Brankica Damjanović: Svako je od nas potencijalni svetski prvak u nekoj disciplini

Updated: Jul 1, 2019


Teško je biti opušten, ako si gladan. Moje iskustvo u pogledu otvaranja ka životu i ljudima je takvo da sam se jednog dana jednostavno prepustila.



Brankica Damjanović je 20 godina radila na televiziji kao spiker, voditelj, novinar, urednik vijesti. Dobitnik je Nagrade grada za doprinos informisanju. Posljednjih godina posvećena je pisanju. Do sada je objavila sedam naslova. Knjiga „Ne bih ovo mogla bez tebe“ nagrađena je priznanjem Novosadskog književnog kluba za najbolje prozno ostvarenje u 2015. godini. Majka je dvoje djece. Živi i radi u Beogradu.


Sa Brankicom smo razgovarali o njenom razvoju od novinarke do književnice, pisanoj riječi, Facebook statusima kojim osvaja, vremenu u kojem živimo i drugim temama.


Brankice, kako je tekao Vaš put od novinarke do književnice? Kako ste se dugo bavili novinarstvom možemo reći da volite pisanu riječ, ali u kojem trenutku ste otkrili književnicu u sebi?


Koreni svega što jesmo, duboko verujem, nalaze se u našem detinjstvu. Tako sam i ja još kao dete pokazivala interesovanje za knjigu. Mnogo sam čitala još u prvim školskim danima, a to se nastavilo do dana današnjeg. Još tada je zapažen i razvijan moj dar da se pisanom rečju izražavam na jedan poseban način koji je malo koga ostavljao ravnodušnim. Učitelji, nastavnici, a kasnije i profesori posebno su isticali pisane sastave koje sam potpisivala. Tako je književnica u meni polako sebi otvarala put ka ovome čime se danas bavim profesionalno. Novinarska karijera koja je trajala pune dve decenije dodatno je izošrila talenat i naučila me je da odvajam bitno od nebitnog.


Aktivni ste na Facebook-u. Koliko Vam je važna ta vrsta interakcije sa publikom i koliko smatrate društvene mreže važnim kako bi vaša riječ došla do većeg broja čitalaca?


Važna je interakcija sa publikom. Dragocena, štaviše. Tu se odmah dobije informacija o tome koje teme su najinteresantnije, a nije redak slučaj da mi čitaoci pišu i u privatnim porukama traže da se određenim temama pozabavim. Društvene mreže su plod novog doba, rezultat tehnoloških dostignuća, i sasvim je logično i očekivano da se, budući da danas ogroman broj ljudi provodi veliki deo svoga vremena na internetu, pomažu da se ono što radimo plasira brzo i dobaci daleko.


Koliko ovaj angažman na društvenim mrežema zahtijeva dosta vremena? Da li Vam je teško sve to stići imajući u vodu da su Vaši pratioci aktivni, ali i Vi takođe nalazite vremena da im odgovorite?


Ponekad imam problem sa tim što ne stignem da odgovorim baš svima, na sve komentare, sva pisma koja dobijam, ali onda nastojim da nekim novim tekstom dam odgovor na mnogobrojna pitanja. Iskreno, volim da komuniciram sa ljudima na društvenim mrežama, jer ako je neko uložio trud da napiše komentar i založio svoje vreme, a vreme je komadić njegovog života, onda je najmanje što mogu da učinim to da odreagujem i barem zahvalim ili, ako je kritika, nastojim da pojasnim svoj stav, argumentovano i uljudno. Ne moramo svi razmišljati na isti način. I nepotrebno, takođe. Svi mi učimo jedni od drugih, neprestano.


Šta u današnje vrijeme znači biti pisac? Napišete knjigu, knjige, a sa druge strane mnogi čitaju samo statuse na društvenim mrežama. Možemo li reći da su i statusi postali jedan oblik književnog izražaja?


Kako da ne. Ti takozvani statusi su promišljanja jednog čoveka. I ni po čemu se ne razlikuju od rečenica koje su pisci iz nekih prošlih vremena ispisivali perom na hartiji. Radi se, dakle, samo o tehničkoj stvari. Sada umesto mastionice, pera i papira, imamo tastaturu. Duša je u čoveka ostala ista. Pisac je pisac, bez obzira na to čime piše. Ionako se piše srcem, a olovkom zapisuje.


Pišete o stvarima koje su mnogim ljudima bliske, normalne, životne, ali zbog svakodnevne žurbe, jurcanja zbog posla, zaboravljamo sitnice, zaboravljamo zagrliti bliske i drage osobe, poljubiti ih, saslušati. Kako se podsjetiti na ono što je zaista važno u životu?


Znam kako ja to radim. Utišam se, osamim, i pratim svoj osećaj. On je dragocen. Osećaj. Ne toliko misao koliko osećaj u vezi sa bilo čim. Tada vrlo često postanem svesna svojih stvarnih potreba. Potreba, ne želja. I tada onima koje volim pošaljem misao, pošaljem reč ili rečenicu, kažem im da ih volim. Iznenađujuće je koliko nam svima treba baš to – da smo nekom važni, da znamo da imamo nekog svog, nekog ko nas razume. Tada i taj neko ko je naš oseti da se u njemu nešto otapa, pa tako opušten i sam postane produktivniji u poslu, u odnosu sa drugim ljidima... Ne možemo sami, ali zato možemo kad smo sami da se povežemo sa celim svetom. Moji tekstovi su dobar primer za to. Toliko se ljudi u njima prepoznaje i na neki čudan način i sebe bolje upoznaje. Kako i ne bi. Svi mi potičemo iz istog izvora.



Koliko su današnji ljudi egocentrični, može li se to prevladati? Koji bi bili neki Vaši prijedlozi da manje počnemo misliti samo o sebi, a da malo pogledamo oko sebe i vidimo druge?


Moguće je da je u korenu te, kako kažete, egocentričnosti zapravo strah. Egzistencijalni strah nas nagoni da se borimo, da ne verujemo u dobre namere drugih ljudi. Niko tu nije pojedinačno kriv. Teško je biti opušten, ako si gladan. Moje iskustvo u pogledu otvaranja ka životu i ljudima je takvo da sam se jednog dana jednostavno prepustila. U jednom naizgled sasvim običnom danu osetila sam snažno prisustvo Boga u svom životu i, bukvalno, rekla: „Bože, verujem ti. Osećam da si tu i prihvatam sve što si mi namenio.“ Nije preterano reći da mi je od tog dana zaista „krenulo“ u životu. E sad, postoje i ljudi koji su ateisti i to je sasvim u redu. Ali i ti ljudi imaju nekog koga vole, nekog zbog koga se bude, kome veruju... Oni su motiv. A motiv je jedna od najvažnijih stvari u ovozemaljskom trajanju ljudskog bića. Zato nema recepta. Svaki čovek treba da, u iskrenom „razgovoru“ sa sobom, odgovori na pitanje koji je njegov motiv.


Kako naći balans u svijetu koji traži sve od nas, a daje malo zauzvrat?


O, nije da malo daje. Pa, sve nam je dato. Od daha do mogućnosti da radimo ono što volimo i umemo. I svako je od nas potencijalni svetski prvak u nekoj disciplini. Nije, stoga, pitanje šta nam svet daje, već da li smo mi zaista sigurni da smo na pravom mestu, na pravom poslu, u pravom društvu... Data nam je slobodna volja, mogućnost izbora, takođe. Imamo li hrabrosti da to prihvatimo i suočimo se sa tim, drugo je pitanje. Zvuči kao kliše, ali zaista mnogo toga zavisi samo od nas. Prilike oko nas su ono što smo privukli ličnim stavovima. Budimo iskreni i priznajmo sebi konačno šta je to što je potreba našeg bića. Ne ono što od nas očekuju roditelji, prijatelji, društvo, već šta mi zaista hoćemo od života. Odgovori bi nas mogli iznenaditi. Ako nas pritom i ne uplaše, eto nas na tronu.


Vi ste instruktorka joge. Šta Vam joga znači? Koliko vam je ona važna za smiraj duše i tijela?


Verujem da bih i bez joge bila ovo što sam danas, ali ne tako brzo. Na časovima joge se, pored ostalog, duboko diše. Kad se duboko diše, velika količina životne energije, takozvane „prane“ ispunjava naša pluća, svaku našu ćeliju. Tako ispunjeni iskonskom snagom osetimo i koliko smo beskrajno moćni. Joga mi je pokazala put ka meni samoj. Moj rad i vera su učinili da taj put ne bude pust, već da na njemu ostavim tragove svojih stopala.


U čemu Vi uživate, šta vas ispunjava i čini sretnom?


Sve češće postajem svesna trenutka koji naiđe odjednom, trenutka koji prepoznam po snazi i uzbuđenju koje me obuzme. To je čas kada se zaustavim i zapisujem ono što me je ispunilo. Inspiracija ili kako god to da zovemo je veliki blagoslov za nas koji kroz pisanu reč izražavamo emocije. I tada zaista uživam. Naravno, postoje i oni svakodnevni naizgled mali, a veliki momenti, života vredni; kada me zagrli moje dete, kad dobijem pismo od nepoznate žene, a osetim da su nam se duše srele, kad krene pesma koju volim, kad počne da pada kiša... Ja toliko toga volim, da me sve i usrećuje. Kad poverujemo životu, on sve učini da to poverenje opravda. Provereno.


Za kraj, možete li nam otkriti nešto o sebi što do sada niste rekli novinarima?


Mogu. I hoću. Moje najbolje priče nisu objavljene. Otekle su kroz suze. Ono najbolje u nama neizrecivo je.


Izvor: BUKA magazin

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.