Јованка Стојчиновић Николић – Крива крушка

Отац је саградио невелику кућу, са двије собе, малим ходником и верандом. Довољно простора да у њој живи сва чељад: отац, мајка, баба, дјед и четворо дјеце.


На десетак метара од куће, према сјеверној страни, на малој узбрдици расла је крушка поред које је водио пут до стричеве куће и ту се завршавао, одмах испред кућног прага. Сјећам се када је отац неколико дана раније ископао велику рупу. Било му је тешко да ми објасни зашто копа, кад садницу крушке о којој је причао данима није још ни набавио.


А онда се, послије неколико дана појавио са стабалцетом, дебљине љесковог штапа за рибу, само много краћим од рибљег штапа, правог жилавог чуда које је могло да издржи и тежи рибљи улов. Једном је на рачвастој врбовој грани заблистао огроман сунчев реп за којим смо трчали све до кућног прага и радовали се блиставом улову. Како се само ширио мирис из црне плехане таве, коју је дјед Теодор ручно правио за справљање свих врста јела по којима је мајка надалеко била позната.


Отац би се углавном бринуо о воћњаку, поготово, ако нека садница „омане“, настојао је да по сваку цијену пронађе сличну и сади је на исто мјесто, све док се у прољеће не пробуди омлађена. Мени се чинило да је коријење саднице крушке веће од стабла, и било ми је жао када га је отац знатно поткратио, ставио у рупу и рекао ми:


– Држи!


Док је газио земљу око саднице, била сам тужна и забринута, плашећи се да ће повриједити глисте које су се брзо увлачиле у земљу, а понека се грчевито савијала борећи се са блатом на очевим гуменим чизмама. Нисам осјећала да рукама стежем стабалце саднице непрестано гледајући комешање глиста, које као да су се завлачиле у земљу и поново се враћале, неке и са пола тијела, на површину ископане земље.


Кад је све било готово, огласи се отац:


– Како си то држала, имаш ли руке и очи! Видиш да је садница накриво посађена. Сада ће се мучити да се израстањем исправи, ако јој то уопште успије.


Године су пролазиле, крушка је расла. Прве године то се готово није ни примјећивало, осим што су се четири листа на њој одржала до јесени, а већ сљедећег прољећа могло се уочити да се коначно „примила“, али да је нагнута ка истоку, борећи се са сунчевим ходом, баш онако како сам је држала док је сађена. Око ње расла је и трава, много брже него на њиви. Отац је није дуго косио, говорећи да ће слабашно стабло штитити од штеточина. Само је мале црне мраве посипао неким бијелим прахом, јер су свој пут усмјеравали уз и низ стабло, па се понекада оно чинио нестварно тамним, губећи сјај и глаткоћу коре.


Свако се на неки начин сам спасавао или се спасењу бар надао, онако нагонски, како је то Свевишњи одредио. Тако је и стабло крушке дочекало свој тренутак и понијело прве плодове. У борби за опстанак, неколико плодова је дозрело. Прву зрелу крушку отац је убрао и дао мени, говорећи да је то по заслузи. Сестре су биле на самој ивици окућнице, испод које је расла борова шума, тако добро окрчена од оструга и крупне лозе које су по својој вољи израстале тамо докле се коријенова жила кроз земљу пружи;


Брат, најмлађи међу нама, вријеме је најчешће проводио са мном, па смо често крадомице, иако са страхом, изводили разне дјечје лудорије, које родитеље нису баш одушевљавале. У сласт, загризем крушку, онда дам један гриз брату. И тако гриз њему, гриз мени, гриз њему, гриз мени... Наједном је у братовој руци остала само петељка. Пошто нам се укус много допао, закопали смо петељку у пијесак (тек мало је њен врх извиривао), да израсте нова воћка, и данима је заливали, све док нисмо открили да је потпуно иструла у пијеску.


Питала сам оца, како се зове крушка.


– Лубеничарка! Видиш, плодови дозријевају кад и лубенице!


Очев одговор ме обрадовао, јер сам обожавала лубенице, али истовремено и растужио, зато што сам својом непажњом стаблу крушке одузела лијепи витки сатас, па како је расла све више се кривила. Тако се понекад чинило да њено стабло неће издржати честе налете вјетра.


Дјеца из комшилука су је прозвала Кривом крушком, чему сам се супротстављала, јер је мене то изругивање највише погађало, зато што сам знала своју кривицу и одговорност при садњи крушке, а осјетила сам и њену борбу да буде слична другим воћкама.


Упркос свему, крушка нас је сваке године частила сочним плодовима; рађала је више него било која мајка на свијету, без предаха и паузе. Спрољећа је у своју крошњу усељавала птичице, мислим да су то биле сјенице, које су свијале гњездашца од сасушених травки с очеве њиве. Тако је на нашој окућници, под крушком и у њеној крошњи, бујао живот пуном снагом и ту је било за сваког свега – и мраве, и птице, и вјетар, и шуму и воћке уоколо, и за дјецу из сусједства, и за оне који су одлазили и долазили хватајући у хладовини бар кратак дах одмора... Једино је један комшија који је имао кућу мало подаље од наше, увијек био посебно нарогушен, када би нас видио, пролазећи својој кући, како се играмо под крушком, јер му је сметала, како каже наша галама. Увијек би нас растјеривао и ми бисмо само на тренутак напуштали зборно мјесто, и поново се враћали.


Отац би говорио:


- Не слушајте га, свеједно краде Богу дане!


Некако смо под крушком осјећали свемирску равнотежу, па смо се знали толико заиграти да нас ухвати мјесечево дисање и онда бисмо посједали уоколо око самог стабла, и препричавали разне догодовштине из претходних дана, час грохотом се смијући, час шапућући, чувши набуситог комшију како се свађа са оцем. Као да је међу њих неко бацио кост, па реже један на другог као пси, да нисмо могли разазнати којим језиком говоре.


Тада бисмо мало утихнули, да нас не би чули и кренули у наш живот под крушком, у који смо скидали звјездани прах и сваку ноћ додавали га као храну за све. Под њу смо од мрака крили наше сјенке, па су тијела посебно нас дјеце, којима је крушка власнички припадала, при сваком сусрету изнутра подрхтавала, вјерујући да никада под њом и око ње неће сванути дан који би могао да се претвори у ноћ.


Годинама је крушка на очевој окућници дочекивала нас који смо са далеких путовања доносили разне биљке које расту у другим крајевима свијета и садили их далеко од крушке, уз саму живицу, да не утичу на нашу миљенцу и њене становнике, а да ипак на неки начин буду блиске с њом.


Данима сам препричавала унуцима разне догодовштине везане за Криву крушку и доносила им почетком љета руменожуте плодове, да осјете мирис и сласт бакиног дјетињства. Пожељели су да их одведем на мјесто гдје она расте, да се и сами увјере у њену посебност која је издваја од осталих воћки.


Пењући се узбрдицом, од главног пута удаљеном тек нешто више од стотињак корака, водећи за руку најмлађу унуку, застала сам на пола пута осјећајући неку неизрециву топлину у грудима. Два старија унука журно су грабили испред нас да би што прије стигли у ненајављену посјету Кривој крушки.


Застали смо кад се, одјекујући негдје изнад нас, зачуо тупи ударац сјекире. Заковала сам се насред пута у невјерици видјевши како криви див полагано пада ка истоку, у своју кобну судбину и моје очи, заувијек напуштајући коријење, које је, осјећала сам, патило у дубини земље.


Од пања, журним корацима, са сјекиром на рамену, узбрдицом се удаљавао комшија.


– Такав ти је и отац био – проциједила сам кроз зубе.


Јованка Стојчиновић Николић

Књижевник

Добој, Република Српска, Босна и Херцеговина

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.