу­бе. Ни­ко у ра­ту, де­те мо­је, ни­кад ни­је по­бе­дио. И ко год је ми­слио да му је је­дан рат по­мо­гао и до­нео бо­љи­так, у дру­гом ни­је ни гла­ву сво­ју на ра­ме­ни­ма са­чу­вао. Ти знаш шта је код нас у по­дру­му?

–Знам, де­да.

–Све­ти­ња, де­те мо­је. Ми све­ти­њу мо­ра­мо да бра­ни­мо. Нек је и ко­мад др­ве­та, све­ти­ња је све­ти­ња, за­пам­ти!

–До­бро, де­да, хо­ћу, бра­ни­ћу!

–Ти знаш да сам у Ве­ли­ком ра­ту про­шао све па­кло­ве ко­ји су мо­гли да се про­ђу. Мно­го то­га сам ви­део, на­у­чио, ис­тр­пео. За­пам­ти јед­но, Со­ња, до­ћи ће дан кад ме­не не­ће би­ти!

–Не­мој, де­да,та­ко, па… – пре­ки­да је де­да Га­ле и на­ста­вља за­по­че­то.

–Ви­део сам чој­ство, био ра­ме уз ра­ме са хе­ро­ји­ма, не­у­стра­ши­ви­ма, исто та­ко под гр­кљан стао Шва­би, али и из­дај­ни­ци­ма. Не­мој, ће­ри, за ша­ку сви­ле да про­да­јеш реч, образ и све­ти­њу!

–Де­да, ти си мо­ја нај­ве­ћа све­ти­ња, мој за­штит­ник. Мо­је не­бо и зе­мља, мој ва­здух и во­да! – он је за­бри­ну­то гле­да кли­ма­ју­ћи гла­вом ле­во-де­сно.

–Не до­шло нам зло на вра­та, не ста­ви­ло нам реч и образ на ис­ку­ше­ње и све­ти­њу у ру­ке ту­ђи­на.

Сли­чан па­кет је сти­зао још пар пу­та исте го­ди­не. По­ши­ља­лац исти, па­кет сти­гао пре­ко Кра­ље­ва и Бе­о­гра­да, јед­на­ко чвр­сто уве­зан и упа­ко­ван. Са­др­жај је био сли­чан, по­ре­де­ћи са пр­во­при­сти­глим, би­ло је ви­ше чо­ко­лад­них та­бли са­мо. Зна­ла је да де­да Га­ле го­во­ри за ње­но до­бро да се кло­ни тих па­ке­та. Ипак, Со­ња је то­ли­ко во­ле­ла све што је сти­за­ло у њи­ма те је ре­ши­ла да их за­др­жа­ва. Ве­што их је кри­ла, што у по­дру­му, што по ћо­шко­ви­ма и под сла­ме­ним кре­ве­том. Де­да Га­ле ни­је ни слу­тио да га уну­ка не­ће по­слу­ша­ти.


Роман Златни крст Небојше Крљара можете поручити ОВДЕ


Књижевна радионица Кордун

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.