Ana Radulović – Pesme

Autoportret sa dva kruga


Neka se sunce pokloni zemlji

a zemlja prepolovi mesec

na dva vodena srca


Neka žilama prodre

u vizije kiše i senki

uho koje vidi, razume i kaže

prst koji sluša

i ruka što bunca znanje

umesto opreznosti


Sunce je slatkog ukusa

i neoprezno


Sunce je mrtvi čvor svemira

Sunce je grudva soli


Neka se mesec pokloni zemlji

a ljudi krilima zaklone ljubav

od argumenata vode:

osećam da su tvoja četiri lica

zabrinuta

četiri glasa preglasna

jedno lice nestvarno


Kamen i četiri lica

sunce i četiri kamena

grob kome se divim

u kome tvoje kosti posežu za

plamenom sveće

koji vidi

iza praznine iza leđa iza čeljusti

i drveće koje motri

na noseve lišća


Osećam da čuješ koračanje

sopstvene senke unazad

da čuješ povratak svog glasa

crnih zenica, broda

i svojih ćelavih lavova



Četiri godišnja doba


Dišu

snalaze se prikupljaju sneg

vodu lišće i vatru

u sluzavoj utrobi majke prirode podjednako

vlažni i svesni sebe, u proleće

majka isceljena toplotom priziva znanje

uplakane zmije, otrovno cveće:

dan vreo i nežan u leto zori

približava noć:

sutra će da padne kiša kao i svake jeseni

sahranjujem ti obraze u pesak

zaleđena kolena pod

zimzelenu biljku koja


Diše ponovljena

dok večna leta zadržavaju oblik pustinja i večne zime

dolaze iz nepoznatog pravca:

svako godišnje doba

uspori nam korake

za jednu smrt

nijedan dan ih ne ubrza

za jedan život


Poslednji sat najdužeg dana u godini

miriše na opomenu

nečijeg stradanja



Pandora


Iza prstena planete truli mesec

napušta mrak crvenog jezika pravednih

leđa

između kopna i vode

ranjen iznad vode i kopna

sjajna rana neba

i seme i plod i kora noći


a noću pratilac i vodič

u sebi zvezda spolja kamen spor i dalek:

želeći da živim


u koštanoj srži životinje u mesu tame

upoznah toplotu i krv

iza prstena planete

plašeći se da se ne obistini

sve ono čega se plašim

Stvarnovnik


Poklopljeno skupim drvetom tvoje telo sveca

glava mačke širi se pod njim kao deo mog sna

zbira stvarnog i nemogućeg:

kroz svoju smrt u srce

ili vrh olovke oživeo si me:

oštra i crna pisanjem

sam te preživela

vlažna zemljo, trula voćko

neizbežna smrti i utrobo dobrote



O padu


Dovoljno je da izbrojim udaljenost od sunca

u koracima

dovoljna je jedna reč Drugog i trinaest dana

kušanja tišinom

da me se moj glas odrekne


Hleb od kamena: tumačim ti glad u rani

žeđ na jeziku

ubediću te u svoju veru odanost mogućnost

stradanja

svog grla odričem se

onoga što ću tek da kažem

iz srca iz stomaka

neku istinu kroz stid i sram

mog tela, insektarijuma



Ana Radulović

Iz zbirke poezije "Crna"

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.