Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.

Горан Дебелногић: Сваки посао у Америци је захтеван и одговоран и у том смислу тежак

Горан Дебелногић је рођен на Сокоцу у Републици Српској, Босна и Херцеговина, а данас живи у Акрону, Охајо, Сједињене Америчке Државе. Своју професионалну каријеру започео је као новинар по завршетку Правног факултета у Сарајеву, да би након годину дана постао референт за имовину и нормативу у својој општини.


Како каже, одлука о одласку у Америку није била лака, али ни једноставна. Тадашња инфлација, пропаст система и многе друге околности које су терале људе да јуре за бољим животом довеле су и Горана до великог животног преокрета. Пресељење у Охајо навело га је на размишљање како живот може бити опуштенији и слободнији, без икакве препреке развоју појединца у сваком погледу, а посебно у професионалном.


Горан Дебелногић

Корак у свет му тада није био нимало чудан, али му поглед са садашње дистанце говори да је таква одлука била храбра и да је то огледало младалачког инстинкта и потребе за нечим бољим.


У Америци је најпре радио у Правничком комитету за људска права у Њујорку, а затим низао послове и успехе. Разнолика каријера му је помогла да шири своја знања и да помаже људима широм света. Горан никада није заборавио тешке тренутке проведене у својој родној земљи и бројним је донацијама пружао помоћ људима којима је она била најпотребнија.


Оснивач је организације "Амерички Срби" у Њујорку.


Рођени сте на Сокоцу. Шта вас је подстакло да напустите свој родни крај?


Било је то пре готово тридесет година. Околности су тада биле веома тужне и ружне иако сам радио у општинским органима, што је било премија у времену опште незапослености. Инфлација је галопирала и гутала зараде, тако да је плата десетак дана после исплате вредела упола мање. Иначе, осећала се пропаст система на све стране, сви смо знали да живимо у лажној нади да ће нешто бити боље, а у суштини сви су били потпуно разочарани и депресивни, осећали убрзани колапс, али били и уплашени за будућност, за себе, за своје породице. Корупција је цветала у свим областима, а једноумље и страх мрачили су небо изнад наших живота. Као и многи други млади, школовани, пуни елана и жеље за животом тог времена, и ја сам био на раскршћу: или живети у том кошмару који прети да се претвори у пожар, или тражити друга решења, па и ван земље у чију будућност се све мање веровало. Била би подужа листа ситница које живот значе, а које су утицале на тако радикалну одлуку, али се на неки начин могу свести у неколико речи: потрага за слободом, поштовањем, професионалним остварењем, нормалним животом без страха, без једноумља, дволичности, корупције. Нису то биле лаке одлуке, био је заиста велики ризик, јер се доста тога морало у припреми радити у тајности да ми из неког разлога не би одузели пасош, што се некима дешавало, уз додатни ризик одласка у непознато, са слабим знањем енглеског језика и скромним финансијама. Када се сетим свих тих детаља чудим се својој храбрости, али ваљда су тај младалачки инстинкт и потреба за нечим бољим били јаки мотиви.


Завршили сте Правни факултет у Сарајеву. Како сте се одлучили да скоро годину дана радите као новинар?


Као што рекох, економија земље је била на коленима. Годинама се бензин точио по пар-непар систему, кафа, шећер, уље и друге потрепштине куповале на купоне, најосновнија роба и храна шверцовали из Италије, Турске и Мађарске, а редови у јавним кухињама бивали све већи. Број незапослених на бироима за рад је растао, а свршене факултетлије су чекале у просеку пет до седам година на посао, а и тада су га добијали најчешће преко везе. Они са најбољим везама могли су евентуално да се убаце и раније да раде било какве, често и најобичније послове, само да би се угурали у систем. Наш кућни пријатељ, а тада судија, ми је понудио да радим као приправник бесплатно три године код њега, отварам и шаљем пошту, стављам печате на писма и решења, како би након три године стекао право на полагање правосудног испита. А онда сам га слушао како се жали на свој посао, како је затрпан и да има још пет судија не би стигао ни за пет година да рашчисти све заостале случајеве који се вуку по судовима унедоглед. Све то ми није звучало као пут и правац којим желим да идем. Преко рођачке везе са директором, одлучио сам да се убацим у једне градске дневне новине да бих као новинар по учинку радио било шта после завршетка студија. То, дакле, није био намеран избор него једна нужда, иако одлично искуство које ми је заиста отворило очи о граду, друштву, економији, партији, етничким односима, слободама. Имао је тај посао и лепих страна, иако је био заиста захтеван, а слабо плаћен. Баш у том послу сам научио да увек пажљиво слушам шта неко говори, читам мисли између редова, тражим суштину, посматрам друштво и људе из једног другог угла.


Пред полазак у Америку, Београд 1987. године

По одласку у Америку обављали сте послове у различитим секторима. Која позиција од многобројних вам је била најтежа за рад?


Искрено речено, сваки посао у Америци је захтеван и одговоран и у том смислу тежак, али са друге стране пружа и велико задовољство јер се тако човек потврђује, учи и расте. Можда су најтежи и са пуно треме били први кораци у професионалном смислу, кад се ни са енглеским још нисам најбоље сналазио. Било је то када сам радио у Правничком комитету за људска права у Њујорку. Сама природа посла захтевала је доста осетљивих контаката, како са високим званичницима неколико балканских држава и Турске тако и са судијама, правницима и адвокатима из тих земаља, чија су основна људска права била угрожена због природе посла који су обављали. Било је много оцена, процена и анализа које су лако могле добити и политичку димензију и које су могле потенцијално бити коришћене у разне сврхе. За мене је то била непозната област. Дошао сам из земље где су људска права у суштини постојала само на папиру и где су се здрави људи смештали у луднице ако су причали о стварима о којим се није смело причати, а већина становништва није знала да се то уопште дешава. Много сам научио на том послу, нелако и без много унутрашње борбе, да бих заиста постао објективнији и увиђавнији у односима са људима без обзира на њихово порекло, језик, културу, али и обазривији кадa су у питању државни апарати и системи, као и људи спремни да злоупотребе те апарате у разне сврхе, а на штету многих појединаца.


Један сте од оснивача организације "Амерички Срби" . Шта је она значила нашим људима у дијаспори?


По доласку у Америку затекао сам веома подељену српску дијаспору. Баш у то време окончали су се и последњи спорови око црквеног раскола који је деценијама трајао и који је веома поделио наш народ. Уз то, у Њујорку и околини постојао је и добар део дијаспоре која је била ван тих црквених токова. С обзиром на то да сам био само један од многих младих који су у то време напуштали земљу, стицајем околности кроз упознавања и дружења створио се један повелики круг нас млађих, што чистих миграната, што студената или професионалаца. Била су то лепа дружења у коме је свако од нас осећао дозу сигурности, заједнице, истих или сличних околности због којих смо се нашли у Америци, у Њујорку. Када се криза на Балкану појачала, почели смо причати током дружења како можемо бити од неке помоћи, олакшати нашим сународницима живот. У почетку смо без велике формалне организације од компанија, чији су власници били наши људи, и преко цркве сакупљали и слали велике количине хуманитарне помоћи, посебно Србима у Крајини. Касније, када се рат проширио, та помоћ је ишла свуда да се помогне нашем народу западно од Дрине. Кроз тај рад ми смо у веома кратком року, али не без великих потешкоћа, мноштва убеђивања и састанака, објединили српску дијаспору разних струја и погледа у Њујорку и околини, што се брзо прочуло и ван те територије па смо успоставили одличну сарадњу са српским организацијама из великих српских заједница Питсбурга у Пенсилванији и Кливленда у Охају. Осећали смо се дивно кад смо на разним скуповима, често и протестима испред УН-а, "Си-Eн-Eн"-а и "Њујорк тајмса", виђали сложне и заједно и оне наше људе који до јуче нису говорили или су се судили по судовима. Сама та чињеница причињавала нам је велико задовољство. Тако је наша скромна организација постала главни кохезиони механизам окупљања дијаспоре у Њујорку и шире.


Новински исечак о помоћи избеглима

Како сте се сналазили у улози оснивача и водитеља српског радија у Акрону?


Након што се у Акрон и североисточни Охајо слила река избеглих Срба западно од Дрине, из разговора са народом схватио сам да им је потребан, као и постојећој српској заједници, један медиј који би их повезивао са родним крајем, смањивао носталгију према напуштеној земљи и јачао осећање за нову заједницу. Убедио сам локалну америчку станицу, која је служила делимично јавним школама, да ми уз надокнаду уступе сат програма недељно. После испуњавања одређених процедура, убрзо сам почео са продукцијом програма. Био је то једноставан концепт који је садржавао локалне вести и обавештења, кратак преглед вести из краја и различите жанрове наше традиционалне музике од етно и староградске до народне и лагане забавне. Програм је био изузетно примљен поготово код средње и старије генерације. У спонзорисање програма укључили су се многи српски и амерички бизнисмени, а пристизале су редовно и лепе донације слушалаца. Програм је био радо слушан, како од стране Срба тако и од других који воле српски језик и музику, па су понекад лепе поруке захвалности у виду донација стизале и од других народа. Више од десет година радио је био централно место информација и допринео је изградњи осећаја заједништва међу Србима Акрона чије порекло је веома разнолико, јер се ради о шаренилу Срба из Крајине, Републике Српске, Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Мађарске и Румуније. Уз то, десетак младих Срба ми је повремено помагало, како у уређивању и вођењу радија тако и у његовој промоцији у нашој заједници, што је и доста допринело да ти млади људи добију потребно самопоуздање, а цела заједница да одржи, кроз живу реч и песму, везу са матицом и њеним народом, која увек живи дубоко у срцу без обзира на све њене мане и недостатке.


Добитник сте престижног признања Министарства здравља САД-а. Колико вам је то значило и која нит је кључна, а повезује сва ваша достигнућа у разноликој каријери коју сте остварили?


Иако нисам неко ко чека признања и награде за оно што ради, ипак ми је ово признање значило неку потврду труда, знања и способности на тако високом нивоу. Доћи са ливада Гласинца, Романије и провинцијалног Сарајева у кровне институције водеће економије и државе света, и бити препознат као иноватор који даје допринос у томе како бити ефикасан у постизању најбољих резултата, заиста је диван осећај. Оно што је мени увек битно, чему сам целог живота тежио и што ми је увек причињавало задовољство, а и најчешће омогућавало напредовање у каријери, јесте посвећеност послу и тражење увек бољих и једноставнијих решења, као и пажљиво грађење односа са људима на сваком нивоу, био то обични човек, жена или дете – корисник услуга, или високи државни чиновник, или власник неке компаније. Кад ме неко непознат пита шта радим, прва ствар на коју помислим је да помажем људима. Некад је то било директно кроз услуге и вођење различитих програма, а касније је постало индиректно преко побољшања рада федералних и институција савезних држава уз максималну траснпарентност.


Гласинац на Романији

Који су ваши планови за будућност?


Поред доброг здравља, надам се да ћу још много тога моћи професионално да урадим и дам свој допринос користећи стечена искуства и знања. Имам више започетих пројеката које бих желео да у неком догледном времену завршим. Прво, већ дуже време радим на породичном родослову и надам се да ћу успети да оставим лепу ствар за наша наредна покољења. Својевремено сам по доласку у Америку доста писао, волео бих те рукописе и поједине догађаје да уоквирим у неку причу. Волео бих такође да своја, како професионална тако и искуства у раду са српским заједницама и народом у дијаспори, преточим у пројекте од опште користи за српски народ, његов идентитет и културу. Толико има лепих и корисних ствари које не постоје, а волео бих да заживе и помогну у очувању наше лепе културе, посебно језика и традиције. Свет се више променио у последњих 20-30 година него за претходних пет векова. А праве промене тек долазе. Границе држава ће бити све мање значајне, а проток људи све већи. У свему томе постоји велика шанса да многи народи и културе нестану, али исто тако да многи ојачају и обезбеде своје трајање у вековима који долазе. На нама је шта ћемо оставити у наслеђе, тако да имам велику жељу да нешто урадим на том плану. И верујем да ће бити могуће много тога постићи.


Интервју водила: Сунчица Дугалић,

Књижевна радионица "Кордун"