Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.

Dragana Simić - Pesme


SIVI GOLUBE

(Napisano u Izraelu, Tel Avivu,

jula 2012. godine).


Kao car šepurio se letom

Visoko do onih oblaka

Koje čežnjivo posmatrah.

Na zemlji, glad zadovolji

Mrvicama i semenkama

Milostinje-

Pobožnih građana

Jerusalima i Natanije.

Svrake rasteraše

Njihove gladne kljunove

Šepureći se.

Na Kalemegdanu,

Isti boj se bije.

Psovke penzionera

Snalažljivi gavran ne čuje-

Dok krešteći rasteruje

Cariće neba.

Tada polete i on, prejeden

Da u kljunu oblak zgrabi

I rastrgne ga na komade.



ŽENA NENAĐENA

(Beograd, 2019. godine)


Pognute glave, šibu ljubila

Bora usukanih u talase

Prošlosti zapenjene, slavljene.

Porod u slami osmehuje izdahom

Ovaca uplašenih koje horski,

Smrt oplakivaše.

Novorođenče bledo

Ukočenog pogleda i majke,

Deset puta porođene.

Na njoj počivaše rast i rađanje!

Nastanak naroda i nacija!

Smrvljeni bolovi uzdižu je...

Njivu kopa, bezumnica trpno,

Brazde jecaše zemljom užeglom,

Udarcima motike besmislenog

Uzdizanja. Ona padaše!

Prinudnim izborom nedorečena,

Istinom slaviše majku i robinju.

Stub! Doma utvarnog, bledolikih

Duhova, prošlosti mučne.

Ošinuta haosom, oslobađana,

Prošlošću skrnavljena, odbegla.

Neznana – vrišti i skapava!

Čovečica kavezom srasla,

Krila zakržljalih

Nogama slabašnim

Gega se nenađena.

Jučerašnja slika sjaji se,

Gnušanje danas jarosno,

Potkopava.

Da li sutra – let doneće ili...

Zatočenik sopstvene slobode

Žena postaje?



OSMEH mog DETETA

(2019. godine, Sot – Fruška gora)


Mnogo je noći pojelo zore,

Gladne behu njihovog sjaja.

Mnogo sam dana bez sunca

Provela u tami kraja.

Noge su tražile daljine

Kojima pesak sivi se vreo

Parkove, ulice i osmehe

Dečačke. Život taj ceo.

Ali daljina razapinje slike

Polako gasi dane prošle,

I neke, nove, niže blizine

Ljubavi nove su došle.

Ipak, u noći, kad ovlada san

Pokida stvarnost u komadiće

Sanjam često, dečački osmeh

Sanjam njegovo čudesno biće.



MORAČA

(19. jul 2017. godine,

na reci Morači)


Bistra, hučiš skakutava

Kamen oblivaš, miluješ.

Razobličavaš.

Slažeš rastopljene oštrine

Čvrstih stena obalskih

Pevajući životom rasplivana.

Ispod tebe, šareni se svet

Bezbrojnih kamenica bačenih

Oštropatnih – umekšanih

Tobom uspavanih.

Krv ne curi, tek kret

Večitog ti toka otičućeg

Sljubljena obalama, vijugava,

Skakućeš neprekidna.

Dal' lepota tvoja večno traje?

Ili zvezdama ogledana i u tebi

Zgasne, svake noći bar jedna?

Prožima li se sećanje

Plićacima nestašnim,

Zelenim tvojim dubinama

Promrzlim?

Hoću li, gola kad u tebe uplovim

Uzdrhtala, istinu naći

Ugašenih zvezda trepetavih

Nekad tobom ogledanih?


Dragana Simić