Milan B. Popović - Pesme

Milan B. Popović

Urlik


Urlam i vrtim u sebi

potapam kapaka dah,

tonem potpuno gonjen.

Odlazim i dolazim,

sve srebro daljina prstima prizivam.

Vrtim i kidam se dok klecam,

sabijam razlamam gnev,

on postaje jači od mene,

gnev se u meni bori,

ljuti i urla i on.

Tonem dok pogledom ispraćam senku tvog obrisa,

gušim se u sopstvenom

košmarnom snu

koji me budi

iz tebe, iz sebe,

semena, ovoga, onoga,

prokletog, smernog i ne.

Ja ćutim dok bih te kidao, suzdržavam poslednji muk,

na kraju se samo nasmejem.

Moje vene ne venu

dok na čelu bubre

lobanja postaje pretesan roj, ruka mi drhti kao sito što bi te samlelo svog.

Ja neću više da čekam

ja ću ti zadati udarac poslednji,

nije me briga

ne zavaravaj sebe.

Još uvek su poslednji dani.



Poeta umire tiho


Ja mu ključeve kraja sakrivam,

izlivam ih,

stapam,

utapam ih u srebrnu reku.

Pesnik grca u uglu samoće,

puca stihom dok drhti,

samog sebe

ubija.

Postoji i kada ga nema, ostavlja biserni trag,

reči se ogledaji i kupaju u suzama istine.

Pesnik drhti dok na tebe misli, istina priznaje da je pesniku došao kraj.



Izdaja (ja bih da odmorim dušu)


Telo mi povraća

svaku svoju reč.

Ja gledam te

dok gledah tebe.

Svako pretvaranje kao izgovor.

Zašto mi breme ramenom miluješ?

Kad postojati ne umemo

dok licem naspramno postojimo.

Jednostrani aršin za prećutati, otvoreni svetovi za potop i pokolj po znaku, redu i plemena vremena.

I reč gubi svoju dubinu, utroba se porađa u sopstvenom viru, sam gledam u slepa lica i svojim otvaram ramove krajeva.

Ovih naših zajedničkih,

zbog kojih postajem otrovane vode kap

koja preliva čašu,

zbog koje drhtajem zatreperim

i nagrnem krvotoka tok.


Prikrivaš, sakrivaš, tajiš, prećutkuješ, ućutkuješ a ja sam davno video sve.

Taj pogled u stranu,

poznat mi je taj muk.

Ja neću da se borim, suprotstavljam, tebi u inat linije da pružam.

Ti na trošnim nogama stojiš, ti u dvostrukom moru uranjaš, ti na rečima pobedu maske nosiš,

ti na opravdanju istinu besmisla priznaješ.

Tvoj teret razumem, osećam.

Ne prepoznaješ to.

Ponekad,

zabolim iz dubine nečega rastrzanog, što neki nazvaše dušom, koja sve vreme moli,

a još uvek plače.

Ja bih da odmorim dušu..



Povezuješ niti


Ikonu celivam,

povijam kičmu,

otvaram,

olovni ram misli

koje naviru.

Ulivaju se

jedna u drugu,

upliću,

ukrštaju,

krše i lome,

energično stežu,

prete,

u želji da eksplodirati uspeju.

I dalje umiruješ strast,

povezuješ niti,

tri prsta,

međusobno se dodiruju

i iscrtavaju pominjani znak.

I dalje u tvoj hram ulazim

sigurno siguran.

I dalje sam tu

još uvek si u meni.


Književna radionica Kordun



Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.