Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.

Biti pesnik je stanje duha

Pesnikinja Milica Jeftimijević Lilić povodom zbornika o njenom pesničkom opusu.


Poznato je da mnogi veliki pesnici, recimo Valeri, kažu da je poezija iskustvo. U ovim godinama to zaista mogu da potvrdim. Ja sam se inače dugo opirala potrebi da objavljujem poeziju.


Činilo mi se da posle Cvetajeve, Ahmatove, Getea, Njegoša, Andrića, Ivana V. Lalića… nema šta novo da se kaže. No, nekako sam ipak došla do stava da, iako generalno nema ničeg novog od kad je sveta i veka i da se sve samo ponavlja, u tom ponavljanju ima nečeg drugačijeg, a to je odjek istih mitskih, arhajskih obrazaca u pojedinačnoj svesti, drugačijem senzibilitetu i da je to što napišemo zapravo svojevrsna istina o unikatnosti svakog bića kojem je iznutra dat nalog da obelodani svoju istinu kao što je obelodanjuje svaki živi stvor, slavuj, ćuk, pas koji se oglašava… – kaže za Danas pesnikinja Milica Jeftimijević Lilić povodom zbornika o njenom pesničkom opusu.


* Povod za razgovor sa vama je objavljivanje knjige „Odvijanje svitka, književna kritika o pesništvu Milice Jeftimijević Lilić“. Šta vam znači ova knjiga?


– Govoreći metaforično, osećam se kao da sam diplomirala, kao da sam stekla neku vrstu licence za posao kojim se bavim više od četiri decenije. Prof. dr Bogomir Đukić, koji je zapravo filozof, tumačio je odnos poezisa, Logosa, mitosa, estetisa i Erosa i to ne samo u mojoj poeziji nego i u prozi jer je analizi podvrgao i priče iz knjige „Nepredviđen susret“, a pokojni Čedomir Mirković je uz poeziju takođe tumačio i priče iz knjige „Siže slučaja“ ističući njihovu literarnu vrednost kao i moje kritičke tekstove apostrofirajući jednu, kako je rekao, radosnu okrenutost novim književnim ostvarenjima i moje iskreno nastojanje da novoj knjizi prokrčim put.


* Biti pesnik, da li je to stanje duha ili izabran put?


– Rekla bih stanje duha na koje pristajete i potom počnete da se osvešćujete u tom pravcu. Mnogo puta sam kod tzv. običnih ljudi uočavala da su pesnici po stanju duha ali da toga nisu svesni. Tako je dugo bilo i sa mnom. Ja sam, kako sad naknadno uočavam sećajući se sebe, od detinjstva bila pesnik po duhu, no trebalo je da prođu decenije da to samoj sebi dokažem.


Na studije književnosti otišla sam nakon završene srednje tehničke škole koja mi je samo pokazala za šta nisam rođena i da treba da krenem tamo gde osećam da pripadam i gde mogu dati maksimum. Oduvek sam imala neutaživu žeđ za znanjem, za duhovnim i estetskim vrednostima. Magija jezika me je očaravala i svaka nova reč se odmah utiskivala u moju svest. Zahvaljujući mojoj majci Ilinki koja je umela izuzetno dobro da priča priče, a znala ih je u velikom broju, verovatno ih je i sama izmišljala, ja sam vrlo rano ušla u čudesni svet verbalne umetnosti i tu pronalazila sebe, nadahnuće i za kasnije svoje stvaralaštvo a knjiga je bila moja stalna opsesija.


* Mesto rođenja kao sudbina na koju se pristaje ili od koje se beži?


– Mesto rođenja ipak određuje čoveka, ma kako to na prvi pogled izgledalo proizvoljno. Mene svakako jeste jer sa svešću o tome da sam deo istorijski jako važnog podneblja, rasla je i svest o tome da i sama treba da budem na visini zadatka i da ne mogu tek tako proživeti baveći se samo trivijalnim životnim zbivanjima. Rođena sam u lovištu kralja Milutina, selu Lovac nadomak manastira Banjska koja je trebalo da bude mesto u kojem će kralj počivati. Moji roditelji otac Tomislav i majka Ilinka su takođe bili nadahnuti tom istorijskom svešću i prenosili su nam predanja, upućivali nas u vreme iz te slavne prošlosti. Epska poezija i sav uzvišeni moral koji ona čuva bili su deo mog vaspitanja i obrazovanja. Jedno je bilo izvesno da se ne sme zaboraviti čiji deo prostora naseljavamo, nasleđujemo, i da to obavezuje. S druge strane, majka koja je bila pravi izvor epskih mudrosti, priča i pouka koje nam je stalno poklanjala, kao i jedan vedri pogled na život pun optimizma i ljubavi prema životu i svetu koji je usadila u nas, bili su tako poučni. Kasnije kad smo se preselili u njeno rodno mesto selo Žerovnicu, blizu Zvečana i došli u dodir sa drugim nacijama, roditelji nas nikada nisu odvraćali od kontakata sa njima niti su ljude delili po veri i nacionalnoj pripadnosti što je uticalo da se formiram u kosmopolitskom duhu, ali sa snažnim nacionalnim osećanjem kao nečim što je sasvim prirodno. Kao što je Manastir Banjska imao ulogu kamena temeljca u mom biću, sa freskama, ali i slikom porušenog kompleksa koji svedoči i večnost stradanja, privremenosti ljudske egzistencije, tako me je kameni zamak na vrhu zvečanskog brda neizmerno privlačio i ukazivao na sliku prolaznosti, veličine i nestalnosti uspeha. To je teralo na traganje za nečim što se ne može uništiti i nestati, na ulaganje sebe u duhovno koje odoleva spoljašnjim nasrtajima. A suočena sa pretnjama i mogućnošću gubitka tog prostora unosila sam u poeziju i prozu toponime, slike, pejzaže tvoreći pritom izvestan pejzaž duše čoveka tog podneblja i arhivirajući ih u poeziju kao trezor koji će ih sačuvati. Ili sam zdušno kao kritičar afirmisala knjige koje tamo nastaju.


* Negde ste izjavili da su Vam kćerke najveće nadahnuće, šta zapravo pod tim podrazumevate?


– Roditeljstvo je neobično iskustvo za koje nikad nismo sasvim spremni iako se svim silama trudimo da u tome budemo najbolji. Ali, nesumnjivo je to ono što nas obavezuje da budemo časni, pravedni, ozbiljni jer deca su ogledalo koje nam najdirektnije pokazuje sopstveno lice. Uvek im stoga skrećem pažnju da me obavezno upozore ako primete bilo kakvu nekorektnost, bilo kakvo zastranjivanje ili neobjektivnost, i u odnosu na sebe i na druge. Naš odnos je verovatno uslovljen sudbinskim okolnostima da su kao devojčice od devet i sedam godina izgubile oca i još čvršće se vezale za mene u nedostatku očeve ljubavi i oslonca a ja sam im u nastojanju da umanjim gubitak pružala maksimum ljubavi i pažnje.


Rado razgovaram sa njima o svemu i pri tom proveravam svoje stavove. A takvi razgovori sa njima su vrlo konstruktivni jer me uvode u svet mlađih generacija i njihov pogled na život koji mi ne bi bio tako dobro poznat. Moje iskustvo s druge strane njima nudi putokaz u onome što tek treba da otkriju o životu i tako se mi lepo dopunjavamo poštujući se i voleći bezuslovno. Najveći kompliment mi je kad kažu da su ponosne na mene.


Izvor: Danas