Branka Vlajić Ćakić - Pesme


AMANET


Bavim se sobom,

tražim se u sebi,

drugog povredila ne bi

tek tako

da si „ulepšam“ dan,

nikog ni na šta

ne prisiljavam,

vodu na svoj mlin

ne teram,

svog brašna

dovoljno imam

za hlebove, za pogače,

makovnjače,

rezance, tarane...


Ne kradem Bogu dane

ne želim

da ijedna suza kane

zbog mog nemara

i propusta,

ne pričam

tek da bih hladila usta

i zarobljene reči

puštala iz grla van.

Svoje predivo raspedam

ne mrsim tuđe konce,

ne puštam niz vodu

brodolomce,

pružim i najgrđim

ruku

i onima što

mi staju na muku

kad god to mogu

pokažem lakši put,

a ja nogu pred nogu

gazim po putu svom.


Ne mešam novce

i ovce,

ni četveronožce

ni one na dve noge,

ne prozivam

baba - roge,

ni duhom uboge,

ne čačkam

lava

dok spava,

zaobiđem i zmijin svlak.

a kamoli zmiju

i opet me

iznenadi svak

ko se iz čista mira,

iz obesti, il nesvesti,

o mene očeše.


Saberem se,

pa shvatim

negde ga nešto

u njegovom jadu svrbi,

pa bi da i meni

prenese svoju šugu,

no to ne dopuštam

nijednom rugu,

već mu poželim

srećan put.


Puštam da me opelješe

i dobrovoljno dajem

i cicijama,

umišljenima,

uskogrudima,

nevaspitanima,

to kao da mi je

iz nekog razloga

ostavljeno u amanet,

otkud znam,

zašto se nadam

da će se u nekoj pustinji

možda ipak zaparložiti

nova pamet

i da bi iz tikve

moglo novo seme nikne

drugačije od bunike.

ETO U TEBI PROLEĆA


Kad jutro zarumeni ti preko košulje umesto jakne radost odeni, osmeh na usnama ko manžetne na rukavima zavrni, s radoznalošću se zaogrni, nije važno što napolju seva i grmi ponesi radost sa sobom umesto kišobrana, kiša je i tako prolazna, očekivanja i brige

negde usput zaturi i ne ljuti se što se meša jesen zima i proleće ti šetaj, uživaj do uveče…


Zahvali se ovom danu što je baš takav kakav je – svanuo, zahvali se svemu što imaš u njemu i budi zbunjen slobodno, sve što ti je za danas potrebno

ti je već poznato odavno, neka te srce tvoje vodi, razočaranja gnev i tugu – pusti i um batali nek malo odmori…


Veruj sebi veruj životu i voli, ljubav se ne traži nego oseća, a vera joj je najlepša odeća.

Batali nesigurnost i zlovolju ne traži senzacije napolju, u tebi je sreća najveća, gle, eto u tebi i proleća!


HIMNA ŽIVOTU


Ako je razbuktali zanos

normalnom svetu – ljubav,

onda nisam normalna ja,

al molim te

poštedi me Bože

tajnih venčanja,

ispijnja otrova

mačeva, noževa

velikih ljubavi

odnosno tragedija.


Ne želim

dragana svoga

čekati

presamićana u grobu

ko Julija,

pa taman da bi mi

posle smrti

opevane od

najvećaih majstora

pera

pod balkon

stizala svita sveta,

od njene

brojnija.


I nek se smeje

tko god hoće

ali ja bih radije bila

sa nekim

razboritim,

mirnim čovekom

koji sadi voće,

no sa strasnim žutokljuncem

što ne vidi

dalje od svoga nosa,

pa zbog ludovanja hormona

i ne iskazanog besa,

svakog ko mu se

prepreči na putu

života lišava.


I nije mi sad

dok pišem pesmu

samo taj nesrećni Romeo

u glavi,

no se pitam

što toliki narod

veliča ludost,

što u ime ljubavi

smrt slavi?


I koga je đavola

taj nestrpljiv mladac

kupovao otrov

da ga onako

loše obavešten

kraj umrtvljene,

a žive dragane

ispija,

što nije kupio

sadnicu trešnje

ili smokve

da život uzgaja?


Ne, ne bih nikad

poželela ljubav

kao one ljubavi

iz đačkih lektira,

hoću jednog

miroljubivog

što ne brza,

dragog

i sabranog čoveka

koji se ne boji dodira,

koji iako možda sam

rimovati ne ume,

moje pesme razume

i oseća...


Pa zar bi to bila

mala ljubav

i mala sreća

da eto tako

sedimo

zajedno

na kraju proleća,

u hladu smokve

il trešnje,

i promatramo

igru leptira,

ili kap kiše

što se niz

peteljku

trešnje

sliva,

srca nam

prepuna mira

i milja,

on me i prstima

i pogledima

dira,

a ja uzvraćam

od pogleda njegova

sve življa

i življa

i življa...


KAD SE ODBUNIM


Kad se jednom odljubim

od ove izmišljene zaljubljenosti,

kad nestane moje zbunjenosti

blaženstva zbog ničega

i zaglavljenosti u mengelama

od magle,

te zarobljenosti u ideji

da ono što nije

jeste,

laknuće ti

da, da i tebi.


Kad se jednom odbunim

odvezaću misli o tebi

iz moje fantazije,

kao pertle na patikama

i pustiti ih da landaraju,

odmaraju,

da se po travi valjaju

i diraju kamenje,

da se ja bosa

čvršće uzemljim.


Kad se jednom probudim

pa odlučim

da se rešim podčinjenosti

onom čega nema

i ove udvojenosti

da jesam

i nisam,

te za vrat zgrabim

potištenost,

a mačem istine

toj izmišljotini

kao maslačku

glavu odrubim,

rasuće se

po zemlji bele

niti zablude

kao inje

među pertlama

od misli...


Branka Vlajić Ćakić


Književna radionca Kordun

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.