Гордана Петковић Лаковић – Обрачун код О. К. иконице

Updated: May 3, 2019

Кондиција мора да се одржава, па макар виртуално. Јутарњи ритуал компјутерски образованог човека неретко укључује читање онлајн-вести и вишечасовну шетњу кроз друштвене мреже. Док пијем кафу, прелиставам Фејсбук да се информишем о најновијим вестима. Успут проверим где су ми пријатељи. Нисам их одавно видела ни чула, па, к'о велим, мора да нису у граду. Ту и тамо смо разменили текстуалнe порукe телефонима. Обостране жеље да се ускоро видимо нису се оствариле ни наредних неколико месеци. Дешавало се да смо до те мере заузети да једне године прославимо рођење унучета, а следећи пут кад се састанемо сазнамо да је дете кренуло у предшколско! Тај показатељ нам не иде у прилог. Упозорава на опасну брзину којом се крећемо кроз живот.


Знакове који нас опомињу да успоримо нико не поштује. Као да су саобраћајни. Платиш па наставиш. Ови знакови не праштају. Нико не може ни да претпостави шта иза ћошка вреба. Дозвола за живот се часком изгуби.


Ових дана ми пријатељи са Фејсбука честитају рођендан. Кажу – срећан педесети. Станите мало, људи, па тај заједно прослависмо пре осам година! Погледајте слике и датуме. Не дајте оном Немцу Алцхајмеру да вас завара. Увукао се међу нас непозван и прави конфузију. Он нам није пријатељ, зато га под хитно избришите са ФБ док се није повезао са осталим контактима на вашој листи. Ауууу, чуде се и они и Немац, као да је било јуче, а већ прошло осам годиина! Брзо се, брзо живи, пријатељи моји. Сутра кад устанем, можда ће ми већ бити осамдесет, а да нисам ни приметила. А нисте ни ви. Заборавићемо се колико се често виђамо. Све ће Немац да нас среди.


Кад се пријатељ дуго не оглашава на Фејсбуку, запитате се где је нестао. Нисте га одавно видели, па уместо њега му обиђете профил. Кад тамо – прошла година од његовог последњег поста. Колико "пре неки дан" сте му били на слави, а сутрадан гледали славске слике на његовој страници. Да се није пензионисао? Сећате се да је причао о томе како ће се вратити у Србију да тамо, у спокоју човека са страном пензијом, проведе оно мало што му остаде од живота. Пошаљете му неколико порука типа: "Еј, где си? Да не пецаш на Дрини? Ради ли риба?" Кад не одговори ни на једну, позовете телефоном. Сазнате да је сахрањен пре годину дана. Нису вас позвали на сахрану јер нисте били доступни. Док је он умирао, ви сте уживали на одмору и ређали слике по интерент албуму, разочарани што их не лајкује.


На Фејсбуку има оних које не познајем лично, али их додам кад пошаљу захтев за пријатељство. Имамо заједничке пријатеље, па ако су они пријатељи мојих пријатеља, онда су сигурно и моји. Прихватила сам тако за пријатеља једног господина са којим сам имала чак 28 заједничких ФБ контаката.


Господин ми је прво махнуо и захвалио се на указаном поверењу, пошто га додајем на листу. Ја сам одмахнула. Потом ми је послао О. К. иконицу, па сам и ја њему. Затим је кроз прозор стигао букетић цвећа, прихватила сам са осмехом. Неколико дана касније, ваљда кад је прегледао све слике из мојих албума, почели су да пристижу и комплименти. Нисам познавала човека, па нисам знала ни како да реагујем на њих, те опет послах иконицу са осмехом. На сваки мој одговор број порука и комплимената је растао док није достигао размеру 1:50.



У наредних неколико дана поруке су постале врелије. Сваког јутра ме је дочекивао са "добро јутро", кафом у луксузној шољици на чијој површини је пливало пенушаво срце, ружом на белом столњаку, погледом кроз палме на пучину и беле плаже и познатим љубавним стиховима. Увече би ме позивао на вечеру и шампањац, наздрављао кристалном чашом, а затим би ме џентлменски испраћао са "лаку ноћ", уз пољубац и романтичну музику. Пошто сам научена да будем пристојна и одговарим кад ми се неко обрати, и даље сам му се захваљивала осмехом сматрајући да је то довољно. Осим тога, нећу ваљда да увредим пријатеља својих пријатеља, мада сам, морам признати, била близу.


Установила сам да осмех жене, тј. иконице која се смеши, мушкарци знају да протумаче као зелено светло. Па шта би друго било?! Зашто би им се неко смешкао ако није тако? Убрзо је, наиме, почела да пристиже киша срца, а после њих озбиљни предлози. Престала сам да се смешим и одлучила да сазнам ко је он и шта жели од мене.


Позвала сам га на разговор у приватном прозору. Сазнала сам да живи у истом граду где и ја, да је удовац, добро ситуиран, значи – имавеликулову (то је написао везано и вееееликим словима), вози "бентлија", има кућу од 10.000 квадратних метара у престижном крају и све могуће материјалне угодности које би заузеле десет страница. Докази су били пропраћени безбројним сликама са његовог профила. Пажњу ми је привукао проседи, уредно подшишан господин у касним педесетим, који је стајао наслоњен на најновији "бентли". Био је витак и, рекло би се, висок, у савршено скројеном (из авиона се види) скупоценом оделу, кравати и ципелама. Руку прекрштених на грудима, смешио се заводљивим шармантним осмехом који је откривао савршен низ белих зуба. Преко оквира "реј-бан" наочара гледала су два бескрајно плава ока оним разоружавајућим погледом, као да вас је управо запросио са милион долара вредним дијамантским прстеном. Све у свему, изгледао је као један од оних секси фрајера у холивудским магазинима који је управо пошао на доделу "Оскара". Значи, од оних типова за које се каже да кад те погледају "бретеле саме спадају".


Моја радозналост је расла, као и жеља да сазнам зашто ми се удвара. Зашто би један такав, пред којим "бретеле саме спадају", био заинтересован за мене, кад са својим изгледом и новцем може да запроси уплакану Џенифер Анистон, која никако да нађе витеза на белом коњу?


– Видео сам те једном на забави и том приликом упознао и тебе и твог супруга.

– Па, кад знате да сам удата, зашто ми се удварате и нудите да се видим са Вама?

– Зато што ми се допадаш. Мислим на тебе.

– Чему то може да води?

– Зависи од тебе.

– Кад зависи од мене, онда Вас молим да ме више не узнемиравате.


Искључим се са Фејсбука и одем да спавам.


Ујутру бих да попијем кафу и прегледам пошту, ал' ме мало страх шта ћу затећи. Помислим – добро је, бар нема моју имејл-адресу, па сам са те стране мирна. Кад тамо – милион порука. Тога сам се и плашила! Он је! Нашао адресу и прикачио линк за песму "Писаћу јој писма дуга".


Одем на Фејс, кад тамо у прозору разлетели се балончићи, букети цвећа, бомбоњере, срца цела, поломљена и прострељена, комплименти, предлози, жеље, маце, меце, зеке, стихови, музика... ватромет љубави ... као да га је спопала нека, далеко било, неизлечива болест од које се тако брани. Блокирам га. Не прође дуго, опет захтев за пријатељство на Фејсбуку. И опет заједничких пријатеља колико ти срце жели. Овог пута жена. Прихватим. Кад оно – ОН. Каже – морао је да промени име да би причао са мном. Склоните ми се, "жено", све пишем великим словима, нећу с Вама да причам! Ако наставите, опет ћу Вас блокирати!


Наставио је. Блокирам га. Али не прође дуго – опет захтев. Непозната слика на профилу, 67 заједничких пријатеља. Прихватим и добијем вееееееликиии пољубац и веееелиииико "извини". У новом извлачењу човек решио да промени тактику. Овог пута ми је писао о себи и свом тужном животу, о љубави са покојном супругом, о жељи да има искрену пријатељицу са којом ће моћи да поразговара. Пошаље "шмрц" икону. Било ми га жао, шта ћу, женско сам. Падам на срцепарајуће приче и мушке емоције. Каже – не тражи ништа, само да му повремено напишем неколико речи. Неће да ода своје право име док не пристанем да се видим са њим у његовој кући на приватној вечери и чашици разговора. Од тога не одустаје. Мени не пада на памет.


Његова измена стратегије се сводила на то да из мене извуче што више информација о мом супругу. Да нађе нешто што не ваља, па да ме на томе сломи. Да ми буде раме за плакање. Да му се поверим. Да дозволим да ми помогне. Шта ћу, прихватим игру, волим изазове, осим тога – радознала сам. Даклем свесно уђем у лавиринт.


Распитује се колико дуго сам у браку, да ли волим супруга, да ли ми пружа све што (великим словима) тако лепа жена заслужује, да ли води рачуна о свом изгледу, да ли је обријан кад ме љуби, да ли ме мази и пази, обасипа поклонима, љубављу и романтиком, свим оним што (великим словима) лепа жена заслужује, до које мере ме обожава и шта је све у стању да уради за мене. Да ли је нежан, великодушан, забаван и да ли се према мени опходи онако како (великим словима) тако лепа жена заслужује? Мислим се – човече, коме је у мојим годинама стало до лепоте? То је бре за младост! Дај да сам здрава и да потрајем деци. Џабе ми лепота кад се пробудим укочена, па ми треба пет минута да промрдам да бих могла да устанем из кревета. Џабе ми лепота кад се уплашим сама од себе кад видим колико су ми од соли отекли подочњаци. После их пеглам до подне да бих била "лепа". Промени, фрајеру, плочу. Ова ти је из осамдесетих! Уосталом, ја о својој "лепоти" имам другачије мишљење.


Стрпљиво сам и искрено одговарала на питања. Нисам од оних жена које мужеве акају к'о Христа, а пред другима остављају утисак да их поштују к'о свеца. Па кога ћу да хвалим ако нећу њега? Немам више ни мајку ни оца, деца отишла, само ми је он остао. И куче. Ал' за куче ме нико не пита, па немам коме да га хвалим. Како ми није веровао, тражио је да наведем конкретне примере у којима се мој супруг показао као сјајан муж, што ми није било тешко.


Када ме је засуо питањима на тему сексуалног задовољства, типа да ли ми је муж досадио, можда је време да променим партнера, да пробам с неким другим, више ћу га волети ако га преварим... престала сам да му одговарам, али он није престао да пише. Доказано је, читао је, каже, статистику на ту тему. Нудио је своје безбројне услуге искусног познаваоца женског тела. У њих су биле укључене трешње на пупку, капи са ледених коцкица које се сливају на дојке и подижу брадавице, нешто о меду што нисам хтела да прочитам до краја, разно воће на разним деловима тела које би он ту постављао, јео или лизао (сва срећа, није помињао ананас и лубеницу, ту бих га одмах блокирала), играчке које су углавном служиле за његов стимуланс. Ја само треба да се препустим.


Престао је да пише и осећала сам да чека. Ваљда је требало да капитулирам под навалом оволиких понуда. Размишљала сам шта би било паметно да одговорим. Овај болесни ум ме је на неки начин заинтригирао, а у исто време плашио, па сам укључила и супруга. Саветовао ми је да "пријатељу" на сва питања одговорим искрено. У једном моменту су ми пале на памет страшне судбине све оне деце која нису била способна да се одбране од интерент предатора. Без обзира на то што два дана, док је трајала његова инспирација, нисам одговарала, поруке су као пљусак добовале по интернет прозору. Питала сам се у којој је менталној фази овај незнанац и да ли доводим себе у опесност што сам са њим у преписци. Свега сам се наслушала, а најмање ми је био потребан психопата на вратима.


Таман сам хтела да га пријавим, кад ми паде на памет да је мој електронски удварач нико други него мој рођени муж и да ми припрема првоаприлску шалу. А зашто сам то помислила? Сваки пут када сам била на Фејсу и ћаскала са предатором, мој муж се скривао иза екрана свог рачунара и смешкао се. Што је још горе, сваки пут када сам ујутру затицала електронске кафе, латице лотоса и куле и градове, добар део ноћи је остајао за рачунаром, говорећи ми како мора само још нешто да заврши. Одлучила сам да му се осветим на сличан начин, али не одмах. Прво сам хтела да сазнам да ли је мој прогонитељ са Фејсбука заиста мој рођени муж, који се иза екрана слатко смеје мојим мукама.


Почела сам да се распитујем код заједничких Фејсбук пријатеља да ли познају особу са листе. Нимало нисам била изненађена кад сам од свих добила негативан одговор. Остало је да окренем још последњи контакт. Осећала сам да ћу ту наћи одговор водећи се неписаним правилом да се оно што тражимо увек налази у последњој фиоци, на последњој полици, у последњој кутији. Мужу спремам освету, али не електронску. Прихватићу шалу на свој рачун, али полићу га и правом правцијатом кафом. У жару освете, смишљам и како да му подметнем праву правцату удварачицу и све то снимим па прикажем пред пријатељима и породицом када будемо славили педесет година брака. Размишљам о томе да изнајмим перику и костим Рускиње, бивше балерине, али сазнајем да ми се преко Фејсбука није удварао муж, да је електронски манијак особа која има неколико лажних профила, а користи их како би сазнала истину о супружницима који, по њој, живе у назовисрећним браковима.


Та особа није веровала у срећне бракове, нити у верност, и уживала је да "обелодањује доказе да срећни бракови и верни супружници не постоје". Кад један од супружника упадне у мрежу, коју им цвећем и бљутавим неподопштинама исплете, то све упакује у питку причу и са електронске адресе, отворене само за те прилике, пошаље на електорнску адресу "превареног" или "преварене". Док се упецана мува батрга и све се више уплиће у мрежу, "пријатељ" ужива гледајући је како умире. Ослободиће је када се увери да јој ништа није остало од живота. Знала сам да постоји много Фејсбук болесника, али о оваквим сплеткарошима нисам могла ни да сањам.


Отворила сам прозор и написала:


– Кад и где хоћеш да се нађемо?

– Вечерас у 18 часова, код мене. Баш се радујем. Једва чекам да те видим. Послаћу ти адресу.

– Не, не треба, знам где станујеш. А, да! Спреми ми ону књигу што сам ти позајмила кад си била код нас на вечери.



Гордана Петковић Лаковић



Гордана Петковић Лаковић је књижевница која живи и ради у Торонту. Чланица је Удружења књижевника Србије и Српско-канадског удружења писаца "Десанка Максимовић" и генерална секретарка Српске националне академије у Канади. Иницијаторка је, организаторка и покровитељка многих догађаја и чуварка народне баштине. Лауреаткиња је литерарне награде "Растко Петровић" Матице исељеника и Срба у региону за зборник прича "Зашто смо отишли".

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.