Atanacković: Neodrživo je živeti između znakova navoda

Povodom izložbe u Galeriji Haos, umetnik i pisac Dejan Atanacković govori za Danas o vezi zaborava i sećanja, o stvarnom i imaginarnom, o Kosovu i Beogradu


Radovi su uporedo nastajali sa pisanjem priča a priče uporedo sa radovima. – kaže za Danas vizuelni umetnik i pisac Dejan Atanacković, povodom svoje samostalne izložbe „Šest priča o zaustavljanju vremena“, koja će biti otvorena sutra uveče u Galeriji „Haos“.


Piše: Aleksandra Ćuk



Ovdašnja publika Atanackovića poznaje kao autora čiji je rad neodvojiv od teksta, a 2017, ohrabrio se i upustio u literarne vode objavivši svoj prvi roman „Luzitanija“ za koji 2018, dobija NIN-ovu nagradu. Usledila je zbirka priča „Čovek bez jezika“ koje su kao i „Luzitanija“ na prapočetku bile prateći tekstovi radova.


– Luzitanija je isto tako nastala kao kratka priča uz jedan rad i kasnije se razvila u roman. – objašnjava Atanacković i dodaje da su radovi na predstojećoj izložbi u različitim medijima, a koncipirani tako da svaki bude kao „stranica knjige“.


*Šta je tema izložbe i kako je nastao njen naslov?


Kad sam pripremao zbirku priča „Čovek bez jezika“ ispostavilo se da postoje teme koje se tu konstantno provlače, jedna od njih je tema nestajanja, a druga se tiče raznih načina zaustavljanja vremena. Zato je naslov izložbe „Šest priča o zaustavljanju vremena“.


*Koje priče i vreme ilustruju radovi?


„Luzitanija“ govori o psihijatrijskoj bolnici, koja egzistira u svom vremenu izvan onog koje teče izvan nje, a to je doba Prvog svetskog rata. U Luzitaniji teče utopijsko vreme. Ona je društvo koje nastaje izvan prošlosti i istorije. Svi radovi sadrže više elemenata pa, tako i „Luzitanija“ koja se sastoji od makete Doktorove kule u drvetu koja je pomalo na brod, pomalo kuća. Iza nje je školska tabla sa himnom Republike Luzitanije, a tu je i „arhivskim materijal“, fotografije putnika broda i psihijatrijske bolnice.


*Protagonisti priča su neretko naučnici, kao recimo Paolo Mantegaca. Zašto vas je on inspirisao?


Mantegaca je bio antropolog, osnivač firentinskog antropološkog muzeja. Verovao je u fotografiju kao antropološki instrument. Smatrao je da se kroz fotografski snimak može mnogo toga saznati o ljudskoj prirodi. Razvio je niz teorija o emocijama koje se mogu „uhvatiti“ kroz zaustavljanje vremena fotografskim snimkom. Ta priča i rad zovu se „Fiziologija bola“. A tu je i priča o jednom neobičnom naučniku koji je izumeo tečnost kojom se organska tkiva mogu pretvoriti u materiju sličnu kamenu. Na taj način uspevao je da organska tkiva sačuva od propadanja i početkom 19. veka otvorio neke nove mogućnosti za izučavanje ljudskog organizma.


*Budući da se istodobno bavite vizuelnom umetnošću i pisanjem koje je racionalniji i posredniji vid stvaralaštva, da li ste sebi pokušali da objasnite zašto se bavite dvema opozitnim temama – nestajanjem i zaustavljanjem vremena, ima li to možda veze sa tim što živite na relaciji Firenca – Beograd?


Sećanje i zaborav, iako naizgled suprotstavljeni, neraskidivo su povezani. Sve ono što pamtimo je uobličeno zaboravom. Isto tako sve ono što zaboravljamo je određeno sećanjem. Jer i ono što zaboravimo i ono što upamtimo na kraju je susret te dve činjenice – nešto moramo da zaboravimo da bismo nešto drugo upamtili, a ono čega se sećamo je izbor, pre nego objektivno pamćenje. Malo šta se ikada pamti objektivno.


*Da li u pozadini ovih pitanja stoji neki intimni strah?


Ne strah, nego gomila strahova. Nestajanje je svakako jedna od tema koja dolazi iz suočavanja sa strepnjom zbog stvari koji oko nas nestaju. S godinama se razvija taj osećaj da se mnogo toga menja i da stvari nikad neće biti kao pre. Pritom, živimo u društvima koja se brzo menjaju. Čitavi postulati društva se menjaju a samim tim i naši život u njima. Neretko se očajnički hvatamo za detalje iz prošlosti ne bi li imali privid da smo sačuvali trenutke koji su nam važni i koji nam izmiču.


*Na dodeli Ninove nagrade ste istakli da je svaka umetnost politična, u kom smislu je to ova izložba koja se bavi pitanjem pamćenja i vremena?


Mislim da je očigledno da živimo u jednom zaustavljenom vremenu i ta se zaustavljenost na razne načine manifestuje. Evo, kada čitam italijansku štampu koja izveštava o protestima opozicije u Beogradu sve se i dalje stavlja između znakova navoda. Partijski režim je pod znacima navoda, režimska propaganda je pod znacima navoda, gušenje slobode medija, takođe. Živimo u sredini koja se od strane drugih predstavlja kao nešto što je ostalo zaglavljeno u sopstvenom vremenu. I to zapažanje, mada tendenciozno, nije daleko od istine.


*Koliko je opasno živeti tako, između znakova navoda?


To je pre svega jedno neodrživo stanje na koje smo se u priličnoj meri navikli. Ti znaci navoda zapravo nastaju ovde. Jer mnogi konkretni problemi tretiraju se kao simboli i ostaju u sferi simbola. Kosovo, na primer, za većinu je stvar simbola, i tu sasvim izostaje suočavanje sa stvarnošću. Ipak, među liderima protesta počinje da se, iako sramežljivo, govori i o kosovskoj iluziji. Poneko podseća na ono što svi znaju, da je oko Beograda zakopano više od sedam stotina leševa albanskih civila, te samim tim o uzrocima sadašnjeg stanja. Govori se o potrebi za pomirenjem, umesto o razmeni teritorija i to je dobro.


*Radili ste projekat Beograd – Drugi pogled u koji ste aktivno uključili ljude sa invaliditetom. Da biste napravili rad trebalo je da na Kalemegdanu zasadite cveće i njime ispišete reč „strpljenje“ na italijanskom jeziku. Da li ste za ovu umetničku intervenciju tražili dozvole od nadležnih?


Ne znam ni sam koliko dozvola sam morao da dobijem ne bih li posadio begonije na parčetu zemlje od dvadesetak kvadratnih metara, i to je potpuno normalno. Bilo je razgovora sa Vojnim muzejom, sa Zavodom za zaštitu spomenika, morao sam da prođem kroz sve potrebne procedure da bi se tako nešto na zaštićenom prostoru moglo uraditi. A to što se sada na Kalemegdanu dešava, ta žičara, pa i uništavanje Velikog stepeništa, nije ništa drugo do partijski kriminal na delu, način da se ukrade što je moguće više para od države kroz dodeljivanje besmislenih poslova firmama bliskim vlasti.


*Kalemegdan je počeo da se urušava sa diskotekama i kafićima još u vreme demokratske vlasti.


Postoji, nažalost, popriličan kontinuitet između prethodne i sadašnje vlasti. To nije ništa novo, svakom je poznato da je njihova, u suštini kukavička politika u odnosu na mnogo štošta pa i na Kosovo, otvorila prostor Vučiću. Da ne pominjemo idiotske spomenike počev od azerbejdžanskog diktatora, i preuređenja prostora na Tašmajdanu. Tadić je, na kraju krajeva, otvorio Pandorinu kutiju pomirenja sa SPS-om i dokrajčio sve nade za 6. oktobrom.


*Radite u Firenci i često dolazite u Beograd. Taj odmak vam sigurno daje drugačiji doživljaj rodnog grada u odnosu na nas koji smo stalno tu. Kako doživljavate Beograd u tim pauzama i ponovim susretima?


Kao ugroženo biće, i ugroženu vrstu, jer u krajnjoj liniji nije Beograd jedini. Ima i drugih gradova u Evropi koji se menjaju van volje svojih građana. Ali bojim se da Beograd postaje ekstremni primer koji sve više podseća na ono nesrećno Skoplje, prepuno pseudoistorijskog kiča. Ono što je posebno iritirajuće i uvredljivo jeste ta kriminalna sprega koja se konstantno odvija pod pokrićem da se Beograd menja zarad njegove bolje prohodnosti, modernizacije i sličnih budalaština, u ime „vizije“ nekakvog Vesića i njemu sličnih mediokriteta bez ikakve vizije. Ima nečeg gotovo arhaično zlog u tom betoniranju, blokiranju grada, ubijanju drveća. Gledaju samo kako da što više para strpaju sebi u džep. Ali upravo je ta otvorena pljačka ono što građani Beograda i Srbije sada vide jasnije nego ikad, i to daje nadu u promene.


Izvor: Danas

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.