Gordana Petković Laković: Kanada me je promenila u pozitivnom smislu

Updated: Oct 11, 2019

Gordana Petković Laković je rođena 1960. u Beogradu. Svoju profesionalnu karijeru započela je kao kontrolor kvaliteta kompjuterskih programa, da bi kasnije postala rukovodilac projekata u više organizacija. Godine 1994. je odlučila da svoj život, zajedno sa porodicom, preseli u Toronto. Pored zahtevne uloge majke i supruge, našla je vreme i za podršku kulturnom životu srpske zajednice u Kanadi. Unutar i van njenih granica je inicirala i organizovala mnoge događaje: modne revije, recitale, izložbe slika i knjiga, filmske projekcije, pozorišne predstave, zatim seriju koncerata klasične muzike, kao i koncert kanadsko-srpske muzičke grupe. Bila je članica Srpskog pozorišta u Torontu, a sada je članica "Teatra 10 s Lukačem" iz istog grada.


Shvatajući značaj knjige za očuvanje srpskog jezika i tradicije, prvu zbirku priča "Kolona" posvetila je svojoj deci Goranu i Mariji, sa porukama da ne zaborave maternji jezik, korene i da čuvaju uspomenu na otadžbinu; da prenose mudre priče budućim generacijama; da su putevi Gospodnji čudni, ali da za njih uvek postoje razlozi; da ne možemo da promenimo razlog svog dolaska na svet, ali da možemo da utičemo na to kako ćemo po njemu hodati − ponosno ili ponizno, uspravne ili pognute glave.


Tokom razgovora, Gordana nas je podsetila na šire posledice nemilosrdnog rata koji se odvijao na prostoru tadašnje Jugoslavije. Potresne scene, gubitak ljudskih života i nedostatak hrane i lekova doveli su do toga da se ona i njen suprug istinski zapitaju da li žive onako kako žele ili kako moraju. U današnjem svetu Gordana stvara i obogaćuje književnu umetnost, a trenutno priprema tri knjige, dve dečje i jednu kratkih priča.


Zavirite u delić životnog puta ove sve uspešnije književnice u intervjuu koji sledi.


Koji trenutak je bio presudan da se zajedno sa svojom porodicom preselite u Toronto?


O odlasku smo počeli da razmišljamo kada su vesti počele svakodnevno da donose strahote rata, praćene smrću, progonima i pustošima. Ono što se tada dešavalao bilo je stvarno i bilo je strašno. Кomad "Uništenje Jugoslavije" počeo je pred našim očima da se odigrava po činovima. Ljudi su bili i u publici i statisti na sceni, pozornica je bila naša zemlja, naša republika, naša ulica, naša kuća, a scenarista i režiser – rat.


Devedesetih godina dvadesetog veka kola su se nezaustavljivo kotrljala nizbrdo, i niko nije mogao znati dokle će tako ići, ni šta bi ih moglo zaustaviti. Svaka odluka nosila je sa sobom dilemu. Te odluke će nas kasnije često vraćati na početak, na tačku sa koje smo krenuli i sa koje ćemo ponovo polaziti, ali u drugim pravcima. Pitaćemo se da li smo pogrešili.


Koliko se razlikuje vaš život danas u odnosu na davnu 1994. godinu?


Mogu da kažem da me je Kanada promenila u pozitivnom smislu. Možda grešim, ali tako osećam. Videti Kanadu iznutra, deliti život sa ljudima iz celog sveta i biti prihvaćen bez predrasuda su privilegije koje nisu zastupljene u evropskim državama kada je reč o emigrantima. Ovde ne postoje "gastarbajteri" niti su ljudi tretirani na taj način. Dobiti pomoć od nepoznatih ljudi, svih rasa i veroispovesti, i uzvratiti im, družiti se sa njima i učiti o njihovoj kulturi iz prve ruke je potpuno novo iskustvo. Osetiti sve pogodnosti sistema, blagodeti neagresivnog ponašanja i još uvek pravih merila vrednosti je definitivno plus.


U Kanadi je lopov – lopov i ide u zatvor, kriminalac bude kažnjen, zlostavljanje u školama je nešto sa čime se društvo uspešno bori, bolesni su lečeni, siromašni zbrinuti, a bogati plaćaju porez koliko treba (ili mi to tako mislimo). Nelegalna gradnja ne postoji. Korupcija u državnom aparatu je minimalna, sudstvo funkcioniše i ne može se na njega uticati spolja. Nepropisno i bahato parkiranje je strogo sankcionisano. Svaka protivzakonska radnja se kažnjava. Još nisam čula da je nečiji kum urgirao da se kazna ne plati. Što se posla tiče, važi pravilo: ko radi ne boji se gladi. Možda neće imati posao kojem se nadao, ili želeo da radi, ali će imati dostojanstven život. Dakle, od 1994. godine do danas moj život i život moje porodice je bio progresivan, a vidici prošireni. Prihvatanje bez predrasuda otvara mnoga vrata.


Svoju profesionalnu karijeru ste započeli kao kontrolor kvaliteta kompjuterskih programa. Kako je vaš životni put izgledao do trenutka kada ste odlučili da napišete prvu zbirku priča "Kolona"?


Emigrantski život ne može da se ispriča. On mora da se živi da bi se shvatio. To je normalno, kao što su normalne dečje bolesti. Morate da ih preležite i postanete imuni da biste mogli da živite pod tuđim nebom. Morate ponovo da učite da hodate i dišete. Da volite sebe, takvog. Dokle god znate kome pripadate i dok vam je porodica na prvom mestu, vi nosite svoju otadžbinu u sebi. Tada sve postaje lakše jer nema ništa teže u imigraciji od gubitka indentiteta.


Godine se gomilaju u vama, a sa njima i reči koje želite da budu napisane. Skupljate ih negde u podsvesti da ih prenesete najbližima kada za to dođe trenutak. Pitate se da li će vas se sećati, da li će se sećati svog porekla, da li će ih jednom poslati u rat u zemlju odakle su potekli... I nešto vas tera da to zabeležite. Da produžite sebe u njima kroz reč i slovo. "Kolona" je nastala iz moje potrebe da ne zaborave ko su.



Svoje prve korake ste ostavili u Beogradu, zašto ste otišli?


Odluka je bila veoma teška. U tim turbulentnim vremenima mnogi od nas su se osećali bespomoćno i bez perspektive. Ruke su nam bile vezane i udarali smo u zidove, kud god da smo krenuli. Sa svakim danom obrušavala se jedna cigla na našem zidu nade. Redovi su bili sve veći, svega ostalog sve manje. Majke su plakale, rat je divljao, kolone nesrećnika su svakodnevno pristizale, deca su gladovala, u bolincama su se gubili životi zbog nedostatka lekova i materijala, a "milosrdni anđeli" su pretili da se sruče i na nas čim naoštre krila. Tih godina sve je stalo i ništa nije bilo redovno, osim autobusa koji su vozili putnike iz Srbije. Dugo smo vagali koliko će naše prisustvo pomoći, a koliko odmoći našoj porodici i otadžbini. Da li da zajedno tonemo prepuštajući se sudbini koja nas je sve snašla ili da se borimo za bolje sutra iz sigurnije pozicije.


Nadali smo se da nikada neće doći trenutak u životu kada ćemo morati da zastanemo, da se okrenemo oko sebe i zapitamo da li živimo onako kako želimo ili onako kako moramo, koliko je zaista bilo do nas da nam život krene ovim tokom ili je mogao da teče drugačije, koliko su nam okolnosti u kojima smo se našli ili koje su nas snašle oblikovale život, a koliko je zavisilo od naše individualne volje. Našoj zemlji smo svojim odlaskom učinili mnogo više nego da smo ostali. Radeći po dva ili tri posla bili smo u mogućnosti da izdržavamo jedanaestoro članova naše porodice – roditelje, braću, njihovu decu… Trebalo je to nahraniti, obući, školovati, lečiti. Da nije bilo našeg odlaska sve bi bilo drugačije, možda i tragičnije. Sebi samima smo ostvarili mir, ostvarili stabilnost, pa i dan-danas pomažemo svojima, ali i drugim Srbima, a samim tim i otadžbinu koja nije samo prostor na mapi već se proteže mnogo šire od toga. Naš komediograf Branislav Nušić je rekao: "Otadžbina nije predmet ograničen, oivičen, utelovljen; otadžbina je misao, otadžbina je vera, a misao i vera ne umiru".


Na 62. Sajmu knjiga u Beogradu promovisali ste svoju zbirku ispovednih priča "Zašto smo otišli". Kakve su bile reakcije domaće publike?


Zašto smo otišli, zašto smo se vratili i zašto nismo otišli su pitanja na koja su 24 autora dala odgovor u zborniku ispovednih priča "Zašto smo otišli". U ovoj publikaciji je objavlјen i jedan od poslednjih intervjua koje je dao nedavno preminuli Boris Spremo (jedan od najpoznatijih svetskih foto-izveštača). O odlasku iz Jugoslavije i novoj domovini, Kanadi, pisali su odselјeni intelektualci iz svih krajeva SFRJ, kao i nekoliko autora odselјenih u druge zemlјe i jedan broj autora koji su ostali u otadžbini. Kakve su reakcije domaće publike najbolje govori književna nagrada "Rastko Petković", koja mi je uručena za priređivački rad u decembru 2018. godine od Matice iseljenika i Srba u regionu.


Zbornik "Zašto smo otišli" je sjajno prihvaćen od strane šire publike. Predstavljen je 2017. na Sajmu knjiga i krajem 2018. u Matici iseljenika i Srba u regionu. Ministarstvo kulture i informisanja je od izdavača otkupilo publikaciju za biblioteke za 2018. godinu, a ona se može naći i u knjižarama "Delfi". Sledeću planiram za kraj 2019, ako sve bude teklo po planu. U njoj će se naći poznati književnici, lekari, novinari i drugi zanimljivi ljudi, a uglavnom sa severnoameričke teritorije. Čitaoci mogu da očekuju divnu prozu, mnoge istine koje nisu zapisane ni u jednoj knjizi istorije, život u imigraciji, mostove koji su izgrađeni da nas spoje sa maticom, uticaj dijaspore na maticu i njen značaj i sve ono što zanima mlade koji razmišljaju o odlasku ili ostajanju, ali i nas starije.


Odlazak mladih iz Srbije u "beli svet" je sve veća nekontrolisana pojava. Koji je vaš stav po tom pitanju?


Odliv madih iz Srbije je normalna reakcija na stanje zemlje u kojoj žive. Ljudi su se odvajkada selili. Nekada u potrazi za boljim životom, a nekada za dostojanstvom. Iz iskustva mogu da kažem da najgore prolaze oni koji misle da je sa druge strane trava zelenija. Zato, ako mladi žele da odu poručujem neka odu. Neka isprobaju kako je živeti pod tuđim nebom, možda će im onda svoje biti milije. Ako to ne učine, uvek će misliti da su pogrešili. Jedno kajanje im nikad ne gine. Sa druge strane, ako im se ne dopada imaju gde da se vrate, nisu tikve bez korena.


Koji su nedostaci Srbije, a prednosti Kanade?


Po mom mišljenju, porediti Srbiju i Kanadu nije moguće. Srbija je oduvek bila stradalna zemlja, pregažena mnogim ratovima i posle svakog je morala da niče iz pepela i da se dugo oporavlja. Kanada je uređena zemlja, koja se od nastanka razvijala bez prepreka i rušilačkih ratova, te je samim tim u prednosti. Na strani Kanade se nalazi moćna država, što nije slučaj sa Srbijom. Porediti neuporedivo bi dalo ružnu sliku o jednoj, a o drugoj nerealnu. Sigurna sam da postoje nedostaci i prednosti u obe države i da bi se o tome mogle napisati knjige. Nije zlato sve što sija, niti je sve tako crno kao što izgleda.


Na kom mestu se mogu pronaći vaše knjige?


Knjige se mogu naći u knjižarama "Delfi" i na "Amazonu".


Intervju vodila: Sunčica Dugalić,

Кnjiževna radionica "Кordun"

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.