Hrvati su hteli što više naše krvi i leševa: Plakao sam kao malo dete kad sam dobio topli hleb

Updated: Feb 20, 2019



"Jedan od mojih dedova umro je u koloni i sahranjen je u grabu pored puta. Ni dan danas mu nisu pronađene i premeštene kosti na grobno mesto gde je već imao podignut spomenik", priseća se Ilija Šaula, jedan od ljudi iz izbegličke kolone.

Tog 4. avgusta na svim usnama bilo je isto pitanje: Zašto se to tako dogodilo? Zar nije postojao čovečniji način? Mnoga usta bila su nema, a neka i preglasna. Ništa drugo nije preostalo do krenuti na put koji vodi u Srbiju, to je bila jedina alternativa. Svi koji su se našli u prognaničkoj koloni postali su jedno razapeto telo.


"Tada sam shvatio zašto se Srbija voli! Bilo je teško gledati sve ljude oko sebe, svako je od nas nosio svoju muku a svi smo nosili našu zajedničku kob. Nalazio sam se u koloni koja se kretala preko Žirovca i Dvora na Uni , preko Prijedora i Banja Luke i dalje koridorom sve do Srbije", sa nekom težinom u glasu počinje da govori Ilija Šaula, jedan od Srba koji su proterani sa svojih ognjišta u operaciji "Oluja".



Dvor na Uni se teško prolazio, tu su se jos uvek vodile borbe. Srpska vojska je po svaku cenu htela da taj koridor drži slobodnim za prolaz prognaničke kolone dok su hrvatske snage svim silama pokušavale da ga preseku.


"Sećam se, skupljali su se dobrovoljci iz kolone, formirali borbene grupe i odlazili se boriti da bi se koridor održao prolaznim. Dvor je postao crno poprište, nije nam dozvoljavano da odemo, hteli su što više naše krvi i leševa. Patološka mržnja našeg neprijatelja osećala se u svakom kutku svesti i sputavala poslednju nadu u spasenje koja nam je jasno davala do znanja da nam nije preostalo ništa drugo nego da još jače i silnije volimo", govori Ilija za SrbijaDanas.com.


Na Kordunu je pružan snažan otpor hrvatskoj agresiji, nisu želeli da veruju da je Knin pao. Njihova artiljerija je dejstvovala po dubini, delovalo je zastrašujuće. Narod nije verovao u zlu sudbinu i progonstvo, povlačio se nesvesno, dok bi domaćini ostajali verni svojim domaćinstvima. Porodice su se nesvesno povlačile pod ofanzivom do nekog bezbednijeg područja u dubini teritorije.


Rakija nas je održala u životu!
"Bili smo zarobljeni u koloni 4 dana sa vrlo usporenim kretanjem. Noći su se pretvarale u godine. Neizvesnost i strah su nas okovali, hrane je ponestajalo. Sećam se da sam sve hrane što sam imao dao jednom dobrom čoveku koji je bio u koloni sa suprugom, snajom i troje male unučadi koja se nisu mogla umiriti od gladi. Sebi i svom prijatelju koji je vukao svojim traktorom moj pokvareni auto više od 100 km, ostavio sam samo rakiju, koja nas je držala u životu dok nismo došli na teritoriju Republike Srpske. Plakao sam kao malo dete kad sam dobio topli hleb od ljudi koji su stajali pored puta i delili nam tako u prolazu nešto od hrane, jer kolona se nije smela zaustavljati. Najbitnije je bilo da što više naroda pređe preko mosta na Sani gde bi se mogli osećati bezbednije.

"U nedelju 7. avgusta čitava teritorija je bila zahvaćena povlačenjem i prikupljanjem sve većeg broja ljudi, što u grupama po zaseocima daleko od linije, što u kolonama koje su se nemo kretale prema Glini i Dvoru. Kada je pala Glina, Topusko je postalo sabirno mesto kako naroda tako i pripadnika dotadašnjih vojnih i civilnih vlasti, koji nisu uspeli da odu na vreme. Nije se tu imalo šta prelomiti, zatraženo je da se potpiše kapitulacija i to je to", seća se Ilija.



Od tog momenta pravila formiranja i kretanja kolone na put bez povratka bila su formulisana od hrvatske strane. Njihova ideja etničkog čišćenja je ušla u završnu fazu. Svi oni koji su se našli u pravcu prema Dvoru proživeli su egzodus na drugačiji način. Hrvati su bili potpomognuti pripadnicima 5. Korpusa bošnjačke armije koji su kontinuirano napadali kolonu iz neposredne blizine i kosili nedužne civile koji su se nalazili u koloni.


Ilija kaže da nije želeo da učestvuje u vređanjima koja su dolazila od strane Hrvata. Proživljavao je kolektivnu torturu sve te dane i delio gorčinu sa svim ljudima u koloni. Na sreću, naš sagovornik nije lično bio izložen fizičkom maltretiranju od strane hrvatskih jedinica.


"Znam ljude koji su loše prošli, posebno oni koji su se našli u koloni na autoputu "Bratstvo i jedinstvo". Ginulo se na svim linijama kretanja, pored puta su se videla razbacana mrtva tela", priča Ilija za naš sajt, a pogled mu se gubi u daljini, kao da sve to opet proživljava i dodaje "Jedan od mojih dedova umro je u koloni i sahranjen je u grabu pored puta. Ni dan danas mu nisu pronađene i premeštene kosti na grobno mesto gde je već imao podignut spomenik. Jedna baka Bojana je stradala u vazdušnom napadu. Onaj udar od ekspozije ju je bacio negde sa kola gde je sedela i nikada nije pronađena", priseća se naš sagovornik.


Ilija danas živi u SAD i obožava da kuva
"Danas živim u SAD. Bavim se investicionim građevinskim poslovima. Ne odvajam se ni od posla koji najviše volim da radim, a to je kuvanje, specijalizirao sam domaću kuhinju. Godinama sam istraživao ukuse naših starih jela i sa ponosom mogu da istaknem da sam usavršio naše narodne recepte po pitanju ukusa. Moj paprikaš ima isti ukus kao onaj koje su kuvale nase majke i bake. Pored toga bavim se pisanjem, želim da održim svoju poeziju, a ostvarujem se i kao pripovedač u kratkim pričama. Želim da ljudi budu radosni. Trudim se da živim tako da nikoga ne uvredim, ali priroda života nas stavlja često  u takvu kušnju, pa ako nekad ne prepoznam prirodu gledam da ljudi sa kojima sam što bolje upoznaju mene i da imamo najdublje razumevanje i poštovanje jedni za druge", kaže Ilija.

Povratka nema!


Iscrpljenost, strah, grč, tuga, bol mogli su se videti na svakom licu. Više se nije razmišljalo o povratku. Iza prognanih ljudi ostalo je sve što je bilo njihovo, više nisu imali ništa osim života i kletve na usnama. Život su poneli sa sobom, a kletve su odneli vetrovi prema dželatima njihove slobode i prava da žive tamo gde treba, a ne tamo gde moraju. Jedan poražen i ponižen narod nemo i gluvo tonuo je u sve veću neizvesnost.


"Danas Srbija i Republika Srpska pravno staju iza nas, zvanično žale i oplakuju naše žrtve i organizovano održavaju svete liturgije za pokoj duša svim stradalim u egzodusu Republike Srpske Krajine i ostalih delova Bosne i Hercegovine odakle su proterani Srbi. Hvala im! Slava žrtvama!", završava Ilija Šaula.


Izvor: Srbija danas

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.