Mi padamo, a padobran se nije otvorio

Lični stavovi


Reč književnika i izdavača na dodeli priznanja "Vitez poziva", u Narodnom pozorištu u Beogradu, 18. decembra 2019

Piše: Gojko Božović 27. decembra 2019.



Foto: Stanislav Milojković


Dame i gospodo, dragi prijatelji


Vuk Karadžić je negde napisao da po ljudskoj slabosti „svako rado sluša da i drugi (osobito znatni) ljudi o njemu što dobro govore“. To je i moja slabost i uopšte se ne zavaravam da je jedina.

Bio sam mnogo puta u prilici da govorim o drugima na dodelama nagrada i priznanja, bio sam nekoliko puta u prilici da primam nagrade, ali sam se uvek nekako prirodnije osećao kada govorim o drugima.

Nagrade su, međutim, trenutak u kome se susretnemo sa sobom i kada, koliko god u tom trenutku uživali, moramo da bacimo pogled iza sebe kako bismo mogli da se preispitujemo u sadašnjem trenutku.

Otuda primajući ovo visoko priznanje, koje me je obradovalo, moram da se zapitam da li je u ovom danu i u ovim danima i godinama iko od nas, najpre ja, dostojan da prima nagrade i priznanja u času kada propada čitava zemlja.

Mi padamo, a padobran se nije otvorio. Dok propada društvo, traju rasprave o boljim i gorim kartama na „Titaniku“.

Decenijama u ovoj zemlji nema mira, ni uređenosti, ali društvo najčešće ne želi da se trgne iz obamrlosti, niti da se organizuje za opstanak. Umesto toga, ono postaje lak plen demagoga i autokrata dok se još nije oporavilo od ranijih autokratskih epoha. Obnova autoritarnog poretka najozbiljniji je poraz moje generacije. Ona u tom porazu mora pronaći snagu i iskustvo ili potpuni slom.

Mi smo društvo koje veruje u svoje posebno mesto i ulogu u svetu, ali tu ulogu pažljivo skriva i od sebe samog u svakodnevnom životu i u svom neposrednom organizovanju.

Danas trpimo poredak koga ćemo se sutra stideti. Od mitomanije ne stižemo da se bavimo svakodnevnim poslovima. Od epske istorije i idealizovane prošlosti ne uspevamo da dođemo do kritičke slike savremenog doba i svoga mesta u njemu. Beskonačno strpljivo čekamo čudo i onda ne činimo ništa da se dogode ni sasvim logične, jednostavne i očekivane stvari.

Otuda smo postali društvo u kome ima malo nade i još manje izvesnosti. Postali smo društvo snalaženja, a ne društvo znanja, rada i sposobnosti.

Postali smo društvo iz koga odlazi ko god može, a u njemu ostaju samo oni koji moraju i oni, srećom i oni, koji su nepopravljivo tvrdoglavi i veruju da ovo društvo zaslužuje bolje i mora drugačije i bolje. Postali smo zajednica u kojoj su uništene moralne osnove društvene egzistencije.

Laž, krađa, izdaja, prevara, zločini – ništa to nije neprihvatljivo ako čovek razmeni savest za političku pokornost. U zemlji u kojoj se toliko laže šokantna je postala istina.

Na žrtvu za opšte dobro nije spremna ni crkva čija je to temeljna priča, ni mnogi pojedinci koji su naše poštovanje zasluživali u prošlim vremenima.

Društvom su zavladali strah i siromaštvo, pokornost i neiskrenost. Nema sreće u zemlji iz koje se toliko odlazi, niti razvoja u društvu koje živi u strahu i panično beži od istine o sebi.

I u boljim i u gorim vremenima čovek mora da pronađe uporište u kome će biti u miru sa sobom i u kome će pokušati da obnovi dijalog sa drugima. Ja sam to uporište tražio u svojoj profesiji.

Danilo Kiš, koji je nedavno ponovo oklevetan, napisao je da je književnost „poslednje pribežište zdravog razuma“.

To poslednje pribežište zdravog razuma danas nam je potrebnije nego ikada u našem iskustvu. Ako ga Kiš vidi u književnosti, mi ga možemo proširiti i tražiti i u celoj kulturi i u svim našim profesijama. Čovek koji ima profesiju ima i nezavisnost, a to je danas retko i teško barem onoliko koliko je istinski neophodno.

Moj izbor je književnost. Kao čitalac i pisac književnosti sam nudio najviše što mogu, a od nje sam zahtevao najviše za šta sam bio sposoban. Verovao sam i verujem u vrhunsku književnost koja počiva na velikim kriterijumima kulture i prosvećenosti, u književnost koja postavlja teška pitanja, koja svoju sudbinu ne ispunjava u pukoj zabavi nego u konačnom susretu čoveka sa prvim i poslednjim pitanjima svog iskustva.

Verujem u književnost koja nas svojim odsudnim pričama čini pripadnicima istinske ljudske zajednice, nasuprot svakoj ravnodušnosti i nesolidarnosti. Čovek koji čita dobre knjige postavlja potom važna i nepomirljiva pitanja i otima se iz ruku sile i manipulacije, straha i laži.

Izdavaštvo doživljavam kao nastavak književnosti drugim sredstvima. Objavljujem u Arhipelagu knjige koje mogu mirno da preporučim svojoj deci i svojim prijateljima kao i bilo kom drugom čitaocu. U vremenu populizma i razobručene zabave objavljujem knjige koje su utemeljene u istoriji i savremenosti svetske književnosti i u najboljim saznanjima moderne humanistike.

U Istoriji Rima Tacit piše: „Preživeli smo Tiberija, preživeli smo Kaligulu, preživeli smo čak i Nerona, ali je u tome prošao i naš život.“ U ovim Tacitovim rečima uvek sam radije video otmenu melanholiju nego tmastu i tešku depresiju, pre uputstvo za samosvesnu akciju nego poziv na pokorno i nevidljivo trajanje.

Mnogo toga smo preživeli, mnogo toga je ostalo da preživimo, ali ipak nije svejedno kako je prošao i kako prolazi naš život.

Da li taj život ispunjavamo smislom i tragovima ili ga ostavljamo kao praznu tablu sred istorijske i društvene pustoši. I ne zavisi sve u tom životu ni od jednog Tiberija, Kaligule ili Nerona, kojim god imenima ih zvali, nego zavisi i od nas samih koji smo dužni svojim profesijama, svom društvu, svojim bližnjim, napokon i samima sebi.

Hvala udruženju Lex na aktivnostima koje preduzima.

Hvala Žiriju što me je udostojio priznanja „Vitez poziva“ prema kome se osećam obaveznim i koje ću i ubuduće morati da zaslužujem.

Hvala dosadašnjim dobitnicima što su ovo priznanje učinili tako značajnim.

Hvala vama na dobroj volji i pažnji s kojom ste me saslušali.


Izvor: Danas

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.