Aleksandra Radaković - Pesme

Updated: Mar 6



Pretočeno u cveće


Nebo je upalilo svoj najsvetliji fenjer,

a zlatokrile zvezde ugnezdile se pod oblake

pa vezu najtananiju mrežu sanoslovlja.

Pitaš me šta je to smisao?

I šta je ljubav?

Zašto opravdavam Karenjinu, a proklinjem Vronskog,

zašto mi je najljubavnija priča između

Majakovskog i Tatjane Jakovljeve,

koja se zapravo nikad nije desila,

a pretočila se u cveće.

Ono, koje joj je godinama stizalo

uprkos svemu i u inat svima.

Zažmuri i oslušni tišinu.

Uplovi u beskraj.

Zabaci udicu u duboku plavu utrobu neba

i shvatićeš…

Mi smo samo opiljci prašine

koja je zasvetlucala na zemlji.

Novi život nikad neće biti

opravdanje smrti.

Sve reke ulivaju se u naš krvotok,

i sve planine dišu našim plućima.

Sva semena sazrevaju u nama,

u našim matericama i

vašim grudima.

I sve je prosto što deluje teže, a

mi smo nespremni da mislimo prosto.

Ceo svemir sklupčan je u zenicama

samo se bolje zagledaj i u svakom

čoveku jeca zatočeno dete, a

sam život je tako detinjast.

I onda me pitaš šta je ljubav?

Naša želja za postojanjem,

za entropijom i razlaganjem…

Želja da se ne ugasimo kao

one zlatokrile zvezde koje se mreste

pod mesečevim krilom.

Kao ona munja koja

razdeviči nebesa i iščezne.

I znaš, ljubav je opravdanje.

Ona daje smisao besmislu,

a svetlo tami.

I miriše baš poput onih buketa

koja su još dugo posle Majakovskog

stizala njoj na prag.



Kako se piše ljubav


Kako se piše ljubav?!

Ne, kao red slova od suglasnika do samoglasnika,

Ni kao skoro pa ritualni red reči,

koje trivijalno koristimo u svim situacijama.

Ljubav se piše srcem,

između obuci se, hladno je i

nemoj ti, ja ću.

Ja ću umazati ruke u zlato

pa ti oslikati prozore,

Ja ću naslikati ptice za dobro jutro,

da te na istim tim zlatnim prozorima bude.

Ja ću da bdijem kada nešto boli

i ljubim da prođe.

Kako se piše ljubav,

pitaš me...

kao sandalovina koju svako veče

pobožno palim za meki san,

kao blagoslov svakom novom danu,

provedenom zajedno.

Kao čitanje Petrarke i Jesenjina,

i one hladne, snegovite Rusije

koja mi još bridi pod prstima.

Ljubav se piše svim gradovima

koje nazivamo našim, jer

u svakom smo ostavili deo sebe,

onaj nedozreli, sanjalački.

Pišemo je stihovima

Rabingranat Tagorea,

Pabla Nerude,

Mike Antića za koji te uveravam da je klasik.

Pišemo je notama Šopena,

Debisija,

tvog Pariza i mog Peterburga.

Uspomenama i snovima,

nekim budućim, nesazrelim jutrima

koja se uvlače pod jorgane...

Piše se ta, luda ljubav ludilom,

Kamij Klodel je to najbolje znala.

Ni jednog trena ne mrzeći Rodena,

jer ko ume da voli taj mržnju ne poznaje.

I čudno je to, znaš,

od svih talenata i darova na rođenju

dobijamo samo ljubav,

i sve dok je delimo ona se umnožava.

I piše se, dugo, večno,

sve dok dišemo i volimo.



A ja sam samo, čekati znao


Osuditi nekoga na čekanje

znači iskušavati mu veru.

Sabijanje vekova u delić duše

rađa pupoljak večnosti.


Svaku noć odlaziš

i jutrom polupijano se vraćaš.

Kažeš – kriv je Šopen,

Mocartov rekvijem ili neki daleki fado

na trgu Alfama.


Ko zna koliko su daleko

ti putevi u snovima

u kojima tako sigurno koračaš.

Pogledom nevernika pred ikonom,

na rubu usne izmamiš osmeh,

opet si tu…


A ja sam samo čekati znao

i kada te vreme kralo,

kada ti se u očima daleki neki

svet rađao, a ti,

poput deteta na karuselu,

letela k njemu.


Tvoja sigurna luka u talasima,

tvoja najčvršća ruka u izazovima,

tvoja najnežnija pesma među rečima

bio sam.


Ja sam samo čekati znao

strpljivo, tiho, da te ne trgnem iz sna,

da te ne zavede

nečije lukavstvo i sudbina.


I vuk bio sam i ptica,

i ratnik i kukavica

i suza i sve što treba,

zaštitnik od zla

što danonoćno vreba.


Eone pretvarao u minute,

tvoje nestrpljenje bilo je deo mene,

a svaka želja meta ostvarenja.

Zvezde su zlatokrile laste

na tvom životnom putu.


Ja ne umem drugačije, nego da uvek

budem tu.


U čekanju, u davanju, u voljenju.

Iscrtavam geografske karte,

stvaram nove svetove od

ovo malo mesa i sna

jer jedino znam

da ceo moj svet u tvom dlanu spava.


Čekaću i posle čekanja

kada se umoriš od traženja,

lutanja, davanja drugim ljudima

za mrvicu samopouzdanja.


Od trena do večnosti

jedino sam čekati znao i pristajao

jer sve drugo nije bilo dostojno.


Pravio da budeš mlečna i čista

u ponorima bezdana,

od gladnih vukova štitio te

i bio tvoj štit od nevolja.


Ako se ikada vratiš sa stranputice,

sa koferima punim kajanja i stida,

u čekanju mome prepoznaćeš

da volim te više

nego što ćeš ti ikada umeti

voleti sebe.



Da je pesma živo biće


Da je pesma živo biće,

sedeli bi sada u Kafe de la Po,

u bulevaru Kapućina raspravljajući

sa Emilom Zolom o “Nani” koju je ispio “Trbuh Pariza”.

Možda bi ipak, lukava je pesma,

lovili mesečev sjaj na balkonu Selekta, na

Monpasanu u šestom arondismanu,

sećajući se setno Henri Milera i Pikasa,

većajući ko je bio veći zavodnik i da li

žene više očarava reč ili slika.

Zadovoljno bi ta pesma

mahala Hemingveju, koji još uvek sa

čašom viskija bdije nad gradom,

iz svog omiljenog bara u hotelu Ric.

Pesme uvek vole Pariz i poznaju ga

bolje od nas.

Najlepša poezija je i začeta u ovim ulicama

između opere Garnier I talasastog Monmartra.

Da je pesma živo biće,

sigurno bi zadikrivale Modiljanija da pića

plaća crtežima svojih ljubavnica u

Kafe de la Rotond.

Da je pesma živo biće bila bi žena.

Ona koja veliča Simon de Bovoar i Anais Nin,

na svemu što su uradile…

na hrabrosti i ludosti, na umetnosti

u ovom gradu nepresušne inspiracije.



Opelo


Najtiše opelo za sve pesnike koji su izgubili

svoju poeziju negde između smisla i besmisla

inspiracije.

Najsvečanije opelo za sve slikare koji su potezima

kičice prigušili nebesa i apstrahovali ptice.

Slikari koji su se najeli crvene i pepeljasto plave,

pa modrim rukama šaraju svet.

Najvolšebnije opelo za sve umetnike koji sebe

traže između jesam i biću,

između zabrana i kanona…

Za sve revolucinare, buntovnike, kamikaze.

Za devojčice koje prerano odrastaju

i dečake koji umesto lopte stežu puške.

Opelo za sve sanjare i lude,

za bitange i pijance, za zaljubljene i prevarene.

Za svaku suzu, osmeh, praštanje.

Opelo u d-molu za muzičare koji su izgubili sluh,

za Betovena, Mocarta…

Za sva ona nedosanjana jutra

i sve besane noći, u kojima se tražimo.

Za svaki početak ispunjen nadom,

i predvidljivi kraj.

„Za svaki pad sa zvezda na

beton kafanskog stola.“


Književna radionica Kordun

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.