ХИРУРГИЈА, БЛУЗНА ПОЕМА - Милан Ракуљ



Милан Ракуљ

Фото: Драган Мартић



ХИРУРГИЈА, БЛУЗНА ПОЕМА


Клинички центар,

хируршка клиника Бања Лука

ту ме је под руку довела

моја мала Ољушка

дјевојчица од миља ми руска.

Имала је зрелог

али посрнулог човјека

у тијелу дјечака

кризних година,

иза личних успона

и падова,

људски је признати,

у том тренутку био сам

и не баш пристојна

пропалица крвава.

Горштак гризе а клошар

из забаве бије

правила су када крв градом

тече ради атракције,

- нисам ја од тог соја

у наручју њеном

причао сам прије него

особље у бијелом

назвало ми је

- добро вече,

прљаве улице,

добри наш пјесниче

- дуго те било није!

на шта сам благодарио

и показао,

и овај пут, шта на мени

треба да се шије.


А она се само смијала

јер побогу

кога још сестре

у хирургији препознају

- то ли си опет налетио

на страх, трепет

и осталу компанију,

- ма не, вадио сам се,

то нису они стари дрипци

што им је у шакама

горио довољан плам

с којима и пиво

данас попити знам,

него неки нови

искваренији клинци

међу којима нема

помена вриједног

скачу, еј...

петнаест на једног.

Скакала су браћа

и флаше о главу разбијали

док су се поштени људи

из истих опијали,

ради доказивања,

ради глупости,

ради свега због чега

су могли да се носе

и да их је сто,

и због чега сам

касније могао

причати и причати

- јеси ли видјела ти то

моја мала Ољушка,

гдје нас натјераше

да се волимо.

Слијепац је онај који љуби

а мени свакако

полузатворено око,

прилази ми

уснама полако

док ме спушта на столицу

у знаној чекаоници,

- има ту и хитнијих

случајева од нас,

говорим присутним

пацијентима

- ми смо само

пролазници

чији су кораци

љубавног стиха пој,

и размишљам

да ли ме уопште чују

јер све што је занимљиво

било је на њој.


- Моје ријечи су

мртва слова на папиру,

поезија је већ

сваки детаљ на теби,

тек онда када

ти измаме осмијех

дозвољаваш им да живе,

да ходају међу људима

и пркосе вјечности, то јој рекох тада

и затресках се

к'о балавац

сулудо и до

недорчености.

Ја нисам познавао такве

прије Ољушке,

државни трон на

такмичењима из математике

освајала је та дјевушка,

мали експерт за задатке.

Коинциденције ради,

ја сам у школи обнављао

нећу рећи да је

љубав једначина

али сам је све до тад

узалуд рјешавао.

Чисто ради поређења

Афродита је из морске пјене

а музе су Зевсове кћери

- знао сам одмах да нису као ти,

природни долазак

љубави на овај свијет

десио се на дан твога рођења,

шапнух јој сигуран

тада када се смијала

и сијала као ниједна друга

осмијехом који лијечи

и не умије да се руга...

стога ми се лако било клети

- бранићу те

стиховима, рукама,

главом и животом

одмах обећавам до смрти!

па ћемо видјети

шта ће бити потом.


Без пуно метафоре

и мени склоне фикс идеје

када би стизала,

јер и даље само се смијала,

умиљато и њежно

Ољушка је причала.

За ожиљке на аркадама

и напукли зуб,

свједоке за моје

гријехе прошле,

говорила је

- симпатични су

теби и не стоје лоше,

или кроз шалу нешто

и лијево и пето

- како смо могли

добро смо прошли, ето!

Не знам рећи сад

све детаље и танчине

углавном сва је граја

успјела да мине

да створимо се тамо

гдје убоги чекају помоћ

ту хладну суботњу

за особље клинике

најударнију ноћ...

.... а у главама да нам буде

и море и љето

и да погоди нас оно

што не бира

ни вријеме ни мјесто.

Преко истих плавих,

до којих ми је

некад било равно,

мирних, топлих и

јужних мора

сада марширале

су плиме,

брда између нас

су порасла

и некако ме у пустој

долини стисла

да грцам у љубави

као јунак неког романа

којем сам заборавио име.


Био је то дјечак

што свирао је блуз

прљаву мелодију

скоро онолико

колико и они клинци бију,

негдје у подсвјести чуо сам

како прсти кидају жице

а зној и крв

низ лице теку ми

у исти трен

толико тужно

јер губим себе

и толико лијепо

јер постајем њен.

Ушла је у амбуланту

и кад су ме почели шити,

толико дуго се нисмо

могли раздвојити,

држао сам је

као премију на лоту

руком од десет шавова,

због непристојности

грдила ме је

непозната докторка нека

- руке себи, ово је ипак

здравствена установа ...

... партиципацију платих

попут кафанског цеха,

захвалио сам и махнуо

сестрама и здању,

одвела ме је Ољушка

свог у ранама,

потоњим ожиљцима

који ће сјећати на њу.

Једна књига за једну поему. Једини примјерак "Хирургија, блузна поема" у власништву аутора

Књижевна радионица Кордун



Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.