Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.

Срето Петрић - Пјесме


Срето Петрић, пјесник


ВИДОВДАН


Капија се ноћас опет отвори,

небо нас земљи одузима;

вријеме је да се смијене

чете давно убијене.


Капија се ноћас опет отвори

на цркви велике причести;

Богу се жртвује најбоље

у вјери чисте савјести.


За Лазаревом вечером су најбољи

поново вјерни и невјерни;

јутром ће се видјети трагови

који падоше у снијег вечерњи.


И опет у мјесту пробраном,

гдје се сије расад купуса;

поново ће се земља оплодити

ватром крвавог укуса!


И покриће се пепелом

опет сјеме будуће;

и опет на неки Видовдан

смјениће чуваре куће.



ВАПАЈ ИЗ БАШТЕ КАМЕНЕ


Великом Ратару

Од Врта Плоднога

И од Баште Камене


Молим Те, здроби ово камење

Које рађа плодове камене

На камен стави земље шкропљене

Роду подобне

Па засиј ситно сјемење

Велике горушице

Веће од радости највеће

И јаче од злобе најљуће

Пуну њежности и снаге животне

Да оживи, из смрти подигне

Радост за ове душе здробљене

Да Ти се радошћу радује

Када се новим срцем и умом њезиним

За твоје име прочује



И круг се затвори


Као још мали у засраној хали На љетњој жези и чудачкој спрези Сна и бивших сјећања Уз рафале и смрад дима Рађах се страдах и још ме има У ритму ковова и рески уздах откоса Моје ми ливаде љепоту своју губиле Мене су дружбенице моје љубиле И из чучећег става ме дизале На крила времена Изнад побједа и пораза Гдје је крв истином људском родила И на сточна појила И над јечменим њивама И септембарским шљивама Измаглицом јутарњом ме задојиле Па што видим – не видим А вибрације препознајем Па знам када ме чељусти вребају И ближњи када ме требају И неоране њиве када очајавају И руке плодилачке дозивају Знам када изгарам и очи затварам И оплакујем а не разумијем Шта се то уистину дешава Над овом џунглом немара И зеленом пустињом уздаха Моја је памет немушта а гура ниушта Сво своје биће и стремљења И ограда око понора од моје туге подрхтава Па дозивам Господа да ми пошаље доктора Јал’ мени – јали моме гледању Само овакав не могу Прљав у чисту постељу И молим за громове да спрже корове И олујне пљускове да прочисте докове Ове свемирске бродице која нас држи изнад бездана И тако чисте и новорођене Да нас небеском дугом заодјене И у сан меки пошаље на лепршаво-бијелој постељи И док под овом граном глоговом И над водом сад поганом Борим се сам са собом И гледам се а не видим Да сам иста књига у два издања Послана под ово сунце читања Да се прочита и покаже као досада Или најбоља објављена верзија.



Плакање у молу


Дашак љетне, суве тишине Кантар јаве Кад терет падне а ти устанеш И погледаш у ведрину И облаци небески су ведри А ти лелујаш Изнад свијета и испод неба И срце те обујми Прогута И сав си срце А из срца суза Пуна топлине и вјере Опрала ти поглед И видиш што не видиш Тајну како цвјета И како се скрива грчевима свакодневнице Прими ме сузо у плакање твоје.



Мирис душе


У вртовима сунчаним страдам Гдје боје и мириси маме Своје сам очи и плућа своја дао А цвијеће ставио у јаме


У вртовима Божанским, клечим Гдје, кажу, звукова нема А симфонија у вјечност опомиње У снове и пространства дријема


У вртовима њежним и неспретним плачем Рекоше вријеме је стало Својим страховима дубоким зарезују Кане га убрзати мало


У вртовима који имају, слутим, Све оно што у страховима гине Не види комедијант уздахе залуда Гледајућ’ одозго са бине


Вртове сјетне и неспретне, ћутим, Ставише у своје њиве Прилагодише им, жељи покрете А они престаше да живе.


Књижевна радионица Кордун