Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.

Gordana Vlajić - Pesme

OCU.


Ovde, oče, ovde!

Vidi,

tvoj pogled među mojim očima bdi.

Tvoja strepnja i

tvoj slut

koje si tu spuštao

takše od majske izmaglice

u svitanje bez vetra

po namreškanim kapcima

goluždravog mladunčeta

one tamo…

– Vidi, tata!

… one tamo

velike riđe mačke,

koje se ne odmiču

od tvojih blatnjavih

gumenih čizama

koje si obuvao

raščinjujući vinograd,

ne primećujući

naizmeničnost

punih i mladih meseca.

Ovde, oče, ovde!

Vidi,

tvoj dodir na mom levom ramenu

počiva.

Tvoja blagost i tvoja briga

kojima si me pridržavao

iznad gorskih gromova

i munja,

stropoštanih po krovovima

ovog usnulog grada,

ovog ovde…

– Vidi, tata!

… ovog ovde grada,

po čijim obodima su groblja

kojim se kočopere

beli spomenici

kao raskošne suknje miraždžike,

ispod kojih se širi miris

nasleđa iz naslade

koja ne mari

za naizmeničnost

punih i mladih meseca.

Ovde, oče, ovde.

Vidi!

Na oba moja dlana

ispisani su tvoji grozdovi.

Ti si me učinio.

Ovde, oče, ovde.

Vidi!

Tvoj časni odraz

Na oba obraza nosim.

PRELjUBNIKU.


Peče li te večeras sneg?

Niz krovove grada huji li vetar?

Neljubavni smo ti i ja zbeg,

tvoja je duša moje tuge pletar.

Tama tu i tamo. Tmast od tmine.

Pod krevetom noć sklupčana.

Trake mraka duž stomaka.

Nevidelo pod prozor selo.

Iz zjapi-zida zinula mrklina.

Iz usne duplje nesta maslačak,

iz nozdrva vlas s tvojih grudi.

Hrpa čežnje, nade ni tračak.

Otvoreno oko, ništa mi ne budi.

Prosu se osvit. Ozaruje zora.

Pupi radost oprostom orošena.

Zarudela rumen srama devojačkog.

Nagizdani dani nevestice.

Miris šire vlažne bradavice.

Mojim si joj vinom ugrize učinio.

Mojim vinom, grom te ne ubio!


POETI.


Nije dovoljno, poeto,

mastilom zanjihati palmu

koja miriše na jorgovan,

čije su grane

bremenite grožđem.

Nije dovoljno.

Kada pod palmom, poeto,

koja ne miriše na jorgovan,

čije grane nisu

bremenite grožđem,

zakopaš sopstveno srce,

tad pesnik jesi.


OGRLICE ZA DEVICE


Bog ti je podario Sunce

koje zapljuskuje obale svih Resava, Rzava i Morava.

Prosta ti radost iz senika:

kao trešnje na ušima devica,

kao osmeh pod brcima ženika.

Veruješ li u pitominu pod srbijanskim grudima

koja je kadra da ućuti vetar?

Udahni gutljaj mladog vina

i zadeni lutanja o ariju

za naizgubljivog sina.

Bog ti je podario Mesec

koji rasanjuje sećanja sa svih Resava, Rzava i Morava.

Sviraj i osokoli.

Ne arči dar ako nije za čar.

Srpski je da se voli.


JABUKE I SNEG


Nosila je

preko ruke korpu od vrbinog pruća.

Koračala je trgom.

Beše blještavo beo

poput uštirkane posteljine

neveste koja još nije skinula veo.

Pod zajedničkim nebom

Beše pusto kao kad

neživot vrvi. Gazila je

osušene lokve ljudske i neljudske krvi.

Brala je oblake,

birajući one koji su ličili na vunene kićanke.

Spuštala ih je

u džepove haljine. Cvetne i tanke.

Poslala je

načas misao vranama. Behu neuznemirene

raznobojnim plastičnim kesama,

načičkane po raskrečenim granama.

Zurila je

u usamljeno mrko stablo

izranjavljeno mecima i

Okićeno partama i lecima.

Tragala je

mnoštvom azbučnih, abecednih i inih slova,

među imenima mladih i starih,

petokrakih zvezda, polumeseca i krstova.

Izvadila je

oca iz korpe načinjene od vrbinog pruća.

Pridružila ga je

ostalim mrtvoborcima. Pribadačama.

Nije bio pokošen rafalom maloletnog

komšijinog sina. Kriva beše kama.

Sećala se

da je znao da nabroji sve glavne gradove i svetske luke,

ali ne i da li je rođendan njene majke

padao kad i sneg ili jabuke.

Stajala je na trgu.

Beše blještavo beo

poput uštirkane posteljine

neveste koja još nije skinula veo.

Nije znala

Šta od nje želi tvorac?

Gležnjeva obeleženih zadevojčenošću,

pitala se da l' je i ona sada borac.

Prokrvarila je jutros.

A nit' joj je ko ušao, nit' ko na vrata kucao.

Tek, poteče joj je iz međunožja

u koje niko nije pucao.

Nedostajala joj je majka,

koja nije zasluživala partu na trgu.

Ubi je mahniti vozač.

Često sreće tog nikad uhapšenog mrgu.

Da je mogla

spustila bi majku

među oblake koji liče na vunene kićanke.

U džepove haljine. Cvetne i tanke.

Majko, koja je krv blagoslovenija,

menstrualna il' revolucionarna?

Pitala bi je, pred nju stala.

Majka bi, valjda, znala.


ČEKANjE NEČEKANjA


Sve prolazi u čekanju.

U čekanju da svane,

u čekanju da dođe,

u čekanju da prođe.

U čekanju da stane.

U čekanju.

Sve prolazi u čekanju.

U čekanju konobara,

u čekanju poštara,

u čekanju lekara,

u čekanju strvinara,

u čekanju.

Sve prolazi u čekanju.

Sačekaj, proći će.


Gordana Vlajić