Milica Jeftimijević Lilić – Nepredviđeni susret

Updated: Apr 12, 2019


Nikola Tesla je bio usredsređen na sastavljanje eksperimenta koji je okončavao u polumračnoj laboratoriji, kad je osetio kako ga obliva duboka radost. Znao je da će uslediti nešto neobično što će ga snažno dotaći. Sav se preobrazio i lice mu je sinulo. Kroz nekoliko trenutaka izašao je u hodnik i gotovo se sledio od sjaja kad su se jedna vrata otvorila i Ona se pojavila. Sve je, kao i u njegovom eksperimentu, sevalo od nekog nepojamnog elektriciteta u vazduhu. Učinilo mu se da vidi večno žensko u tom prelepom licu krupnih očiju. Kao da je u njemu prepoznao lik svoje majke ili Majke Božje. Nešto sveto je izbijalo iz nje, a opet sva čula su mu se napregla i on je osetio snažan erotski nemir. Uplašio se te snage erosa koja je izbijala iz nje i spustio je pogled pred njenim nepokolebljivim. Jasno je video da ona nije svesna sebe, onoga što je Bog ugradio u nju spojivši maksimum energije sa uzvišenom duhovnošću, tako da je istovremeno na nekoga u prvi mah mogla delovati svojom čednošću, a ne nekog snažnom požudom kojom je njeno telo kao magnetom privlačilo i trajno začaravalo onog ko mu se da. Sve je u trenutku pojmio. Reagovao je kao muškarac. Poželeo je da je zgrabi, ponese na rukama i baci se pred njene noge kao najponizniji rob. Ipak, vladao je sobom.


Uljudno se izvinila što ga uznemirava, i sama začuđena što je takoreći naletela na srpskog naučnika koga je došla da potraži radi podataka za svoju doktorsku tezu i uvid u intervjue koje je davao radi popularizacije svojih otkrića.


Rekla je: "Ja sam Svetlana Morozova, srećna sam što ste Srbin, pravoslavac. Znam da kroz vas govori Sveti duh... to čovek nikada ne bi mogao sam!"


Gledao je u nju paralisan njenom pojavom, njenim rečima.


Kroz svest su mu prolazile slike iz detinjstva, tajne koje su mu "šapnute"... Da, ona je definisala poreklo tih glasova koji su mu kazivali šta da radi i gde da ode kako bi ih realizovao.


Znao je da ona nije tek tako došla i da ovaj susret treba nešto da mu poruči. Iz njega on treba da izađe drugačiji. Ali, ona je bila previše moćna da bi samo slušao o čemu govori. Njeno telo je istovremeno razgovarlo sa njegovim telom. I tu nije bilo mesta duhu. Tela imaju svoj jezik, svoje zakonitosti, a on se tome svim silama opirao. Plašio se podvajanja sebe, raslojavanja svoje snage na telesno i duhovno, svojih misli koje bi se umesto isključivo naukom počele nekontrolisano baviti ženom i njenom privlačnošću.


Uveo ju je u ofis i ponudio je da sedne na stolicu naspram njega. U lakoj haljini boje lana delovala je na njega prejako, kao previše opojan parfem. Dakle, i odbijajuće. Kao da je u njoj na trenutak video neprijatelja, porobljivača.


Ustuknuo je. Nije trebalo da je pusti da uđe. Morao je reći da je zauzet, da on prima stranke samo kad se za to precizno dogovore, da u ovom periodu ne želi ništa da kaže dok ne okonča radnu fazu u kojoj je.


Ona je samo ćutala i gledala ga, fascinirana njegovom veličinom, grozničavim sjajem očiju, erosom koji je iz njih izbijao.


"Znam, znam! Došla sam samo da se raspitam gde Vas mogu naći. No, mislim da sam pogrešila. Nikad ovo sebi neću oprostiti." Rekla je i glava joj je klonula.


Učinilo mu se da je pala u neki letargičan san. A tamo je jasno čula onaj isti glas koji joj od detinjstva "naređuje": "Nisi tu zbog sebe. Imaš misiju i moraš je izvršiti po svaku cenu".


Uplašio se i poprskao ju je vodom. Počeo je da joj masira ruke, lice i ona je otvorila oči gledajući ga zbunjeno, usplahireno. U glavi je jasno odzvanjalo: "Srela si svoju sudbinu... videla si Boga", a znala je i onaj stih: "I ugledah strašno lice Boga!" Znala je da to samo može značiti: i nikad više ljudsko ne dopade mi se.


Pitao se šta to vidi na njegovom licu od čega se uplašila.


Bio je zatečen. Svuda je izazivao divljenje i dopadanje. Svi su govorili o njegovoj moćnoj pojavi. Ona je očigledno videla nešto drugo. Nije bio svestan da li je to bio izraz strahopoštovanja ili neke neverovatne odbojnosti. Hteo je da je ohrabri i da čuje šta ju je prepalo.


Ustao je i nalio dve čaše pića. Ona je ćutke prihvatila, ponavljajući: "Ovo je potpuna greška. Nisam smela doći ovamo, nisam" i ponovo bi zaćutala.


Usnama je ovlaš dotakla čašu i ustala, pružila mu je vizitkartu i onako povodeći se napustila laboratoriju, izvinjavajući mu se.


Tek tada je Nikola Tesla osetio moć svoje ljudske, muške prirode. Uzalud je od toga bežao... Bio je muškarac koji se odrekao muškosti zarad duhovnosti. Bio je svestan da je prevario sebe, da se zavaravao uzvišenim ciljevima. Ali, do ovog časa to nije tako nedvosmisleno osetio. Setio se one narodne izreke koja govori o nužnosti kompromisa, figurativnog smisla tih reči. I uvek je znao da hoće samo jedno, celog sebe za svoje izume, za doborobit čovečanstva.


Na trenutak je zažalio sebe, svoju ljudsku ambicioznost, svoj altruizam... Konačno, bio je samo čovek, ne Bog, i imao je sasvim ljudske slabosti kojih se gnušao i s kojima se suočio. Bio je muškarac slab pred svojom plotskom suštinom, a bio je i u godinama kada mu se činilo da je to definitivno prevladao. Ovaj susret ga je suočio s time da nije i da strast vreba iz čoveka u svakom trenutku.


Hipnotisan očiglednom i sugestvnom ženskom moći poželeo je da joj se da, da klone i on od ispunjene žudnje, da se prepusti samozaboravu, da zaroni u bezdan strasti koja je bujala kao i Nijagarini vodopadi, da zaboravi na to da je genije. Hteo je da bude običan muškarac iz Smiljana koji kleči pred ženom kao svi njegovi preci, pred otvorenom ženskom utrobom koja rađa život i neslućene lepote koje pomračuju um. Koji se bezrezervno predaje ženi i njenoj čudesnoj snazi. Da krikne od strasti i ushićenja, da i na taj način dotakne nebesa obgrljen ženskim nogama. Da blesne od sjaja koje je svojom muškom moći izazvao na ženskom licu. Da konačno doživi najveće priznanje da je veliki i pravi muškarac. Da mu to kaže usrećena i zadovoljena žena. I to baš ovakva! Da oseti moć stapanja dva principa, muškog i ženskog, da oplodi žensko telo i da bar načas bude plotski Bog koji daje novi život.


U onome što radi nikad ni s kim nije bio apsolutno sjedinjen osim s Bogom, ali on je poželeo da jednom potpuno bude sjedinjen s čovekom, odnosno sa ženom. Da učini ono što i svaki smrtnik čini, da u utrobi žene užeže svetlost, da osvetli taj mračni univerzum ženske suštine, strasti iz koje se donosi ono najvrednije – život.


A ova žena koja je nakratko ušla, snagom svoje ženskosti koju uopšte nije isticala, uzdrmala je čitavu njegovu koncepciju života, nauke. Ona je bila život, misterija i sila života koji on nastoji da naučno realizuje. Ona je bila svetlost koja je kadra da osvetli celu galaksiju. Znao je, to je strast, to je ekvivalent za energiju, to je ona sila koja čini čuda, koja menja svet. To je pesma bića koje je ispunjeno lepotom i radošću postojanja, to je otelotvorena ideja Božje punoće, Božje radosti dok je stvarao život. I on je želeo da to kroz svoje izume potvrdi. To je monofazna i višefazna struja od koje se umire ako te obuzme previše, što on sebi nikako nije smeo dopustiti.


Ali, osetio je da je nedopustivo mali pred tom veličinom Božjeg dela, pred tom ženskošću koja ga je začarala i pokazala mu koliko malo poznaje sebe, koliko je neuhvatljiva ljudska priroda, koliko je telesno moćno. On, koji je likovao nad svojim telom zbog sile duha koja je činila čuda.


Svom snagom je ustuknuo i pred sobom kao i pred njom, ali ne zadugo jer ona je bila kao oličenje varke koja se odnekud pojavila da bi ga pokolebala, dovela u iskušenje, u sudar sa samim sobom, što on nije smeo dopustiti. Kao da je Bog hteo da ga još jednom stavi na probu, ne bi li video da li se bezrezervno dao misiji koju mu je namenio bez ikakvih ustupaka i žaljenja.


Da bi pobegao od tog iskušenja, drhtavim rukama je zaronio u svežanj koji je umotan i čvrsto vezan obavijenim kanapom stajao na dnu njegove ladice u hotelu u kojem je živeo, u skromnim, gotovo monaškim uslovima. Prvi uspešno izveden opit, bakarne žice koje su svedočile da je na pravom putu odgonetanja najveće tajne koja ga je opsedala: zašto je rođen, koju kosmičku nit treba da razmrsi svojim umom. Šta treba da dâ što bi bilo po volji univerzuma i tako se na najlepši način zahvali za život koji mu je podaren. I kako da svojim doprinosom ponovo uvede u trajanje sve svoje pretke, sav svoj istorijski potencijal crpljen iz dugotrajnog korena, iz nepojamne dubine vremena postojanja njegovog naroda za koju još nema dovoljno podataka, ali koju on oseća i prepoznaje u svojim vizijama što nesumnjivo ukazuju na tu veliku starinu. I na istoričnost njegovog bića. Znao je, iz malog naroda se ne može ništa veliko izroditi. To je i veliki srpski pesnik Petar Petrović II Njegoš rekao kroz stihove: "Iz grmena velikoga lafu trudno izać' nije".


A on je bio jedan od tih "lafova" koje je iznitilo srpsko biće bruseći se vekovima, prečišćavajući i sažimajući telesno u duhovno da bi se domašili veliki dometi čovečanstva. Sve je on to jasno video, ali nije video sebe ovako sputanog, uhvaćenog u zamku ženskih čari. Jedno je, međutim, bilo sasvim sigurno. Takva žena, koja je odmah razbila sav decenijama građen oklop u koji je zauzdao svoje muške strasti, savakako nije obična. Na stranu njena privlačna pojava. Ona je nesporno imala energetski potencijal koji je bio kompatibilan njegovom i zato je odjednom između njih došlo do "energetske" interakcije. On je to preveo na svoju sasvim jednostavnu terminološku ravan – strujni udar. Doživeo je baš to, strujni udar u susretu sa njom i odmah je znao koliko je to opasno. Njoj je od toga pozlilo. A saznanje da drugo biće, što u svom ne baš kratkom životu još nije bio doživeo, ima baš to, potpuno isti enegretski kapacitet kao i on, gotovo da je mogao i matematički izračunati, porazilo ga je, obradovalo i uplašilo. Da se to desilo deceniju ili dve ranije, ko zna šta bi s njim bilo. Ovako, znao je da mu predstoji samo jedno: onemogućiti njeno dejstvo na sebe. Prekinuti svaki kontakt. Znao je, ona bi mogla biti kobna po njegova "krila" ako bi joj dopustio, ponela bi ga u pravcu koji nije mogao predvideti ili bi se morao katapultirati da je izbegne. Tada je bio siguran u ono o čemu je već govorio drugima, čak i u intervjuu, da postoje samo dva puta: "mnogo ili nimalo seksa. Sredina služi za obnavljanje ljudskog roda. Previše seksa kod izvesnih ljudi pothranjuje i snaži vitalnost i duh. Uzdržavanje od seksa to isto čini kod drugih ljudi." I da je dobro što je izabrao ovaj drugi.


Osećao se potpuno poraženim (a u takvim momentima je uvek potrebna nečija ruka), ne samo jer je hteo osvetliti čitavu Zemlju. Znao je da je u njoj dovoljno elektriciteta da postane drugo Sunce. Verovao je da bi svetlost sijala oko ekvatora kao prsten oko Saturna i da ljudski rod nije sazreo za veliko i dobro.


"U Kolorado Springsu napojio sam Zemlju elektricitetom. Isto tako je možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Baha ili Mocarta, ili u stihovima velikog pesnika. U Zemljinoj unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi; njihovi izrazi su cvet koji raste iz zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovekovim zavičajem. Ja sam proveo godine tražeći način na koji bi te energije mogle uticati na ljude. Lepota i miris ruže mogu se uzimati kao lek, a sunčevi zraci kao hrana. Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Sve što činim je traganje za njima. Znam da ih neću naći, ali neću ni odustati od njih", mislio je bežeći od opasnog pogleda tih očiju koje su odnekud bile uperene u njega. Osećao ih je iako okružen zidovima. Svom snagom je pojmio smisao sintageme: opasna žena.


Opet se setio Lenke Dunđerske, koju mu je sa toliko upornosti predlagao prijatelj pesnik Laza Kostić. Verovatno je i ona bila sva od sjaja. Ono što se potom zbilo samom Lazi, to potvrđuje. Ta slepa sila ljubavi ponekad razori ili izgradi svemir. A on je na čas dotakao samo središte svemira kroz taj kratki susret sa tom čudesnom Ruskinjom.


Nedugo potom stiglo je njeno kratko pismo sledeće sadržine:


"Preuzvišeni gospodine Tesla,


Ne zamerite mojoj profesionalnoj brzopletosti, da onako nenajavljena dođem i uznemirim Vas. Moje poštovanje prema Vama nema granica, a neskromno moram priznati da ste me oborili s nogu, mada sam osoba koja vrlo čvrsto stoji na zemlji. Ni jednog momenta dolazeći k Vama nisam pomislila na to da sam žena i da tamo mogu sresti muškarca koji će me smrviti jednim pogledom. Krenula sam ka geniju, koji je uz to stariji gospodin. Nisam uopšte bila svesna toga da geniji nikad ne mogu biti stari, dakle da su uvek geniji sa posebnim svojstvima, snagom koja sve drugo potčini sebi. Dakle, došla sam ljudski i ženski nespremna i doživela sam poraz od kojeg dugo neću moći da se oporavim. Ukratko, razbolela sam se od dejstva Vaše snage, od žudnje da budem dotaknuta njome, da je mogu bar na čas posedovati. I kad budem umirala znaću da sam bila rođena za to da me Vaše oči pogledaju, makar i kao sićušnog mrava, i da ću od te sreće do kraja biti ozarena. Ništa više mojoj nerazumnoj duši nikada neće biti potrebno, nijedne druge oči, ničija ruka osim Vaše koja me je polila vodom kad sam se obeznanila od Vaše energije, nijedno drugo telo osim Vašeg na koje sam se na trenutak oslonila... Doživela sam maksimum predavanja drugom biću koje je nedokučivo, daleko, ali s kojim sam se u magnovenju stopila. Obasjali ste ceo moj život smislom, uzvišenim smislom vere u nadzemaljsku harmoniju dva bića.


Ja znam šta ste doživeli u susretu sa mnom. Znam da ste poželeli da budete moj rob, ali ja sam beznačajna plotska pojava na Vašem nezemaljskom putu i ukloniću se neprimetno. Zaboravite svoje malo klonuće. Da Vam je Bog podario običnu ljudsku sudbinu, imali bi ste gomilu žena i tuce dece. Ne, nije to za Vas, Vaša je uloga mnogo veća, idite svojim putem... Telesne strasti ionako minu, ono što ste stvorili ne prolazi. Dok u meni bude i poslednja kap krvi popularisaću Vašu genijalnost beskarajno počastvovana Vašom pažnjom.


Oplodili ste moj duh za sva vremena, sve što bude došlo iz njega smatraću našom duhovnom decom. Veliko hvala na tom daru! Hvala velikom Bogu što Vas je stvorio, što je omogućio da Vas doživim.


Uvek Vaša odana sluškinja,

Svetlana Morozova"


P. S. Na intervju svakako zaboravite, radiću studiju za koju nije nužan neposredan kontakt... Oboje znamo, bio bi koban u istoj meri i za jedno i za drugo.


Milica Jeftimijević Lilić

Književnik, urednik i TV kritičar

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.