Branka Selaković – Kroz dno

Kao kada gledate kroz dno prazne čaše, u kojoj je milisekund ranije bilo dva prsta vinjaka koji ste naglo ispili i onda posmatrate svet kroz debelo staklo… e, takav je moj pogled i tako sam je video dok se poput akvarela topila u daljini i spajala sa pahuljama koje su iznenada počele da sipe.


Badnje veče je. Nekada je sve bilo jednostavnije, a ja sam želeo ovo-brak. Ne znam zbog čega mi je palo na pamet pa da se oženim? Sigurno se nisam oženio jer su moji roditelji to očekivali. Oni su od mene digli ruke čim sam postao punoletan, navikli su da ih razočaram u svemu što radim, ali su bili presrećni kada sam postao čovek, kako je pobedonosno i pomalo pakosno izjavio moj otac. Bili su srećni i roditelji i društvo. Namagarčili su još jednog koji će zbog stambenog kredita morati da se zaduži kod zelenaša, radiće dva posla, neće dizati glavu, ni pokušavati da se buni, ćutaće-korporativni rob, kako bi zbog malo pičke i toplog obroka sve izgledalo kao na razglednici. Ispalo je da je volim. Meka je, majušna, mogao sam na dlan da je stavim i zavrtim do neba i veoma lako sačekam u zagrljaju. Topla je, volim kada se ušunja ispod mog prekrivača i cvrkuće. Ne zna da kuva, pa eksperimentiše sa jelima Dalekog istoka uz napomenu da je sve uradila po receptu i da ne pljujem izvrsnu svetsku kuhinju. Pre mesec dana je tražila jegulje na pijaci. Naježio sam se. Sluša dobru muziku. Kada smo se zabavljali oduševljeno sam odlazio u njenu slatku sobu i razgledao bogatu kolekciju ploča. Njiše se, pevuši, mašeći takt i reči. Valjda sam je zbog svega toga i oženio. Mora da mi se svidelo da je gledam po ceo dan kako se golišava uvija u polumraku sobe, sanjivo me ljubi i priča kako sam veliki i snažan.


Pijem. Kaže da mnogo pijem. Želi decu. Moji roditelji žele unučiće. Njen otac je dva puta pretio da će me odrobijati, ali bi se radovao unučićima. Njena majka mi je pljunula u supu kada sam rekao da o deci treba dobro razmisliti. Video sam, u prelamanju ogledala, kako se u moj tanjir spustila rastegnuta pljuvačka, koju je potom promešala i uz najsrdačniji osmeh mi podmetnula pod nos, uz opasku, da nikad bolju nije skuvala.


Cele prošle godine obilazio sam bolnice. Počeo sam od lekara opšte prakse, zatim urologa, endokrinologa, kardiologa, genetičara do ginekologa kod kojeg smo išli zajedno. Držeći u ruci dve ogromne fascikle pune izveštaja, nalaza i ultrazvučnih snimaka nervozno je sedela ispred ordinacije, listala novi bestseler o samopomoći, uz ubacivanje dubokih uzdaha. Pogledao sam po punoj čekaonici. Po neverbalnoj komunikaciji između parova mogao sam da zaključim ko je od partnera problem. Snuždeni tipovi, uvučenih vratova u ramena, ramena u grudni koš, da mogu u loptu bi se pretvorili i nestali, žene tužnih pogleda uprtih u pod, vrte brojanice po rukama, neko čupka konac iz rasparane garderobe, čita dnevnu štampu ili prospekt o poboljšanju plodnosti koji uljudno svakog jutra čeka na stolicama. Nekoliko parova i mi smo uvek dolazili u isto vreme. Klasifikovali su nas kao lakše slučajeve. Po mišljenju lekara sve je u najboljem redu, ali opet nešto malo fali i zbog toga malo, koje ne znaju šta je, šalju nas na silne dodatne analize. Pokusni kunići, amateri fakiri, klovnovi, žrtveni jarčevi... Šta smo? Nisam znao odgovor. Međusobno smo se upoznali, prepričali dijagnoze, životne sudbine, iskustva. Znam kojoj je ženi kolika temperatura tog jutra, koja ima blago zavaljenu matericu, kakav je kome miris sperme i ponašanje posle strašne akcije. Ne sme se biti intiman svakog dana, već svakog drugog, prekrstiš se pre i posle. Tako mi radimo… svaki čas je ubacivala jedna vidno utučena žena, piskavog glasa. Onda neko iz mase to pribeleži na papir i čeka sledeći savet, jer je svima jasno da smo mi veterani čekaonice. Osmog dana četvrtog ciklusa dolazaka u čekaonicu, tik do vrata, sedeo je sveštenik.


-Zar i ti, pope? Ako ne ide tebi koji imaš direktnu konekciju sa Bogom, kako će nama?, prokomentarisao sam pomalo cinično i zabrinuto. I naravno dobio ženin lakat u rebra.


Jednog dana konačno smo došli na red kod na daleko čuvenog specijaliste koji se umilostivio da siđe među smrtnike. Rekli su nam da on svima može da pomogne. Kada se pojavio niz hodnik, kao mesija, ljudi su klicali, upirali ruke u nebo i nadali se da ga neko ne iznervira i da ne napusti ordinaciju, što je bio čest slučaj. Kao pred istražnim sudijom nemo smo gledali u jednu tačku. Listao je papire, prema svetlosti nadnosio snimke karlice, upoređivao ultrazvučne nalaze od prethodnih meseci, pet puta je pitao da li imamo redovan seks i da li joj je redovan ciklus.


-Ovaj traži mito!, besno je uzviknula kada smo izašli. Možda je očekivala da mu nešto tutnem, ali to stvarno nije dolazilo u obzir pored svih mesečnih troškova, plus registracija automobila. Ćutao sam. Sledeća dva dana je na ultrazvuku zagledao njenu matericu i jajnike, coktao, onda se smeškao, lupkao prstom po monitoru da i ja vidim taj crno-sivi predeo, zatim opet gledao papire i pobedonosno rekao kako je baš tog momenta pravi čas za inseminaciju. Odmah me je poslao na drugi sprat, kod medicinske sestre Natalije, da obavim šta imam, a moju ženu je prekrio nekim zelenim, majušnim peškirom i ostavio raširenih nogu da čeka. Potražio sam sestru Nataliju i odmah mi je bilo jasno zašto baš nju. Kada je vidite duplerica vam nije potrebna. Uvela me je u sobu, u ruke tutnula plastičnu bočicu, namignula i izašla ostavljajući za sobom talas sladunjavog mirisa iz bujnih grudi. Sedeo sam na ivici veoma hladne stolice presvučene eko kožom, oguljenog i iskrivljenog naslona, gledao u beli zid, okrečen sredinom prošlog veka, nisam disao, ali stvarno nisam disao. Sa plafona, na tankoj žici, visila je sijalica koja je treperela, kao kada u horor filmu najavljuju scenu u kojoj će lik, u kojoj ću ja, biti iskasapljen. Na stočiću je stajalo nekoliko požutelih časopisa sa fotografijama žena rutavog međunožja. Moj ponos je bio manji od zrna graška koji sam tog dana ručao u ekspres restoranu. Bilo mi je hladno, neprijatno, bljutavo i morao sam da izađem odmah i udahnem svež vazduh. Iskrao sam se iz sobe. Šetao sam prvo ulicama oko bolnice, zatim sam otišao do obližnjeg parka, pa sam se spustio do reke i posle dva dana, razbijene arkade, upišan i promrzao došao sam kući. Gledala je kroz prozor. U kosu je metnula šnalu u obliku delfina koju sam joj kupio za rođendan. Ona baš voli delfine. Delfine i decu. Okrenula se i kada sam ugledao njene oči, slomio sam se. Pao sam na pod i povraćao, a potom u tom brlogu zaspao. Ne znam koji je dan bio kada sam se probudio, samo sam se nadao da nije prošao rok za inseminaciju. Hm… Te sheme ovulacije, plodnosti, pucanja žutog tela, objasnio mi je slavni primarijus koji ju je i tešio kada su posle pola sata shvatili da ipak neću doći.


-Vi ste govno od čoveka, ali dođite sledeći mesec da pokušamo opet. Nadam se da će se sve poklopiti i da stres koji je preživela nije poremetio hormone. Mada se pitam šta će onakvoj ženi takav majmun.


Klimao sam glavom, jer je bio u pravu, ali sam ga pozvao na ferku čim završi sa smenom. Hteo sam da odbranim svoj ponos i pretučem specijalistu ginekologije i akušerstva, primarijusa vajnog. Čim me je hladan vazduh ošamario, kao štene sam se uvukao u stan i nadao se oprostu. Bajkovito sam opisao susret sa lekarom, kupio sam joj i poklon, neke kristale za plodnost i sreću. Čekao sam da progovori. Prošao je jedan sat od kada sam je ostavio u sobi da spava. Prošao je i drugi sat, tri dana, pet dana, doček Nove godine, repriza dočeka Nove godine, kumin rođendan…


Ne volim praznike. Ne volim Badnje veče, jer moramo da idemo kod njenih roditelja na večeru, potom ispred crkve, u gužvu, a ne volim preterano ljude, a onda sutradan, na Božićni ručak kod mojih. I uvek isto, red ruske salate, kavurme, red pitanja o deci, dve sarme, opet pitanja kada će unuci, pečenje, priča kako je neka iz familije rodila peto dete, torta i sitni kolači, pa želje da sledeće godine u krilu ljuljaju unuče. Ove godine je neće mučiti takvim pitanjima. Njeni će konstatovati da je dobro što se rešila pijanice i gubitnika.


-Bolje bi bilo da sam na toj radnoj akciji tucao kamen!, reći će moj otac.



Branka Selaković



Branka Selaković je diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu, drame i eseje. Njeni radovi objavljeni su u mnogobrojnim časopisima, zbornicima i antologijama. Pesme i kratke priče Branke Selaković prevođene su na engleski, španski, nemački, indonežanski i norveški jezik. Dobitnica je značajnih priznanja za književni rad, među kojima su nagrada za najbolji roman, najbolju satiričnu priču, najbolju pripovetku, najbolji esej, kao i nagrade za poeziju na pesničkim festivalima u Srbiji i regionu. Radila je kao profesor filozofije i logike, zatim kao novinar Prvog programa Radio Beograda u Redakciji za kulturu i Zabavno-humorističkoj redakciji. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu.

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.