Biti srećan mali gubitnik

VREME | BR 1519 | 12. FEBRUAR 2020. KULTURA


INTERVJU – OGNJENKA LAKIĆEVIĆ, PESNIKINJA I MUZIČARKA (AUTOPARK) >


jovana georgievski


"NE VERUJEM DA JE IKO KO JE ODRASTAO DEVEDESETIH IZBEGAO DA PONESE ODREĐENU VRSTU TRAUME ZBOG STVARI KOJE SU SE DEŠAVALE, SAMO ZAVISI KAKO SE ODNOSIO PREMA NJOJ. ČOVEK SE PRILAGODI NA SVAŠTA, NIJE TO PROBLEM. PROBLEM JE ŠTA SE DEŠAVA U ČOVEKU KAD ŽIVI TAKAV ŽIVOT KOJI GA MENJA NA ĆELIJSKOM NIVOU"


Ako ste tokom proteklih godina imali sreću da vam kao mladoj i emotivno pogubljenoj osobi u ruke padne bilo koja od četiri zbirke poezije Ognjenke Lakićević, verovatno ste pomislili da negde ipak postoji neko ko bi vas mogao razumeti. Baš kada ste se zasitili plakanja, šmrcanja, plesanja i radovanja životu uz zbirke Ispod stepeništa (Mali Nemo, 2002), Ulubljenja (internet izdanje), Troje (Samizdat, grupa autora, 2016) i Ljubavna pisma Guglu (2017), Ognjenka vas je još jednom uzela za ruku Vodič kroz požare (LOM 2019) i povela vas pravo u vatru životnih neizbežnosti, šapćući vam na uho da će sve biti u redu. Ako ste stariji od dvadeset, Ognjenku Lakićević verovatno znate kao autorku tekstova i muzičarku pop-rok sastava Autopark. Neopterećen potrebom za čestim pojavljivanjem u centru zbivanja, bend ove godine obeležava 20 godina od osnivanja, a na pomolu su album i koncert.


"VREME": Kako je Autopark nakon dve decenije rada?


OGNJENKA LAKIĆEVIĆ: Zvuči potpuno bizarno, ali aktivniji smo nego ikada. Dobili smo neku novu snagu: više nikome ne polažeš račune, ne zanima te koliko pregleda na Jutjubu imaš, samo pratiš svoju potrebu za pravljenjem novih pesama. Baš je uzbudljivo kad kao odrasteš i ta potreba za stvaranjem dobije novo, čvršće utemeljenje, više nije tinejdžerski poriv, trend, način da regulišeš neke druge stvari u životu, nego tek sada toliko toga želiš, osećaš i imaš šta da kažeš, zapravo više nego pre. Sve je kao na početku, samo bolje.

Nakon velike pauze, ovih dana snimamo peti album. Konačno ćemo na jednom mestu sakupiti sve novogodišnje singlove iz prethodnih godina, a snimićemo i nekoliko novih pesama. Krajem marta imamo koncerte u Beogradu (27. i 28. mart, Elektropionir).


A kako je muzičarka u vama?


Dvadeset godina kasnije meni je dan potpuno drugačije strukturiran nego kada smo počeli. Imam stalan posao, od 9 do 5, koji mi daje strukturu dana. Zbog tog dnevnog posla dugo sebi nisam dozvoljavala da se smatram bilo kakvom umetnicom – muzičarkom, pesnikinjom, kao, ne gladujem zbog umetnosti, neki ljudi su mislili eto to je hobi. Onda sam shvatila da je sve nasuprot tome. Tek kad radiš celog dana, a posle toga nađeš snage da radiš i te druge, tebi veoma važne stvari i kada neretko žrtvuješ i spavanje da bi sve postigao, shvatiš koliko to zapravo voliš.

Rad sa bendom je za mene isprva u velikoj meri bio nekakvo bauljanje.

Nisam znala da pevam, nisam znala da postavim intonaciju. Ni sada nisam do kraja sigurna šta radim, ali je ta nesigurnost postala prostor za preispitivanje i učenje, a ne za kinjenje sebe. Nesigurnost me je spasla, čini me svežom, kao i neuspeh. Ostala sam nesigurna taman toliko da se ne opustim, da bih uvek bila bolja. To je neka nevinost koje ne mogu da se odreknem, ide uz mene. Imam poriv da se stavim u situacije gde se pomalo i blamiram, učim da podnosim neprijatnost. Na primer, kako se izborim sa osećajem koji dođe kada čuješ sebe na snimku i samo želiš da ideš kući i ne izađeš odatle nekoliko godina. Mislim da treba vežbati izlaganje situacijama u koje se većina neće dobrovoljno staviti, jer se na taj način sujeta odbacuje kao težak, nepotreban ranac.


Da li se tako osećate i kad pišete poeziju?


Daleko manje. Poezija mi je mnogo komforniji teren. A i nema drugih ljudi – sediš sam i pišeš. Nekome to deluje kao recept za pakao, ali ja volim da sam sama sa sobom, volim da gledam u sebe. Kako je Jung govorio, oni koji gledaju van, sanjaju, oni koji gledaju u sebe su budni, tako nekako. Dok je poezija moj teren, sa muzikom sam uvek skoro kao na nekom početku, iako znam koliko sam napredovala. Ta vrsta nevinosti koju sam pomenula stvarno je nezamenljiva; posle 20 godina na probama se osećam ne baš kao početnik, ali nikad nisam neko sa iskustvom. I dalje me vozi taj dečji entuzijazam, strahopoštovanje prema kolegama iz benda, koliko oni znaju, i dalje prema muzici nemam distancu, tu sam ozbiljna, ložim se najiskrenije. To je upravo ono što me tera napred i žao mi je što nećemo živeti još mnogo duže, jer ko zna šta ću tek da otkrijem za 20 godina, pa još za 20, ali izgleda da to može samo Kit Ričards.


Znaju vas kao nekog ko piše ljubavnu poeziju. Šta vas još okupira?


U tekstovima za bend, a i u mojim pesmama inače, provlače se stalno slične teme: međuljudski odnosi, borba individue sa sopstvenim teskobama i, uopšte, kako je moguće biti srećan u svetu koji ima horor koncept: svi koje voliš će umreti, a mnogi od njih će pre toga biti veoma bolesni. Prisustvovaćeš mnogim nepravdama, boleće te. Postojali su koncentracioni logori, ratovi još uvek postoje, preti nam ekološka katastrofa, preti nam izumiranje empatije. I sad ti budi srećan sa svim tim saznanjima o svetu, ako možeš. Evo, ja se trudim. Da nema umetnosti, da nema drveća, očiju pasa, pažljivih toplih ljudi, humora, zvuka talasa, prijatelja, kolega, ne znam kako bi se preživela ta postavka života.

Boriti se za određene vrednosti u takvom svetu, gde je lako odustati od svega, za mene je veoma važan izazov. Ono što pišem na prvi pogled jeste ljubavna poezija, ali ne na onaj romantičan način. Mnogo je tu drugih slojeva, tihih emocionalnih i psiholoških revolucija. Polazim od preispitivanja sebe i svog doživljaja nekog odnosa. To su stvari koje ću verovatno prorađivati ceo život, samo što u svakoj novoj zbirci postoji pomak u pristupu i sagledavanju sebe i međuljudskih odnosa. Ako prestanem da rastem, prestaću da stvaram, ali sumnjam da će se to ikad desiti, to je možda za samodovoljne i samozadovoljne ljude, a meni nikad ništa nije jasno do kraja, ja bih uvek da učim, da imam nove uvide, da sve preispitujem.


Kakve putokaze ste nam ostavili u Vodiču kroz požare?


Ovih dana čitam jednu zanimljivu knjigu iz oblasti psihologije, i tamo ima jedna teza koja se naslanja na onu popularnu premisu da su u životu dve stvari neminovne – da se umre i da se plati porez. Autor knjige dodaje kako je još jedna stvar u životu neminovna – da se prožive različiti gubici.

Naša kultura je podosta okrenuta protiv tuge i žaljenja, ignorišu se ta osećanja. Znam da se svako bori na svoj način, ali teško mi pada to nepoštovanje tuge i, uopšte, sopstvenih osećanja, nepoštovanje sebe, u krajnjem zaključku, donosi posledice, ne samo po tu individuu. Kao i većina stvari, u velikoj meri je i to rezultat društvenog pritiska, do percepcije da si slab ako si tužan, a ne upravo obratno, da si hrabar jer nosiš sva osećanja. Daleko od toga da glorifikujem tugu i žaljenje, ali to je sastavni deo procesa zaceljenja. Moja ideja je da čitaoca provedem kroz to, barem na način na koji je to učinila glavna junakinja zbirke. Zato sam knjigu ironično, ali ne baš skroz ironično, i nazvala vodičem. Ne mislim da treba da sedimo i da se mariniramo zauvek u teškim emocijama, ali nema bežanja, nema prečica: meseci tuge su kao minut ćutanja, gubici su važne prelomne tačke u životu, prilike da se poraste iz teskobe. Način na koji se boriš s njima maltene te definiše i oblikuje, a i u takvim životnim trenucima puno naučiš o sebi, a svako požurivanje da se izađe iz takvih situacija može da bude pogubno po dušu. Ponekad se nezalečene traume prenose transgeneracijski. Ljudi su prepuni odbrambenih mehanizama, potiskuju, ne suočavaju se, ne poznaju sebe, samim tim povređuju druge. Svet je opasan zbog toga. Zato u jednoj pesmi kažem "Nadam se da se naša deca neće čitav život oporavljati od sopstvenog detinjstva".


Vama se detinjstvo desilo devedesetih. Kako gledate na taj period?


Taman kada sam mogla da izađem u grad, a ne samo u parkić iza zgrade, počela sam da idem na koncerte, i to je bio početak mog pravog života. Onda su krenule sankcije. Prijatelji me zezaju da sam opsednuta drugim Dnevnikom jer ga neretko pominjem u pesmama. Ne mogu da zaboravim to, iako sam bila mala: znala sam da Dnevnik počinje u pola osam, posle crtanog, i traje pola sata, a onda počneš da primećuješ da je devet uveče i drugi Dnevnik i dalje traje, i jasno ti je da nešto ozbiljno nije u redu. Meni je iskreno bilo najgore kad se zatvorio CD klub iz kojeg sam iznajmljivala diskove omiljenih bendova i presnimavala ih na kasete, prepisivala tekstove u svesku na časovima u školi, kao i kada bi mi dali pare za užinu koje do velikog odmora više nisu vredele ništa. Tek kasnije shvatam koliko je sve bilo daleko strašnije.

Ne mogu i ne verujem da je iko ko je odrastao devedesetih izbegao da ponese određenu vrstu traume zbog stvari koje su se dešavale, samo zavisi kako se odnosio prema njoj. Čovek se prilagodi na svašta, nije to problem. Problem je šta se dešava u čoveku kad živi takav život koji ga menja na ćelijskom nivou. Ima jedan citat Živojina Jovića koji glasi: "‘Šta je to nesreća?’, upita ga dežurni na ulazu u ćeliju. ‘To je kada se duša ne menja, a sve zna.’" Mi kao društvo nismo mnogo pričali o tome kako se transgeneracijski prenosi trauma, a ona se i dalje nezaustavljivo prenosi, barem na ovim prostorima. Pored siromaštva, to netretiranje traume koje smo proživeli kao društvo prilično nas ubija.

Ali i dalje imam nekakve čestice optimizma, možda ne na temu sveta i društva, više životno, na individualnom planu, najviše na svakodnevnom. Šira slika je mračnija.



Kako se osvaja takav optimizam?


Nisam sigurna, ali svakog dana se iznova borim. Obaveze i životne nedaće zaista shvatam veoma ozbiljno, u svemu što radim pokušavam da dam sve od sebe, ali uspeh i slične stvari u životu generalno ne shvatam ozbiljno. Mislim da postoje stvari koje su mnogo suštastvenije i ponekad mi je potpuno neverovatno zbog čega se ljudi nerviraju. Život je mnogo teži i kompleksniji od toga. Kad kažem suštastveno, mislim na dobrotu, unutrašnji rast, kvalitet međuljudskih odnosa, etičku i emocionalnu odgovornost, smisao za humor, bliskost, toplinu, poštovanje nauke, medicinskih dostignuća. Mislim da je od zadovoljavanja puke ljudske sebičnosti mnogo važnije kako se odnosimo prema drugima, prema životinjama, kako se odnosimo prema slabijima u društvu, da nas brine da li svi imaju bar da jedu, ne da pokažemo kako smo mi carevi, nego zato što nas iskreno brine. Opet, od te brige može da se poludi, pokušavam da se kontrolišem.

Mislim da stvari o kojima pišem nisu individualni problem. I smatram da književnost, poezija, treba da bude veća od vlastite realnosti, vlastite samodovoljnosti problema, više od dnevničkih zapisa. Koliko god da je sve što pišem nekako lično, ja ne postojim zasebno od sveta, ma koliko bih to nekad poželela.


Da li kao muzičarka i pesnikinja osećate odgovornost da na neki način pomognete, makar onima koji se slično osećaju?


Osećam stalno odgovornost za sve, uvek mislim da treba svima nešto da pomognem, da budem korisna, i to je već večita tema zezanja na moj račun među prijateljima. Često pričam sa svojim prijateljem, koji je naučnik na jednom institutu za onkologiju u Kanadi. Stalno ga pitam kad će više da nađu lek za rak i govorim mu: "Čoveče, ti radiš jedan suštinski posao, ne postoji važnija stvar od toga." On mi kaže da su istraživanja dosta daleko od konkretnog rezultata: "Sve i da dođemo do rešenja, ti si ta koja na dnevnom nivou spasava nečiju dušu. Seti se da su tebi to radili neki pesnici i muzičari koje si volela."

Ja ne shvatam sebe ozbiljno kao da mogu išta da učinim, s tim što me to ne sprečava da pokušavam. Svaka poruka, mejl koji dobijem od čitalaca i slušalaca, govori mi da i dalje ima ljudi kojima baš ta vrsta poruke osetljivosti i hrabrosti odgovara, kao i stil koji je nekako ipak diskretan, povučen. Većina ljudi, kad kažeš da pišeš poeziju, pogleda te kao da si nešto između dosadne tetke i jadnika koji kuka, i to na teatralan, predramatičan način, to je mejnstrim shvatanje poezije. Nije da možeš da ih kriviš, ljudi uglavnom poeziju poznaju iz školske lektire, a to, nažalost, nije dobar način da se informišu o savremenoj književnosti, fali jedno pola veka. Savremena poezija je nešto najbliže čoveku danas, poezija je prorađivanje života ili, kako je to Frojd zabeležio: "Gde god da sam otišao, našao sam da je tamo već bio neki pesnik."


Znam da muzika Autoparka nikad neće dospeti do nekog većeg broja ljudi. Svesno vodimo taj bend već dvadeset godina, držimo najviši standard muzike koji poznajemo, ali smo povučeni, ne ponašamo se kako se od benda to očekuje, nema nas dovoljno, a ne znam ni gde treba da nas ima. Mi nismo projekat, nismo deo ekipe, estrade, ne postoji nikakva proračunatost, režija, koreografija, stilista, marketing, nikakva leđa iza nas, ni jaka ni slaba. Ne nosimo tuđu odeću na sceni, nosimo onu iz svog ormana. Nije neki glamur i raskoš, ali nezainteresovani smo za tu vrstu promocije.


Biti srećan mali gubitnik, uvek budan, nikad potkupljiv, nikad miran, misliti svojom glavom, ne pratiti trendove ni hajp, razrušiti svaku svoju fasadu, biti ranjiv, ismejati patrijarhat, delima a ne rečima, dekonstruisati poreklo svakog svog uverenja, poštovati svet oko sebe i ne pristajati na njega. To su moji stalni zahtevi od sebe. Drago mi je ako to kroz moju muziku i pesme može nekome makar i mrvu da pomogne.


Izvor: VREME

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.