I heroj i probisvet

Nisam više pomišljao da pišem o Enriku Marku sve dok, a to je bilo četiri godine nakon izbijanja njegovog slučaja, kada sam objavio „Anatomiju jednog trenutka“ – stvarnu priču ili roman bez fikcije koji nije imao nikakve veze sa Markom, uz pomoć mog psihoanalitičara, nisam došao do zaključka da sam ja hohštapler, setivši se svog prijatelja Pisona, kada me je u madridskom domu Vargasa Ljose nazvao hohštaplerom.


Piše: Havijer Serkas



Mada sam se setio i laskavog oduševljenja Vargasa Ljose u njegovom domu u Madridu, zbog čega sam pomislio da je možda tačno da je Marko moj junak, pomislio sam da samo hohštapler može da ispriča priču o nekom hohštapleru i da možda, ukoliko sam ja zaista hohštapler, zaista niko bolje od mene ne bi mogao da ispriča povest o Marku.


Sem toga, sve vreme tokom četiri godine koje sam potrošio na pisanje upravo objavljene knjige nikada nisam u potpunosti zaboravio Marka, stalno sam znao da je tu, u sobi, sa svojim nemirom, zavodljiv i opasan, kao granata koju će pre ili kasnije morati daleko da odbacim kako mi ne bi eksplodirala u rukama, kao priča koju ću pre ili kasnije morati da ispričam da bih je se oslobodio. Doneo sam odluku: kucnuo je čas da pokušam; ili da je bar bolje pokušati nego i dalje praćakati se u baruštini malodušnosti.


Odluka je trajala jedva nedelju dana, jer mi je toliko vremena bilo potrebno da ponovo uronim u tu priču i da otkrijem, zahvaljujući internetu, i na moje iznenađenje, da niko do tada nije napisao knjigu o Marku, ali i da saznam, na vlastito razočaranje (i duboko olakšanje), da je upravo premijerno prikazan film o njemu.


Naslov je bio Ich bin Enric Marco; film je bio delo dvojice mladih reditelja, Argentinaca, Santjaga Filjola i Lukasa Vermala, i bio je premijerno prikazan na jednom filmskom festivalu. Razočaranje je usledilo kao plod iznenadnog uvida: ako je neko nižući slike ispričao povest o Marku, onda nije imalo smisla da je ja ispričam rečima (otuda olakšanje). U svakom slučaju, osetio sam radoznalost da pogledam taj film i saznao da jedan od reditelja, Santjago Filjol, živi kao i ja u Barseloni. Nabavio sam njegov telefon, pozvao ga, dogovorili smo se da se vidimo.


Sastanak smo zakazali u restoranu na Trgu Virejna, u četvrti Grasija. Filjol je bio oniži tridesetogodišnjak, tamnoput i mršav, s retkom bradom i brkovima i intelektualnim naočarima. Doneo mi je DVD kopiju svog filma. Santi me je upitao nameravam li da pišem o njemu. Odgovorio sam mu odrično.


– Vi ste već ispričali tu priču – kazao sam, uživajući u karamel kremu, misleći na njihov film. – Zašto bih je ja sada iznova pričao?


– Ne, nikako – istog časa mi je protivrečio Santi, koji je preskočio dezert i naručio kafu. – Mi smo samo snimili dokumentarac, ali nismo ispričali celu priču o Enriku. To tek treba učiniti.


– Govoriš o Marku kao da je heroj – primetio sam.


– On to i jeste: heroj i nitkov, oboje istovremeno; ili, heroj i nitkov i još i probisvet. Toliko je cela priča komplikovana; i isto toliko zanimljiva. Ne znam mogu li tvoje druge fikcije pričekati, ali ova ne može nikako: Enrik ima osamdeset osam godina. Svakog dana može umreti, pa će priča o njemu ostati neispričana.


Prevod sa španskog: Biljana Isailović


Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegov roman „Hohštapler“ objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.


Izvor: Danas

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.