Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.

Mera slobode je mera odsutnosti teskobe u nama

Miljenko Jergović u knjižari "Zenit" u Novom Sadu povodom svog novog romana "Herkul"


Pored toga što je govorio o motivima da napiše roman „Selidba“, o tome zašto bi voleo da piše lako, upravo onako kako je njegova Nona kuvala, o tome ko su naši heroji i drugim stvarima, predstavljajući i svoj novi roman „Herkul“ u novosadskoj knjižari „Zenit“…


Piše: Gordana Nonin28. februara 2020. 23.10 Izmenjeno: 29. februara 2020. 00.23


Foto: Gordana Nonin


… Miljenko Jergović je pričao i o tome da bi najviše voleo da napiše knjigu o sarajevskim grobljima jer ako „preoremo i izravnamo naša groblja, preorali smo sećanje na same sebe“ i da bi on, da je kojim slučajem DŽordž Soroš, svakako znao da novac uloži upravo u očuvanje grobalja i druge takve stvari.


Kako on to nije, i napisanom knjigom o pričama koje nam pričaju nadgrobni spomenici, moglo bi se sačuvati sećanje na nas.


Razgovor koji je pesnik Srđan Sekulić sjajno vodio sa poznatim književnikom, trajao je više od sat i po u prepunoj velikoj knjižari „Zenit“, a inače, za promociju Jergovićeva dva poslednja romana morala su se, zbog izuzetnog interesovanja, što nije kod nas uobičajeno, rezervisati mesta za sedenje već danima unapred.


Ipak, i pored toga, publika je i stajala tokom cele te večeri u četvrtak i s velikom pažnjom slušala pisca. Zahvaljujući upravo Srđanu Sekuliću, publika u Novom Sadu je bila u prilici da „iz prve ruke“ čuje, možda i po prvi put javno, kako je zapravo Miljenko prvo počeo da objavljuje poeziju, a tek onda prozu po kojoj će, tokom trideset godina pisanja, i postati poznat u celoj Evropi.


Bila je to prilika i da se čuje od Jergovića i kakva je zaista razlika između njegovog Sarajeva u kojem je odrastao i ovog današnjeg, kao i zašto je potpuno neverovatna mržnja prema migrantima i izbeglicama koja je gotovo zaposela ljude te svet u kojem živimo pretvorila u lažljiv i pokvaren.


– Nažalost, ta dva Sarajeva nemaju nikakve veze jedno s drugim, i to po dve osnove. Jedna osnova je ona normalnog protoka vremena, jer je prošlo 30-40 godina i sve se promenilo i u Sarajevu, kao što se promenilo i u Cirihu, Parizu, Novom Sadu, Beogradu… A to kako se promenilo u Sarajevu, tako se nije promenilo nigde drugde jer imali smo tri i po godine opsade i potpuno je nezamislivo šta se tamo tada dešavalo. Sve priče o tome kako je to izgledalo su fejk priče jer je to stvarno bila kao opsada Lenjingrada i teško je bilo šta o tome reći a da to bude do kraja razumljivo. O tome se može pisati samo metaforično. Nakon te tri i po godine, prošlo je još i 25 godina potpunog diskontinuiteta sa onim prethodnim vremenom. Danas se u Sarajevu mogu videti samo ostaci kulisa onog prethodnog sveta. Da bi se to do kraja shvatilo, možda je najbolje pročitati knjigu Marka Mazovera „Solun grad duhova“. Ona naizgled nema direktne veze sa Sarajevom, ali kada je pročitate, videćete šta sam želeo time da kažem. Jednostavno, ostale su vam kulise prethodnog sveta i vremena koje nemaju nikakve veze sa svetom današnjeg Sarajeva, ma koliko se ovo današnje Sarajevo busalo u prsa i trudio da ima. Ovo ne govorim u nekom vrednosnom smislu. Ne govorim da je ovo ili ono Sarajevo bolje ili da su ovi ljudi bolji od onih ili obrnuto… ne, mene to zaista ne interesuje, osim što gledano iz moje skromne, posve individualne perspektive, ja uvek imam više poštovanja prema šarenom svetu nego prema jednoobraznom svetu. Današnje Sarajevo je jednoobrazno, kao što su, nažalost, to i svi drugi naši veliki gradovi. Od svih naših velikih gradova najmanje je jednoobrazan Beograd i to ne samo zato što je veliki po broju stanovnika već i zato što od 1944. godine, šta god ko o tome mislio, u njemu nije bilo rata, pa je neka iluzija o nekom šarenilu i mogla biti sačuvana. Svi drugi gradovi su jednoobrazni jer to što u Novom Sadu ili Sarajevu imate različite verske objekte, sinagoge, katoličke crkve i druge, sve je to obična kulisa. Građevine nisu potvrda šarenila jednog sveta. Šarenilo jednog sveta je šarenilo ljudi. Ako oni nisu šareni, građevine mogu biti kakve god – rekao je Jergović i dodao:


– Mi smo, u tom smislu, poražen svet. U našim krajevima, a usuđujem se pod tim misliti i na Novi Sad i na Sarajevo, moderno je govoriti o višenacionalnim zajednicama i o multikulturalnosti, inkluzivnosti… To je postojalo do onog trenutka u kojem je kod nas stvorena svest o tome. U tom trenutku smo postali borci protiv svega toga ili je to već bio trenutak u kojem smo sve to već uništili. Onda smo se krenuli hvaliti svojim scenografijama, svim tim tuđim crkvama… počeli smo se hvaliti šta smo sve izgradili, onako mazimo ih pred TV kamerama, ovo je naše, ovo su naše komšije… A komšija, u stvari, nigde, eventualno na groblju i to eventualno. Ako bismo zaista hteli nešto od toga stvarati i vraćati, ima samo jedan način da to uradimo: morali bismo postati strašno, strašno, strašno ljubazni prema izbeglicama i migrantima sa Bliskog i Srednjeg Istoka jer su oni u stvari naša prva i poslednja nada u povratak bilo kakvog šarenila. A mi smo prema njima izrazito neljubazni. Zanimljivo je u toj našoj neljubaznosti to da su prema njima baš najneljubazniji oni koji se najviše hvale svojim multi-kulti šarenilom. Primer za to je koliko u Bosni i Hercegovini nisu drage izbeglice sa Bliskog Istoka, bez obzira čak i na to da su oni često i iste vere kao oni kojima nisu dragi. To je prosto neverovatno, nečuveno. Čovek se zapita u čemu je stvar, zašto mrzimo toliko te ljude. Zato što su ti ljudi u osnovi slika našeg odnosa prema tom takozvanom drugom i prema toj crkvi ili sinagogi u kojoj u stvari nema nikog. Koje su prazne ali, eto, samo što se komšije nisu vratile. Dakle, mi smo lažljiv i pokvaren svet. Sve smo učinili da budemo etnički čisti a sada se nešto pravimo da to nije tako.“

Tokom večeri, Jergović je odgovarao na brojna pitanja koja su postavljana i iz publike, pa je tako na pitanje šta zapravo znači biti slobodan, odgovorio: „Mera slobode u nama je mera odsutnosti teskobe u nama“.


Naše knjige postoje jer Teofil Pančić piše o njima


– Ne znam da li su čitaoci sasvim svesni činjenice da knjige na ovom jeziku postoje zato što Teofil Pančić piše o tim knjigama. Nemačka je književnost postojala zato što je Marsel Rajh-Ranicki pisao o nemačkoj književnosti. Mimo toga je krajnje upitno da li bi ona postojala. Knjige i pisci postoje samo ako postoje oni koji o knjigama i piscima pišu. Možemo se snebivati i prenemagati o tome kako je književna kritika ovakva ili onakva, ili kako nam nije potrebna, da smo svijet kojem sve to skupa ne treba, ali to su budalaštine jer, bez ljudi koji pišu o knjigama i književnosti taj svijet nema smisla, taj svijet ne postoji, on se raspada kao što se raspadala slika na televizoru koji se upravo kvari ali, u ona vremena kada su postojale katodne cijevi. Jer, danas kada nam se televizor pokvari, nema ničeg, sve je crno i on odjednom naprosto umre. Ranije bi TV umro do pola, mogao si mu nešto učiniti, udariti ga sa strane, nekako ga održavati budnim. To je bio proces, slika se tek krenula raspadati i polako nestajati. E baš tako nestaje slike o jednoj književnosti sa nestankom onog čoveka koji o toj književnosti piše. Zapravo su sretne one književnosti u kojima taj čovek nikada ne nestaje. Srpsko-hrvatsko-bosanskohercegovačke i crnogorske književnosti imaju s tom stvari relativnu sreću u poslednjih sto godina jer mi tokom tog veka imamo nedirnut taj kontinuitet velikog pisanja o knjigama, piscima i književnosti. Kada kažem veliko pisanje ne mislim na profesorsko pisanje iako je uvek bilo profesora koji su znali dragoceno dobro i jako lepo pisati o književnosti ali njihov tekst obično nije dobacivao dovoljno daleko do one publike do koje je morao dobaciti. Oni su bili i jesu kao one radio stanice što imaju uzak domašaj – rekao je Jergović koji je odmah nakon izbijanja afere oko NIN-ove nagrade već napisao da je Teofl Pančić naš Marsel Rajh-Ranicki.


Izvor: Danas