Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.

Goran Skrobonja - Do poslednjeg


autor Goran Skrobonja


DO POSLEDNJEG


Zvuk je bio prigušen iza visokog zida: najpre pad na utabano tle šumarka, a onda neočekivan prasak u mrtvoj tišini.

Polomio je neku granu u doskoku, pomislio je Mladen. A lepo sam mu rekao da pazi kako će pasti.

Po urliku bola koji se već sledećeg trenutka vinuo iza zida u krošnje shvatio je da je ipak posredi mnogo više od puke grane.

Dugo su raspravljali šta treba da urade. Tačnije, u toj raspravi su učestvovali Ljubenko i on; Tamara je sve više vremena provodila u krevetu, a kad bi se i dovukla u dnevni boravak ili izašla kraj bazena, obično bi ćutala, držeći se za mišice, i ljuljala se u ritmu neke melodije koju je jedino ona mogla da čuje.

Prošlo je osam dana od žurke. Trebalo je da već odavno svi budu napolju, sa svojim porodicama i prijateljima, obasuti pažnjom medija kao što dolikuje zvezdama koje su uspele da ostanu do samog kraja.

Osam dana.

Probudio ga je Ljubenko, grubim drmusanjem.

„’Ej, Mlađo! ’Ej!“

„Daj, koji ti je, š’a me budiš?“, promrmljao je, pokušavši da otvori oči. Činilo mu se da mu je glava velika kao košarkaška lopta. Sponzor je bio velikodušan – on i Ljubenko uspeli su da sliste celu gajbu i načnu sledeću pre nego što su odbauljali na spavanje.

„Nešto nije u redu, brate.“

Mladen je pokušao da prikupi na jedno mesto misli i slike koje su mu bežale na sve strane, kao mravi iz zgaženog mravinjaka. Žmurio je još koji trenutak, a onda se pridigao na laktove i otvorio oči. Ljubenko je sedeo na njegovom krevetu, u gaćama i majici, neobrijan i čupav, sa tamnim kolutovima oko očiju.

Na šta li ja tek ličim, pomislio je Mladen. Ala će publika da seiri.

„Šta to nije u redu?“ Jezik mu je bio kao krpa, spor i natekao, glas izobličen od sna i mamurluka. Kad bi samo ti nesnosni dobošari prestali da mlate po goču u njegovoj glavi… Uspravio se u sedeći položaj i smesta zažalio. Zažmurio je da odagna sliku zamračene sobe koja je zaplivala pred njim. U ustima i ždrelu osećao je bljutav ukus.

’Bem ti sponzora, pomislio je kroz zaglušujuće tutnjanje među slepoočnicama, neću više okusiti pivo u životu.

„Nisu nas probudili“, rekao je Ljubenko. „Nisu pustili ništa – ni narodnjake, ni ’Marš Radeckog’, ni Branka Kockicu… Ostavili su nas da odsovimo.“

Mladen je zevnuo i mljacnuo ustima. Hitno mu je trebala četkica za zube. I pasta. Bubnjanje je malčice minulo, i učinilo mu se da je ponovo bezbedno da otvori oči.

Soba jeste bila zamračena, ali kroz odškrinuta vrata ulazila je svetlost dana. Samo su njegova i Ljubenkova postelja bile u neredu – ostali kreveti u „muškoj sobi“ bili su besprekorno namešteni i zategnuti.

„Pa dobro“, promrmljao je Mladen i ponovo zevnuo. „Hvala im za to.“ Okrenuo se prema zidu sa ogledalom, a onda pogledao u spušteni plafon načičkan svetiljkama, tamo gde su bile skrivene kamere. „Čujete, momci i devojke iz produkcije“, rekao je glasnije. „Hvala vam za to!

Po suncu su znali da je odavno prošlo podne. Sedeli su kraj bazena. Bilo je veoma toplo i Tamara je utrljavala u već preplanulu kožu ulje za sunčanje koje je Mladenu mirisalo na leto i mladost. Tamara je bila dugonoga manekenka iz Sarajeva i svi su znali da je uspela da izdrži toliko dugo u Kući samo zahvaljujući glasovima bosanske publike i svom razgaljujućem naglasku tipične Bosanke. Njena veza sa jednim od izbačenih ukućana svima je bila dobro poznata, i jedan od razloga zbog kojih je Mladen želeo da izađe što pre – uprkos tome što mu je velika nagrada sada bila nadohvat ruke – bila je i želja, ne, potreba, da više ne čuje ni reč o tome šta će mlada i zanosna Tamara i njen ljubljeni Bora raditi kad ona bude izašla.

Odabrala si idealan poziv za sebe, mala, pomislio je i srknuo kafu iz velike šolje. Dovoljno je da izgledaš dobro. I ne treba ni da otvoriš usta.

„Śto se ti smejuljiś?“, upitala ga je Tamara dok je zatvarala bočicu sa uljem i smeštala je kraj ležaljke. „Neśta si sigurno bezobrazno pomislio!“

„On uvek bezobrazno misli kad si ti u blizini, Tamić.“

Ljubenko je pogledao prema Mladenu s druge strane bazena, podigao bocu s vodom kao da mu nazdravlja i iskezio se.

„Sram vas bilo. Znate da Bora ovo gleda. Videćete vi śta će vam uradit kad izađete.“

„Zabole Boru za to šta nas dvojica pričamo o tebi, Tamić.“ Ljubenko je spustio bocu, polako ustao i istegao se, a onda skočio u mlaku vodu bazena, poprskavši ih oboje. Izronio je tik ispred Tamarinih skladnih potamnelih stopala sa sveže nalakiranim noktima na prstićima, i štrcnuo je vodom iz usta.

„Gade!“, ciknula je, ali nije skočila sa ležaljke.

„Bora sada uživa u slavi TV zvezde, a mogu da ti potpišem da tamo napolju ima bar deset ’iljada klinki koje bi da ga maznu za kitu i pokažu kako su bolje od tebe.“

Da, Ljubenko je bio okej. Rukometaš i propali reprezantivac, i dalje je dovoljno vodio računa o svojoj fizičkoj kondiciji i snazi da bude magnet za ribe ispred ekrana. Ali nije bio tipičan glupi i isprazni sportista. Nipošto. Bio je iz Novog Sada, pravi gradski mangup, i Mladen je voleo njegovu duhovitost. Doduše, ne baš u svim situacijama, ali opet… Bilo mu je drago što je baš s njim ostao u finalu.

Dovršio je kafu i spustio šolju kraj stolice. Nije više obraćao pažnju na Tamarino frktanje i Ljubenkovu zajebanciju. Zagledao se preko zida koji je, onako visok i debeo, ličio na zatvorski. Mogao je da zamisli kako se sunce polako spušta iznad njegove gornje ivice prekrivene zamišljenom bodljikavom žicom. U glavi je na uglovima ocrtao preteće kule i siluete nepostojećih stražara sa automatskim puškama. Osmehnuo se. Četiri metra, toliko je po njegovoj proceni zid bio otprilike visok. Iza zida – samo šuma. Gustiš Košutnjaka umesto sanitarnog kordona za ukućane, koji su morali tri meseca da provedu u potpunoj izolaciji. Samo su nekoliko puta, na samom početku, čuli malobrojne navijače ovog ili onog učesnika u tom velikom voajer-festu kako navijaju i pokušavaju da preko zida prebace raznorazne drangulije, uključujući i poruke lične prirode za svoje favorite. Ubrzo se obezbeđenje postaralo da se takve situacije ne ponove. Otad se iza zida, povremeno, čuo samo lavež pasa lutalica.

TV programi poput ovog – ingeniozno nazvanog „Do poslednjeg“, kako ne bi mogao da se veže za slavnu franšizu istovetnog formata i zamisli – bili su veoma popularni u vreme kada je Mladen bio običan musavi klinac s Palilule. Onda su na desetak godina izašli iz mode, da bi se sada ponovo vratili na velika vrata. Iako je Mladenu čitava ta stvar ličila na – što bi njegov pokojni otac rekao – dizanje one stvari mrtvom magarcu, odlučio je da se prijavi. Jedan od razloga bila je, naravno, primamljiva novčana nagrada. Drugi, mnogo važniji, bilo je to što bi u suprotnom nastavio sâm sebi da prebacuje kako ništa nije uradio da bi uspeo u životu. A on je bio jedan od onih ljudi koji najteže trpe sopstveni sud o sebi.

Diplomirani građevinski inženjer bez posla i porodice, sa nasleđenim stančićem u Ulici Čarlija Čaplina i troškovima koji su već daleko premašivali njegovu sposobnost da tu i tamo zaradi koji dinar, Mladen je posmatrao kako kraj njega prolaze svi mogući vozovi – dobici na lotou i bingu, kvizovi i nagradne igre – ubeđen da u sebi ipak ima ono što je potrebno da pobedi. I tako je presekao kada je započela kampanja za prijavljivanje potencijalnih učesnika tog novog-starog programa: poslao je svoje podatke na objavljenu elektronsku adresu i ubrzo u uzvratnoj poruci primio upitnik, koji je popunio brzo i nadahnuto, pogotovo u onom delu koji se odnosio na njegove lične sklonosti, sposobnosti i interesovanja. A onda je usledilo dugo zatišje u komunikaciji i Mladen je gotovo zaboravio da se prijavio za učešće u emisiji „Do poslednjeg“. Kada mu je stigao poziv za razgovor uživo, bio mu je potreban trenutak ili dva da shvati o čemu je reč.

Prihvatio je to kao šansu koja se ne propušta. Otišao je u zakazano vreme u producentsku kuću koja je pripremala program i pred uključenim kamerama razgovarao sa privlačnom devojkom koja će voditi čitav serijal od početka do kraja. Rekla mu je da razgovor sa njim prati ekipa profesionalaca, uključujući psihologe, stiliste, stručnjake za medije i komunikaciju: pogledao je zidove prostorije obložene ogledalima, slegnuo ramenima i nastavio da razgovara sa njom i odgovara na pitanja krajnje opušteno, kao da ga ne zanima koliko ga pari očiju i ušiju pomno prati iza tih stakala. Ta njegova spontanost verovatno ga je i odvela u najuži krug pretendenata na veliku nagradu.

U poslednjoj rundi razgovora predočili su mu kakva ga sve prava i obaveze očekuju ukoliko bude odabran za jednog od dvanaest ukućana koji će ući u specijalno opremljenu Kuću za posmatranje. Moraće da poštuje stroga pravila o čuvanju poslovne tajne i ugleda producenta, TV mreže i sponzora. Imaće obavezu da se pojavljuje u naknadnim i pratećim kontakt-emisijama, ali će za svaki nastup biti dobro plaćen po skali koja zavisi od toga koliko će dugo ostati u Kući. Imaće slobodu da slobodno zaključuje ugovore o reklamiranju mogućih oglašivača, ali će producent od svakog takvog ugovora imati odgovarajuću kontrolnu proviziju. Kao finalista, imaće posebne privilegije i materijalne nagrade, a ako ga publika izglasa za pobednika, više nikada neće morati da se brine zbog finansija.

I sada je mogao da bude zadovoljan. Posle tri meseca boravka u kući postigao je gotovo sve što je želeo – a to je bilo daleko više od onoga što je realno mislio da će postići.

Ali Ljubenko je izvesno bio u pravu.

Nešto nije u redu.

„Zar ne treba većeras da izbace jedno od nas triju?“, upitala je Tamara skrivena iza ogromnih naočara za sunce, sa žvakom u ustima.

Ljubenko se načas osvrnuo prema njoj, a onda ponovo podigao pogled u nebo koje je lagano tamnelo.

„Ne znam koliko je sati.“

„Šta reče?“ Mladen se prenuo iz dremeža. Osećao je da mu postaje hladno na golim mišicama. Bližio se sumrak.

„Kažem, ne znam koliko je sati. Nije bilo aviona.“

Sad se i Mladen zagledao u nebo – vedro, bez ijednog oblačka… ili prugastog traga pare.

„Sigurno smo ga prespavali.“

Svakog dana u isto vreme, oko pet i petnaest po podne, visoko iznad kuće preletao je avion. Jedan od bivših ukućana, izbačen posle samo tri nedelje, vraćen je nakratko u Kuću kako bi – bar po mišljenju producenata – malo „zakuvao“ odnose između preostalih; i pored obaveze da ne prenosi vesti iz spoljnog sveta, rekao im je da taj avion, koji su svakog dana gledali kako para nebo iznad njih, leti na redovnoj liniji Beograd–Berlin, te da je upravo to vreme kada ih preleće: pet i petnaest po podne. Ukućanima, koji nisu smeli da u Kuću unesu časovnike, bila je to dragocena informacija.

Ovog popodneva, kako je Ljubenko već primetio, aviona nije bilo.

„Alo, ljudi, ćujete l’ vi mene? Dosad nam je Maja već trebala najavit kad da se spakujemo i sve to.“ Tamara je zvučala nadureno zbog toga što je dva muškarca ne primećuju.

„Trebalo“, promrmljao je Mladen.

„A? Glasnije, niśta te ne ćujem.“

„Maja je dosad već trebalo da nam najavi“, dobacio joj je Ljubenko. „Ali ne obraćaj pažnju. Ko smo mi da te učimo gramatici?“

Tamara je uvređeno okrenula glavu od njih i nastavila nervozno da žvaće.

Mladen je ustao i pridružio se Ljubenku kraj bazena. Počešao se po glavi, pretražujući pogledom nebo.

„Jebeš ovo“, rekao je trenutak kasnije. „Hladno mi je. Idem unutra.“

Bez obzira na to što im se slikom i rečju preko velikog LCD ekrana na zidu dnevne sobe nije obratila ni voditeljka Maja, niti bilo ko drugi iz produkcije, finalisti programa „Do poslednjeg“ spakovali su svoje kofere, obukli najbolje što su imali i seli da sačekaju taj vrhunac uzbuđenja – poslednje izbacivanje iz Kuće. Sutradan će ih biti samo dvoje (ili dvojica), a mnogobrojna publika odlučiće svojim glasovima ko će pobediti.

Ali tamni LCD ekran nije najednom oživeo, niti se iz zvučnika začulo Majino veselo: „Pažnja, ukućani!

Napolju se smrkavalo. Mladen je uključio svetla i prišao kuhinjskom delu. „Je li još neko za kafu?“

Tamara je podigla ruku i odmah je spustila. Ljubenko je odmahnuo glavom, a onda ustao sa troseda, otišao do velikog hladnjaka od inoksa i izvadio novu flašu s pivom. Otvorio ju je pomoću otvarača koji je uzeo iz kuhinjske fioke, potegao dobar gutljaj, a onda se zatim tobože nehajno zaputio prema tapaciranim vratima koja su vodila napolje.

Uhvatio je mesinganu kvaku i cimnuo.

Ništa.

Slegnuo je ramenima i vratio se trosedu.

„Śta radiś to, bolan?“, upitala je Tamara. „Zar ’oćeś da nas kazne? Znaś dobro da je to zabranjeno.“

„Ma samo da proverim“, osmehnuo se Ljubenko, ali Mladenu se učinilo da se iz tog osmeha probila laka nervoza. „I da ih eventualno nateram na neku reakciju. Smorilo me je ovo čekanje.“

„Znaš kako bi ih najbolje naterao da reaguju?“, upitao je Mladen dok je čekao da se kafa digne u džezvi. „Kad bi se skinuo go, tu pred nama.“

„Jes’, vala, to ne bi bilo nimalo lośe!“, iskezila se Tamara, a onda se isplazila Ljubenku, koji ju je posmatrao ispod oka.

„Želiš da vidiš moje snažno muško telo, mala?“, upitao je Ljubenko, a Mladen je zbog nečega osetio olakšanje – makar trenutno. Nije mu se dopala ta prikrivena Ljubenkova nervoza, možda baš zato što je bila istovetni odraz njegove.

Sve to vreme koje je proveo u zlatnom kavezu Kuće za posmatranje, najviše su mu smetale mentalne igre kojih su se producenti igrali sa Ukućanima, dovodeći ih do suza, smeha, a u jednom slučaju čak i do nervnog sloma. Pretpostavljao je da je ovo još jedna od njih. Da vidimo sada naše finaliste, dragi gledaoci, kako će reagovati na to što se pravimo da ne postojimo. Hoće li pomisliti da više nema spoljnog sveta i da su ostali sami-samcijati, okruženi zidovima kuće iz koje ne mogu da izađu, u kojoj ih više niko ne posmatra? Večeras u deset, na našem kanalu, saznaćete i to: gledajte Do poslednjeg“ i glasajte za svog favorita! Onaj ko dobije najmanje vaših glasova, onaj ko prvi poludi, biće izbačen napolje.

Ali produkcijska kuća nije mogla da ukine redovan međunarodni komercijalni let, zar ne?

Osetivši ponovo nalet nervoze, nasuo je kafu u šoljicu i oprao džezvu, a onda otvorio hladnjak. Bilo je unutra više nego dovoljno hrane za troje – suhomesnatih i mlečnih proizvoda, mesa i povrća za najmanje pet-šest dana. Tome je trebalo dodati i zamrzivač koji je, doduše, sada bio gotovo sasvim ispražnjen: dobri vilenjaci koje su producenti noću slali da ukućanima popune zalihe očigledno više nisu smatrali potrebnim da donose nove količine zamrznutih krmenadli, ćurećih prsa i telećih šnicli. Čitav serijal je trebalo da se završi sledeće večeri.

Ipak, sati su nastavili da se vuku do duboko u noć: ekran je ostao mrtav, vrata hermetički zatvorena, šuma izvan zidova Kuće tiha i mračna. Bez reči, ne znajući šta da kažu, jedno po jedno su otišli na spavanje.

Bilo je dovoljno tri dana da Ljubenko pukne.

Mladen je time bio donekle iznenađen: očekivao je da Tamara prva ispolji znake nervnog rastrojstva, ali mlada Bosanka je pokazala neobičnu smirenost. Posle tih sedamdesetak sati koliko su, neočekivano, ostali bez ikakve komunikacije sa spoljnim svetom, pa makar i preko izobličenog glasa Gospodara Kuće iz zvučnika diskretno raspoređenih po prostorijama, i sam je osećao poriv da nešto razbije i tako iskali bes.

Ljubenko ga je preduhitrio.

Ni posle nekoliko dugih razgovora i pokušaja da ustanove zbog čega su najednom ostali hermetički zatvoreni i odsečeni, nisu zaključili ništa pametno niti korisno. Mladenu se činilo da i devojka i Ljubenko dele njegovo mišljenje da je posredi samo trik producentske kuće sa ciljem da finaliste navede na reakcije koje bi za još koji promil podigle gledanost programa. U jednom trenutku Ljubenko je, kao kroz šalu, rekao da su možda svi tamo napolju naprasno iščezli ili pomrli od nekakve bolesti koja je stigla iz svemira, ili se možda otvorio nekakav procep među dimenzijama i progutao sve osim Kuće i njenog neposrednog okruženja. Začudo, dok je to govorio, glas mu je malo podrhtavao, kao da možda i veruje u besmislice koje izgovara. Tek kada ga je Tamara gađala polupojedenim okrajkom hleba zbog toga što ju je uplašio, Ljubenko je povratio svoju raniju nehajnu, ležernu pozu i način govora.

Za razliku od njega, Mladen je smatrao da je razlog svakako mnogo prizemniji od neobuzdanih fantazija i teorija o globalnoj katastrofi koja ih je nekako mimoišla. Pošto su i dalje imali i struje i vode, bio je siguran da je čitava situacija izrežirana, ali on nije mogao da se seti nijednog člana iz svog ugovora s producentskom kućom koji bi opravdao ovakvo postupanje prema ukućanima. Kada bude izašao iz Kuće kao pobednik, moraće da potraži dobrog advokata, a isto će posavetovati i ostalima.

Za početak, dogovorili su se da poskidaju s mišica flastere sa mikrofonima koje su bili obavezni da nose svakog trenutka. Ako oni krše ugovor, da ga kršimo malo i mi.

Bez ikakvog efekta. Zvučnici u Kući ostali su mrtvi, vrata zaključana. A zalihe namirnica u hladnjaku i zamrzivaču nisu bile čarobno obnovljene preko noći.

Onda je trećeg jutra Ljubenko dohvatio trpezarijsku stolicu i svom snagom tresnuo po ogromnom LCD ekranu na zidu dnevne sobe.

Lomljava plastike prenula je Mladena iz sna. Trgao se, skočio sa svog kreveta u Muškoj sobi i otrčao da vidi šta se dešava. Zatekao je Tamaru samo u gaćicama i grudnjaku, bez šminke i razrogačenih očiju, nedaleko od kuhinjskog dela velike glavne prostorije. Svega nekoliko metara ju je delilo od Ljubenka, koji je vitlao stolicom oko sebe i metodično razbijao sve što se razbiti moglo.

„Hej!“, viknuo je Mladen. „Hej! Čoveče! Prestani!

Ali Ljubenko ga nije čuo. Bio je usredsređen na mahnito uništavanje kućnog inventara: veliki stakleni trpezarijski sto, niski stočić ispred garniture za sedenje, vaze sa veštačkim cvećem, raznobojne posude za grickalice, lampe – ništa nije izmaklo Ljubenkovoj pažnji. Tamara je ostala da stoji na bezbednoj udaljenosti, ukočena i opčinjena tim izlivom destrukcije, dok je Mladen oprezno prilazio razjarenom Novosađaninu s leđa.

„’Oćete da se igramo?“, urlao je Ljubenko. „’Oćete tako da se igramo?“

Tek kada je Ljubenko zamahnuo teškom stolicom prema velikom prozoru koji je gledao ka dvorištu i bazenu, Mladen ga je ščepao otpozadi.

„Št…?“, zaustio je Ljubenko, pokreta sputanog usred zamaha. Onda su se obojica našla na podu. Mladen ga je čvrsto držao; mladić se otimao i praćakao pod njegovom težinom, a onda je iz njega odjednom nestala sva borbenost. Počeo je da drhti, a sekund kasnije nemo zajecao. Kada se Mladenu učinilo da može da ga pusti, pridigao se, uspravio stolicu koju je Ljubenko do maločas koristio kao oružje, i sručio se na nju.

Novosađanin ga je pogledao s poda, lica izobličenog i suznog.

„Ja…“, zaustio je.

„Pusti“, rekao je Mladen tiho. „Pusti, čoveče. U redu je.“

Ja…“, borio se Ljubenko za vazduh i reči.

Ššššššššššš“, pokušao je Mladen da ga umiri, a onda je tu odjednom bila Tamara, bosa među komadićima polupanog nameštaja i posuđa, Tamara koja je klekla kraj izbezumljenog Ljubenka, da ga uzme u zagrljaj, privije njegovu čupavu glavu sebi na grudi i šapuće mu tihe, utešne besmislice.

U tim trenucima Mladen joj je bio beskrajno zahvalan.

Onda se upitao kako li je sve to izgledalo milionima gledalaca. Tačnije, kako će im sve to izgledati kada prođe kroz montažu.

Zagledao se prema jednoj od kamera smeštenih na plafonu, kraj senzora za gašenje požara. Bilo mu je potrebno nešto na šta će usredsrediti duboku mržnju, mržnju čija ga je silina zaprepastila.

Ah, kako će samo advokati trljati ruke kada bude izašao!

„Śta ćemo s njim?“, upitala je Tamara zabrinuto kada je Mladen pažljivo zatvorio vrata Muške sobe. „Bojim se za njega. Nisam oćekivala da tako plane. Majke mi. Straśno. A źao mi, stvarno.“

Mladen je klimnuo glavom. „Biće mu bolje, nemoj sad toliko da brineš. Pristao je da popije one pilule. Nadam se da će dobro da odspava. Posle ćemo već videti.“

U ormariću sa lekovima bilo je samo nekoliko kutija aspirina i pribor za prvu pomoć. Ali zato je Tamara u svojoj torbi imala paketić analgetika koje je smela da unese u Kuću, pošto su joj menstruacije obično bile duge i bolne. Bez pravih lekova za smirenje, nisu imali izbora. Ubedili su rastrojenog Ljubenka da popije aspirin i dve tablete protiv bolova, da legne, umiri se i možda odspava do ručka. Sada im je preostalo da počiste nered i pripreme nešto za jelo od zaliha koje su se polako ali sigurno smanjivale.

„Śta ako je Ljubenko u pravu?“, upitala je tiho Tamara Mladena dok su iznosili ostatke polomljenog stočića u dvorište, da ih odlože povrh hrpe otpadaka u ćošku, ispod velikog fikusa u saksiji. „Śta ako se stvarno neśto… desilo… svima tamo, napolju?“

Mladen je spustio svoj deo stočića među ostale krhotine, uspravio se i pogledao je. Sada je na sebi imala šorts i kariranu košulju vezanu ispod grudi, tako da joj se video srebrnasti pirsing u pupku. Kosa joj je bila podignuta i vezana trakom. Bila je nenašminkana i strahovito privlačna, obasjana toplim prolećnim suncem.

„Nemoguće“, odgovorio je, potrudivši se da zvuči ubedljivo. „Ništa nalik onome što je Ljubenko pričao ne bi moglo da mimoiđe i nas. Ovo nije atomsko sklonište, već obična kuća. Ne, poigravaju se. A to ne smemo da dozvolimo. Ubrzo će im dosaditi, podleći će pritisku gledalaca i nastaviće kako je planirano – glasanje, izbacivanje, veliko finale i tako to.“

„Mater im jebem, da im jebem“, promrsila je Tamara i obrisala dlanove o nogavice šortsa. „Neko će ovo morati debelo da objasni. Da plati!“

„Naravno“, rekao je Mladen i pošao za njom natrag u kuću da potraži metlicu i lopaticu za srču koju je Ljubenkov pohod po dnevnoj sobi ostavio razbacanu na sve strane. „Naravno da će morati.“

Ispostavilo se da je ipak on bio u pravu.

U smiraj dana, iz zvučnika je odjeknuo veseli glas voditeljke Maje koji ih je pozvao da se pripreme za izlazak iz Kuće. Bez previše objašnjenja, Maja im je samo saopštila da su svojim herojskim držanjem u nepredviđenim okolnostima pokazali kako zaslužuju da zajedno budu proglašeni pobednicima ovogodišnjeg serijala „Do poslednjeg“, te da je sponzor bio toliko zadovoljan reakcijama javnosti da je velikodušno utrostručio nagradu, kako niko od njih troje ne bi bio oštećen.

Hermetička vrata otvorila su se uz šištanje i oni su istrčali zajedno tunelom, držeći se za ruke, prošli kraj stražara u odelima i sa malim slušalicama u ušima, stuštili se niz metalno stepenište prema gomili oduševljenih gledalaca, koja ih je dočekala povicima, pljeskom, podvriskivanjem, mahanjem transparentima sa porukama lične prirode – Mladene, care! – Palilulci; Tamara, najbolja si!; Ljubenko, vrati se na Liman, sve ti je oprošteno! Mladenova rešenost da se nemilosrdno obračuna sa onima kojima je moglo da padne na pamet takvo poigravanje sa ljudima polako se topila pred sevanjem bliceva. Voditeljka se nadvikivala sa bučnom muzikom što je gruvala iz zvučnika duž koridora između hiljada znatiželjnika, gurala im je naizmenično mikrofon pod nos zapitkujući ovo ili ono dok su kao u snu koračali prema stepenicama koje su vodile na pozornicu mobilnog studija za emitovanje uživo, gde će moći da milionima gledalaca saopšte kako se osećaju sada kada su pobedili.

Dok je koračao prema konstrukciji nalik na školjku, okruženoj kamerama i obasjanoj reflektorima, Mladen je osetio da ga obuzima čudan mir, osećaj sklada sa svetom koji gotovo nikada nije iskusio. Trebalo je da prođu tri meseca boravka u Kući za posmatranje i još tri dana nametnute, mučne neizvesnosti, pa da konačno oseti da je i ta priča završena, i da je – za promenu – njen kraj srećan.

Samo što je kročio na prvi stepenik, svestan da su Ljubenko i Tamara tik uz njega, da mašu i šalju poljupce masi koja se tiska iza živog zida pripadnika obezbeđenja, neko ga je dograbio za rame i zaustavio. Pokušao je da se otrgne, ozlojeđen, da nastavi da se penje prema bini sa stolicama za pobednički intervju obasjanoj vrtoglavim, raznobojnim baražama svetla, ali stisak je bio neumoljiv. Snažna ruka počela je nemilosrdno da ga drmusa.

Okrenuo se besno i trgao se.

Bio je to Ljubenko. Lice mu je bilo u mraku, tako da ga je poznao samo po razbarušenoj kosi. Volšebno, i voditeljka Maja, i muzika, i razdragana masa, i blicevi i novinari – sve je nestalo u gustoj tmini.

„Mladene, probudi se“, govorio je Ljubenko, glasom neobično bezličnim, mrtvim. „Probudi se. Nestala je struja.“

Tek je svanjavalo, ali nebo je bilo čudne, zabrinjavajuće zelenkaste boje. Nijedna svetiljka u kući nije radila, baš kao ni frižider i zamrzivač. Bojler u kupatilu radio je na gas i crvena signalna lampica pokazivala je da gasa ima. Šporet je bio od onih kombinovanih – sa rernom i dve ringle na struju, te preostale dve ringle na gas. Ako ništa drugo, pomislio je Mladen, makar će moći ponešto da skuvaju.

Mora da je nešto slično rekao naglas, jer je Ljubenko samo zavrteo glavom i rekao: „A-a, neće da može, ja više nemam nameru da čučim ovde. Idem napolje. Čujete…“ – okrenuo se ogledalima iza kojih su bile kamere – „…JA IDEM NAPOLJE!“

„Okej, dobro, u redu, Ljubenko, ali kako to misliš da uradiš?“, upitao je Mladen. „Vrata ne možemo ni da pomerimo. Koliko smo puta već pokušali? A?“

„Preko zida.“ Ljubenkov glas bio je odlučan, nepokolebljiv. „Preko zida, a ti ćeš mi pomoći.“

Bio je previše umoran, previše zbunjen, previše rastrojen da ga odgovara. Umesto toga, pomogao je Ljubenku da iznese u dvorište široki trosed iz dnevne sobe i uspravi ga uz visoki zid. Novosađanin je prodrmao masivni komad nameštaja, zadovoljno zaključio da će mu izdržati težinu, a onda dao glavom Mladenu znak da stane leđima uz zid i sklopi ruke isprepletenih prstiju, napravi mu ono što su kao klinci nazivali lopovskim merdevinama.

„Siguran si u ovo?“, uspeo je da procedi dok je nebo bledelo iza tamnog ruba zida u prepoznatljiviju boju ranog jutra.

„Naravno“, šapnuo je Ljubenko. „Dosta mi je više svega. Ima da me zapamte svi odreda. Videćeš. A ti? Nećeš sa mnom?“

Mladen ga je netremice posmatrao nekoliko trenutaka, a onda odmahnuo glavom. „Ne. Znaš mene. Još kad sam ulazio, zakleo sam se da ću ostati do kraja. Ali, ti… Ti se makar potrudi da taj kraj dođe ubrzo, i za Tamaru i za mene.“

Ljubenko ga pogleda u oči, još jednom klimnu glavom bez reči, pa stavi desnu nogu u uzengiju koju mu je Mladen napravio, osloni se rukama o njegova ramena i vinu se uvis. Načas je nagazio desnom nogom na levo Mladenovo rame, odbacio se i sekund kasnije uskobeljao se na uspravljeni kraj troseda.

Mladen se sad udaljio od zida i zagledao uvis. Ljubenko mu se osmehnuo odozgo, podigao ruku u znak pozdrava, i skočio sa kraja troseda, dohvativši hrapavu ivicu zida. Uz stenjanje i naprezanje mišića, podigao je trup dovoljno da zabaci desnu nogu preko ruba. Odmah zatim, uspravio se trijumfalno i seo, oglasivši se pobedničkim poklikom.

„Pazi kako se spuštaš!“, doviknu mu Mladen. „Bilo bi glupo da…“

Ali Ljubenka već više nije bilo tamo: u jednom trenu njegova silueta ocrtavala se spram neba, već sledećeg je iščezla.

S druge strane zida začuo se tup udar o zemlju, i odmah zatim glasan prasak. Prasak zbog kog je Mladen načas pomislio da je Ljubenko u doskoku slomio nekakvu granu. A onda prodoran krik agonije koji je istog trena u Mladenovoj glavi raspršio i poslednju pomisao na to.

„Ljubenko! Ljubenko, čoveče! Hej… Javi se! Hej, šta se desilo! Čuješ? Ljubenko!

Urlanje s druge strane zida načas je prestalo, a onda su ga zamenili jecaji.

„Reci mi! Šta se dogodilo! Čuješ li?

Mladen je stajao pripijen uz zid kraj uspravljenog troseda, pokušavajući da razabere nerazgovetne reči između jecaja. Krajičkom oka primetio je kako se od vrata koja su iz dnevne sobe vodila u dvorište odvaja senka: bila je to Tamara, bunovna i krmeljiva, u dugačkoj majici za spavanje, raščupane kose i nesigurnog koraka.

„Mladene? Śta je bilo? Ko to viće? Đe je Ljubenko…?“

Podigao je naglo ruku kako bi je ućutkao. Delovalo je. Stala je u mestu, na pola puta između bazena i mesta kraj zida gde je stajao.

Ljubenko!“, viknu Mladen ponovo.

„…prelom…“, začulo se s druge strane. „…leva… potkolenica…“ Stenjanje, krik, jecaji bola. „Vidim… kost…“

Tamara je prinela ruku ustima i razrogačeno gledala u Mladena.

„Dobro, ne pomeraj se! Sve su sigurno snimili, sačekaj samo malo, hitna pomoć je sigurno na putu!“

Ljubenko je sada cvileo.

Šta čekate?“, razdra se Mladen obazirući se oko sebe po dvorištu, pošto je znao da ga kamere pokrivaju iz najmanje pet uglova. „Šta čekate, majku vam jebem nenormalnu, što ne šaljete nekoga da mu pomogne?

Zvuci s druge strane zida su utihnuli. Tamara je i dalje stajala ukočeno kao kip. Pogledao joj je u oči i tamo video odraz sopstvenog očajanja, rezultata spoznaje da niko ne može – ili ne želi da ih čuje.

Ponesen iznenadnim impulsom, on se baci na trosed i nekako uspe da se uzvere uz njega, došavši na trenutak u ozbiljnu opasnost da se zajedno sa njim preturi i možda razbije o kamene ploče dvorišta. Onda iz skoka dohvati gornji rub zida, oponašajući ono što je Ljubenko učinio pre samo nekoliko minuta. Pridigao se do ivice, opkoračio širinu zida i ostao načas tako, zadihan.

Ugledao je Novosađanina u podnožju zida – mladić je ležao na boku, a leva noga ispod kolena stajala mu je pod neprirodnim uglom. Potkolenica mu je pukla negde na polovini i šiljati deo kosti štrčao je u stranu, okrvavljen. Činilo se da je Ljubenko u nesvestici, da ga je svladao bol.

Za Mladena nije bilo dileme: spustiće se sa zida – mnogo opreznije, kako ne bi i sâm nešto polomio, a onda otići po pomoć, ili će nekako preneti Ljubenka na leđima ispred kuće. Osmotrio je okolinu – šumarak je bio tih, nepomičan, kao da iščekuje njegovu odluku. Pogledao je tle ispod sebe, pomislivši da bi najbolje bilo da se uhvati rukama za ivicu zida, sasvim opruži i onda pusti, spreman da se u trenutku kad mu stopala dotaknu travnatu zemlju skotrlja u stranu i ublaži udar. A onda je u grmlju i senkama naslutio pokret.

Trgao se i podigao glavu. Nešto se približavalo, bešumno i neverovatno brzo: video je to po blagom lelujanju šipražja i promeni šara senki na tlu. Jedno, dva, tri, pet obličja, sa različitih strana: sva su munjevito hitala prema mestu gde je ležao povređeni mladić.

Mladen oseti kako mu se kostreše dlačice na potiljku i priguši krik koji mu je narastao u grlu. Nije ni primetio da steže hrapave ivice zida toliko da mu je ispod noktiju potekla krv.

Izbili su na malu čistinu ispod zida gotovo istovremeno. Psi, pomislio je Mladen, divlji psi. Ali njegov preneraženi um samo je odbijao da prihvati ono što je video ispod sebe. Bila su to stvorenja pre nalik na hijene nego na pse, kratke crne dlake, sa uzdignutim hrbatom iza glave, zatupastih njuški i ogromnih, balavih čeljusti. Ukopala su se načas u mestu, okruživši Ljubenka, a onda je najveće među njima podiglo glomaznu glavu i pogledalo u Mladena crvenim očima punim hladne, ubilačke mržnje. Zver zareža i taj zvuk – dubok, sveprožimajući, zvuk kakav se čuje samo u najgorim košmarima – dade znak ostalima da kidišu.

Ljubenka je novi bol nakratko vratio svesti. Došao je sebi samo da bi vrisnuo i zakrkljao dok su ga paklena stvorenja rastrzala naživo.

Mladen je reagovao nagonski, bez ijedne misli, uma prekrivenog koprenom crnog užasa. Prebacio je desnu nogu natrag, uz unutrašnju stranu zida, i skliznuo dole, odravši pritom dlanove i mišice, pa udario o uspravljeni trosed, preturio ga i zajedno s njim tresnuo na travnjak dvorišta.

Mlađo!“, kriknula je Tamara, koja je sve vreme stajala kraj bazena, skamenjena zbog groznih zvukova koji su dopirali s druge strane. Mladen je uspeo da ustane, posrćući, čim je pao, da bi zatim odmah jurnuo prema njoj, uhvatio je oko struka i poneo sa sobom, preplavljen adrenalinom, u varljivu unutrašnjost Kuće.

Glasni zvuci gozbe tamo napolju, prigušeni staklenim vratima i prozorom, ubrzo su utihnuli.

Malo kasnije, iz šumarka oko kuće začuo se bezbrižan cvrkut ptica.

Čitav taj dan proveli su unutra, zagrljeni i uplašeni kao deca. Posle prvobitnog šoka, Mladenove misli jurcale su na sve strane. Pokušavao je da pronađe neki smisao u svemu što se dogodilo od onog dana kada su poslednji put čuli glas voditeljke programa, koji je objavio da u Kući ostaju poslednja tri takmičara. Tonuo je u otupeo dremež i trzao se iz njega na zvuke muklog režanja, kidanja i žvakanja mesa i kostiju, zvuke koji mu nisu izbijali iz glave. Već je bilo popodne, sudeći po položaju sunca na nebu, kada je ostavio Tamaru, koja je pobegla u dubok san, i otišao u kuhinju. Tamo je počeo metodično da vadi sve što je mogao da nađe u fiokama i pregradama, i ređa pronađene predmete po podu. Namirnice iz zamrzivača koji se polako kravio stavio je u sudoperu i na radnu površinu. Bilo mu je potrebno da radi nešto sa iole smisla.

„Nikad nećemo izać odavle, jelda?“

Tamarin glas ga je trgao usred popisa hrane koju su morali da iskoriste što pre, kako se ne bi ukvarila. Okrenuo se i ugledao je oslonjenu o dovratak Ženske sobe, gde ju je ostavio da spava. Ostavio je poluodmrznuto pile, obrisao ruke krpom i prišao joj.

„Nemoj tako da govoriš“, kazao je i uklonio joj rukom pramen kose s čela. „Naravno da ćemo izaći.“

„Kô śto je Ljubenko izaśô?“

Ćutke ju je zagrlio, snažno, snažno, zato što nije znao šta da joj odgovori na to. Malo kasnije, pustio ju je i na silu se osmehnuo.

„Hajde sad da mi pomogneš. Da spremimo ručak. Glupo je da ovolika hrana propadne.“

Te noći su legli zajedno, u Mladenov krevet. U spavaćim sobama nije bilo prozora, i kada bi se zatvorila vrata, tamo je bilo mračno kao u grobnici. Iz sna su ga dozvali blagi dodiri u tmini, dodiri Tamarinih ruku. Prepustio im se, dozvolio da ga prožme njena toplota, i nakratko nije više bilo ni Kuće, ni bezumlja u koje se sve pretvorilo, miris ženskog tela progutao je ostatak vasione i on se sa zahvalnošću izgubio u njemu. Nije mu zasmetalo ni kada je u grčevima vrhunca uzvikivala neko tuđe, nepoznato ime. Posle tog kratkog, nestvarnog plesa čula u mrklom mraku, Mladen je zaspao grleći je čvrsto, zaspao snom dubokim, okrepljujućim, lišenim košmara.

Probudila ga je lomljava stakla. Načas nije znao sanja li to ili ne, a onda se trgao i opipao oko sebe. Krevet je kraj njega bio još topao, ali Tamare nije bilo. Kroz odškrinuta vrata sobe prodirala je pruga dnevne svetlosti. Ustao je, ne mareći za to što je sasvim nag, i bunovnim, nesigurnim koracima pošao prema izvoru zvuka. U trpezariji je na podu ugledao komadiće kristalne vaze koja je nekako pre neki dan umakla Ljubenkovom besu. Iz kupatila se čulo kako teče voda. Pohitao je tamo i ugledao njeno telo na podu, iza vrata od zamućene plastike. Otvorio ih je širom i zavrteo glavom, očiju razrogačenih od neverice.

Tamara je ležala sklupčana na pločicama. Vene su joj bile prerezane iznad oba dlana, a u desnoj šaci je držala veliki, nazubljen komad kristala orošen krvavim kapima. Topla voda curila je u mlazu iz slavine i spirala njenu krv u slivnik.

Bez reči, otvorio je ormarić sa priborom za hitnu pomoć i izvadio gazu, zavoje, sredstvo za dezinfekciju. Još nije bilo kasno. Na polici iznad lavaboa video je otvorenu bočicu Tamarinih analgetika, u kojoj je bilo ostalo još samo nekoliko kapsula. Zatvorio je slavinu, umotao golu devojku u veliki peškir i preneo je u sobu, a onda prionuo na zaustavljanje krvarenja. Na svu sreću, mlada Bosanka nije bila vična onome što je pokušala i posekotine su bile plitke. Kada je završio sa zavojima, zagrlio ju je, zagnjurivši lice u njenu mlitavu, mokru kosu.

„Budalo jedna“, promrsio je kroz jecaje koji su mu potresali ramena, „zar ne znaš da sada samo tebe imam?“

Nije dobio nikakav odgovor.

Dani i noći su se potom slili u nerazaznatljiv niz. Mladen je isprva pokušavao da zainteresuje Tamaru, da je motiviše za zajednički zadatak opstanka popisivanjem predmeta i alata koje imaju na raspolaganju u Kući, kuvanjem hrane na plinu, zapitkivanjem o svemu i svačemu, ali ubrzo je odustao. Posle pokušaja samoubistva, kao da je naglo ostarila za trideset ili četrdeset godina – kretala se sporo, pogurena, rasplinutog pogleda, retko prepoznajući Mladenovo lice. Jela je mehanički, uz njegovu pomoć, a on se trudio da je svakog dana makar na nekoliko sati izvede u dvorište i ostavi u baštenskoj stolici, prekrivenu lakim ćebetom, pod škrtim majskim suncem.

U međuvremenu, nebo je pokušavalo da razgovara sa njim. Bilo je to obično u suton ili u osvit; kad god bi bio budan u to doba dana, stajao je napolju i zurio uvis, u nesvakidašnje boje, odseve i šare, besan na sebe što ne ume da dešifruje taj neobičan jezik. Povremeno bi pomislio da se Kuća za posmatranje nekim čudom našla u staklenoj kugli, odsečena od ostatka sveta, i da svetlost do nje sada dopire kroz debeo kristal, rasipa se neprirodno i boji sve oko njega bojama za koje on nema ni imena.

S vremena na vreme, prišao bi zidu preko kojeg je onog dana Ljubenko pokušao da umakne natrag u stvarnost, priljubio mršav, čekinjavi obraz uz topao kamen i oslušnuo. Bez izuzetka, čuo bi – ili bi mu makar njegov um tako saopštio – duboko, tiho disanje zveri na oprezu, spremnih da kidišu na svakoga ko bi se ponovo odvažio da skoči sa zida.

U sve ređim intervalima lucidnosti, pomišljao je na to da je posredi poslednji ispit, poslednja prepreka do pobede, kada će ga proglasiti za Poslednjeg. Ali onaj sve suženiji, razboriti kutak njegovog mozga gotovo odmah bi odgovorio na takvu pomisao – Tamara je sada iz letargije polako tonula u katatoniju, i svakako više nije mogla da mu bude takmac.

Negde usput, potrošili su i poslednju trunku hrane. Poslednju konzervu sa tunjevinom, poslednju kesicu supe, poslednji komad plazma keksa, poslednje plesnivo parče hleba za tost, i Mladen je uspevao da misli samo na glad, glad kakvu nikada ranije nije iskusio, osećaj praznine i žudnje koji ga je potpuno proždrao, stvorio od njega nešto jedva bolje od životinje: glad od koje ima halucinacije, glad od koje se budi noću i sluti čulima zverski izoštrenim kretanje u drugim prostorijama Kuće, kao da su se dobri vilenjaci producentske kompanije koja ga je smestila unutra sa jedanaest drugih nesrećnika pre čitave večnosti u međuvremenu pretvorili u zloduhe i sad taj bizarni mali mizanscen prilagođavaju sopstvenim planovima i ciljevima, igraju se njime kao uplašenim, izmoždenim laboratorijskim mišem.

Prestao je da obraća pažnju na svetlosne zagonetke na nebu. Dok je tumarao besciljno po prostorijama Kuće za posmatranje, svestan krajičkom uma da ne sme da se prepusti kao Tamara, da ukoliko misli da opstane, preživi, mora da se kreće, da nešto radi – dok je po milioniti put tromo koračao duž zida u dvorištu, jedino je čuo tihi šum vetra u krošnjama šume, i krčanje sopstvenog stomaka.

Jednog jutra je mehanički proverio da li kroz slavine i dalje protiče voda i da li crveno oko gasnog kazana – toliko nalik očima onih stvorenja koja su s druge strane zida rastrgla Ljubenka – i dalje postojano svetli. Zastao je pred radnom površinom u kuhinji i zagledao se u ono što je tamo bilo poređano. Kao kroz maglu, prisetio se da je u nekom trenutku, dok je još imao volje i snage za to, povadio sav pribor iz kuhinjskih elemenata i poređao ga tamo kako bi ustanovio šta od svega toga može da se upotrebi kao alat za obijanje brave na vratima. Sada mu je pogled zastao na velikoj, teškoj mesarskoj satari koja se caklila među ostalim sečivima, besprekorno čista. Uzeo ju je u ruku i odmerio joj težinu, a onda je vratio natrag. Najednom je panično pokušavao da prizove u sećanje taj trenutak kada je tu poređao viljuške, noževe, čekić za meso, oklagiju, kašike za salatu i ostale drangulije koje su ukućani koristili za vreme svog boravka u Kući. Da li je satara bila među njima ili ne? Činilo mu se da su posle jednog od uspešno obavljenih zadataka bili nagrađeni velikom proslavom u dvorištu, a producenti su ih snabdeli odranim jagnjetom na ražnju; muškarci, među njima i Mladen, veselo su prionuli na pripremu velike vatre i gozba je potom trajala do duboko u noć. Jesu li tada, uz meso, dobili i pribor za njegovo tranžiranje? Ali odgovor na to mu više nije bio važan. I sámo prisećanje na tu davnu noć punu mirisa vruće jagnjetine bilo je dovoljno da mu se usta napune pljuvačkom, a creva zakrče jače nego ikada.

Znao je šta mora da uradi ako već želi da preživi, da pobedi, bude Poslednji.

Sve bi bilo neuporedivo lakše da ima struje. Da može da koristi zamrzivač. Ovako…

Pre nego što je stupio u Tamarinu sobu, pomislio je kako su prevareni, svi odreda – kako je neko usput izmenio pravila tog odvratnog realiti programa, tako da nagrada za ostanak u Kući do kraja više nisu bili novac, slava i sve što uz to ide. Ne, nagrada za to sada je bio život– a svi oni ukućani koji su imali tu nesreću da budu izbačeni glasovima gledalaca pre kraja verovatno su likvidirani, pred bezbroj kamera, na radost i zadovoljstvo krvožednih voajera koji traže dostojnu zabavu za svoju TV pretplatu.

Kako se Ljubenkova smrt uklapa u to? Pa… savršeno. Publika svakako nije bila u prilici da ranije vidi nešto slično.

Baš kao ni ovo što će ubrzo videti.

Tamara je bila laka kao perce kada ju je podigao sa kreveta koji se usmrdeo od urina i starog izmeta. Jednako nežno kao što ju je redovno pojio vodom svakog dana, odneo ju je do kupatila i spustio na pločice poda. Svukao je sa nje majicu i gaćice, otkrivši joj izbočena rebra, splasle grudi i upao trbuh. Pustio je iz tuša toplu vodu, a onda počeo da je pere beskrajno sporo, pažljivo, da joj šapuće besmislice; reagovala je samo tihim stenjanjem i načas otvorila oči, koje su se okrenule prema njemu bez prepoznavanja, a onda ponovo zakolutale i sklopile se. Seo je kraj nje, uzeo je tako mokru u naručje i ljuljao se s njom neko vreme, mazeći je po kosi, mršavim ramenima i leđima, pa najzad ustao, podigao je sa poda i odneo u kuhinju. Tamo ju je položio na veliki trpezarijski sto za kojim su toliko puta zajedno obedovali i polako joj razvezao zavoje oko ručnih zglobova. Sa izvesnim zadovoljstvom primetio je da joj posekotine sa unutrašnje strane, gde je prerezala sebi vene, zaceljuju bez infekcije. Onda se iscerio sâm sebi zbog ironije svega toga i načas uhvatio sopstveni odraz u uglačanoj površini beskorisnog frižidera od inoksa: bio je to mahniti kez lobanje stvorenja koje se tetura na rubu između života i smrti, razuma i ludila.

Nije imao čime da priveže Tamaru za sto, ali mislio je da to neće biti ni potrebno. Mnogo važnije je bilo da joj stegne mišicu iznad prevoja lakta leve ruke kako bi zaustavio cirkulaciju. Učinio je to Tamarinom elastičnom trakom za kosu, koju je obavio nekoliko puta oko njene mlitave mišice, a onda se okrenuo šporetu, gde je plamen gasne ringle bio pušten do maksimuma. Sečivo satare bilo je gotovo usijano. Udahnuo je duboko nekoliko puta, zatvorio oči, a onda navukao zaštitnu kuhinjsku rukavicu i uzeo sečivo. Povukao je Tamarinu ruku, oslonio je o radnu površinu i pre nego što je stigao da se predomisli, zamahnuo svom preostalom snagom.

Mislio je da je spreman na ono što ga čeka, ali tupi udar, prštanje krvi i njeno cvrčanje na vrelom metalu, trzaj Tamarine glatko odsečene leve šake nalik na hropac nekog krupnog pauka, devojčino praćakanje i krik iz najskrivenijih dubina onoga što joj je preostalo od duše – sve to je ipak bilo previše. U tim trenucima, Mladen – onaj stari, dobri, uvek vedar i optimističan gradski momak koga je šarm i veselost toliko puta izbavila od nominacija za izbacivanje iz Kuće – povukao se u utočište svog uma, odakle je mogao sa nemalim čuđenjem da posmatra kako njegova ljuštura mehanički radi sve ono što je on ranije zamislio: prži Tamarinu ranu usijanim sečivom, dezinfikuje je i uvija, a onda odnosi devojčino obeznanjeno i znojem orošeno telo u tamu njene sobe, pa se vraća u kuhinju i ubacuje odsečenu šaku u lonac sa spremnom zasoljenom i začinjenom vodom.

Danas za ručak imamo supicu, dušo, pomislio je dok mu je voda išla na usta. Ništa ti ne brini, izdržaćemo sve ovo ti i ja. I dok je mešao varjačom ključalu vodu u loncu, nije mogao da ne pomisli na Tamarina skladna, mesnata stopala, dugačke izvajane butine i sočne, loptaste guzove.

Da, sve bi bilo daleko lakše da ima struje – da radi zamrzivač.

Nije tačno znao kako mu je palo na pamet da Sobu istine pretvori u hram. Kao i sve ostale prostorije u kući, taj skučeni sobičak gde su ukućani razgovarali sa Velikim Posmatračem elektronski izobličenog glasa, dobijali zadatke, razotkrivali svoja najskrivenija osećanja i mišljenja u vezi sa drugim učesnicima programa i predlagali ih za nedeljno izbacivanje iz Kuće, bio je bez prozora i samim tim osuđen na potpuni mrak bez električnog svetla. Mladen je u jednoj fioci u kuhinji pronašao dvadesetak sveća i paket sa kutijama šibica. Četiri sveće je sačuvao za Žensku sobu, u koju je odlazio samo kad ogladni, dok je ostale rasporedio po malenoj prostoriji, oko velike fotelje i ispred praznog ekrana. Ispod plamičaka je ređao predmete koji su zavređivali to mesto – nekoliko fotografija iz njegovog, Ljubenkovog i Tamarinog novčanika, zlatan lančić sa priveskom u obliku srca s Tamarinog vrata, metalnu figuricu-cipelu iz igre „monopol“ koju je od detinjstva čuvao i nosio svud sa sobom kao amajliju, naočari za sunce koje je zlosrećni Novosađanin ostavio za sobom… i kosti.

Jednom prilikom, nije više mogao da izračuna kog dana po redu posle Ljubenkovog odlaska, rešio je da u Sobi istine promeni raspored tih relikvija i doda im nove. Dok je prilazio svom malom hramu i bezvoljno žvakao presni komad Tamarinog obraza – više nije imao volje ni da priprema njeno meso na plavičastom plinskom plamenu – prošao je kraj hermetičkih vrata Kuće i iznenada zabezeknuto shvatio da su odškrinuta.

Zurio je nepomično u njih, s nevericom. Onda je progutao poslednji zalogaj bljutavog mesa, okrenuo se i otišao u Žensku sobu.

Tamara je visila o remenju koje je napravio od iscepane posteljine i okačio o nosače sa kojih je prethodno skinuo plafonjere. Nekim čudom, još je bila živa. Dosad joj je pojeo obe šake, oba stopala, levo uvo, guzove i dobar deo desne butine. U odsjaju plamenova sveća, kroz krvavu rupu koja joj je zjapila s leve strane lica belasala joj se gornja vilica i deo lobanje. Naslutila je pokret dok joj je prilazio sa kuhinjskim nožem u ruci i kapak na oku joj se trznuo, u pokušaju da se podigne i ogoli oko koje više ništa nije moglo da vidi. Uprkos njegovom trudu da joj butinu dobro očisti – najpre sredstvom za dezinfekciju, a kada je njega ponestalo, i preostalom količinom rakije iz jedne od flaša zaturenih za vreme one žurke koja se odigrala u nekom drugom svetu, pre toliko miliona godina – rana joj se zagadila i po njoj su već odavno milele muve i u sirovom mesu ostavljale jajašca.

„Gotovo je, srećo, lafice, Tamara, carice“, šapnuo joj je promuklo u preostalo uvo. „Pobedili smo.“

Brzo je trznuo rukom: sečivo joj je glatko prešlo preko grkljana. Krv je šiknula i pljusnula na prljavi ružičasti itison, poprskavši Mladena po bosim stopalima.

Ispustio je nož, a zatim polako pošao u kupatilo, gde je crvena lampica na gasnom bojleru i dalje ravnodušno žmirkala. Pustio je tuš i stao ispod mlakog mlaza; ostao je da stoji tako, u mestu, dok je voda spirala sa njega prljavštinu i sukrvicu. Za koji minut će se obrisati, baciti peškir i otvoriti kofer sa čistom odećom, spremnom za njegov izlazak pred oduševljenu publiku: bele farmerke i majica biće mu malo preveliki, pošto je proteklih nedelja prilično izgubio na težini, ali ništa zato. On je Poslednji, jedini koji je izdržao do kraja, zvezda koju će pamtiti generacije i generacije.

Udisao je duboko i gledao oko sebe, pamteći i poslednji detalj Kuće, kako je nikada ne bi zaboravio. A kada bude konačno otvorio vrata koju su iz režije otključali u nekom trenutku njegove nepažnje, jurnuće trijumfalno belim plastičnim tunelom kao da se ponovo rađa, spreman za slavu koju je zaslužio.

Ovo izdanje serijala „Do poslednjeg“ biće nesumnjivo, bez ikakve konkurencije, najgledaniji realiti šou svih vremena.


Priča je objavljena uz saglasnost autora.


Književna radionic Kordun