Jovana Bajagić - "Deca za priče"


"Za decu se piše loše onda kada se piše samo za odrasle!"

Jovana Bajagić autor knjige za decu "Deca za priče"

Istraživač Dule i njegova sestra Zorica
ili Kako da subotom saznaš važnu stvar

– Znaš li ti koliko je širok zagrljaj? Ja naročito to ne znam – reče Zorica Duletu.

Dule je, a to je važno reći, najveći istraživač u ulici. Uspeo je da odgonetne čak i odakle pet mačaka u podrumu njihove zgrade i šta je pesnik zapravo hteo da kaže. Njega su dolazili da pitaju gde izvire budući Dunav i kako se kupa kiša, gde je hleb najsrećniji, i tako te zvrndave stvari.


No, i njega je ovo pitanje počelo mučiti. Zato su, izgleda, Dule i Zorica sproveli svoju supernaučnu studiju o širini zagrljaja. Šta se posle zbilo sa studijom i otkud ona jedna subote na žutoj klupi u parku, to postaje jasno tek kada pročitamo zajedno „Dnevnik i statistiku“.


Podne.

Previše odgovora „Ne sećam se koliko je širok“.

Gomila namrštenih lica.

Sedam „Ne znam“.

Deda Mile, doktor fizičke elektronike sa četvrtog sprata: „Zagrljaj je širok jedan hvat“. Saznati šta je hvat i gde se to kupuje.

Desetomesečna Nina samo pružila ruke.

Danilo Janić iz petog tri pokušao da zagrli Vazduh. Kaže da je vrlo mekan i da ti ruke sve klize, ali da ne zna koliko je širok. Svaki put drugačije. I manje ako je napolju hladno, tada mu se ne grli vazduh.

Zorica je upravo pokušala da zagrli sebe.

Zorica grli mačku koja se otima. Kaže da joj je zagrljaj očigledno preširok čim se migolji. Ja bih rekao da je mački preuzan.

Uspeli smo da izračunamo da su zagrljaji udaljeni ,,iks“ lepih reči jedni od drugih. Širina i dalje nepoznata.

Devojka u žutoj haljini tvrdi da je zagrljaj širok onoliko koliko traje. I kada nije nekako tek tako, nego onako.

Jednoruki čovek sa ulice: „Nedovoljno, uvek je nedovoljno širok“. (Zorica da proveri koliko je nedovoljno u centimetrima kada budu to učili u školi.)

Student filozofije, podstanar, odgovara pitanjem: „Kako zvuči lepo?“ (odvesti ga da čuje desetomesečnu Ninu kada kaže „mama“).

Mama je ubeđena da je zagrljaj dosta širok, jer tata ima veliki stomak. Ili mama, svejedno. Mada tate imaju velike stomake iz pogrešnih razloga.


Subota veče.


Zorica i ja jedemo sendvič. Njoj se već dosta spava. Ispitali smo nešto više od mnogo ljudi. Mislim da ćemo morati da odustanemo.

– Jesi li grlio ti nekada onako, najviše? Da ti ništa nije malo, da ti je sve taman? Da kada zagrliš tu ima mesta za ceo svet, ali ne i za babinu iglu za heklanje? Znaš, onako, kad se zbiješ da pucne, da ti stegne muku, da se useli u sve to osmeh?

– Ah, otkud ti te stvari, Zorice? – pitao sam.

– Ne znam. Tako ja osetim kada se mi zagrlimo. Mi nosimo isti broj zagrljaja.

Nisam obratio pažnju na to do sada. Sedimo na žutoj klupi. Predlažem da se zagrlimo u svrhu istraživanja.


Zaključak.


Zagrljaj je širok onoliko koliko ti nije važno koliko je širok dok se čvrsto grliš pri brzini vetra od tri kugle sladoleda u sekundi, a to je baš brzo (jako). I pametnije je od svih naučnika.


Dule i Zorica prolaze sa sladoledima u ruci. Lako ih je prepoznati, zagrljeni su.

– Ostavili ste ovo na klupici, uzmite ga – dovikuje im pisac.

– Ma ne treba nam više. Ne vraćamo se na pitanja sa odgovorima – kaže on.

– Znamo da se zagrljaji mere zagrljajima.

– A, moramo i da požurimo, Dule se upravo setio da nismo upoznali još nijednog vanzemaljca, jer niko ne zna postoje li. Očekujemo da ćemo to rešiti i završiti do utorka, tada krećemo u školu, a neka naša pitanja tamo ne smeju sa nama.

I odoše. Samo na klupici ostala

„(Pro)širi zagrljaje“ – Najbolja Supernaučna studija svetski nepriznatih istraživača.

I jeste!




Jovana Bajagić, "Deca za priće" Književna radionica Kordun, 2016


Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.