Miloš Sakić – Pesme

Updated: Oct 9, 2019

KARIJATIDA


Belo telo žene

stoji preda mnom

i ja ga gledam

dok fosfor svitaca

saleće njena mermerna bedra


Bled sam i u grču

A jedna mi ideja

u pomućenoj glavi vrišti

Po čelu niz urezani znak

cedi se iskipeli znoj

Celim krvotokom mojim

otrovni nektar struji

Ta bela slabost žene

cedi poslednje minute

moje nedosnevane sreće

Moje ruke ona pretvara

u Ikarova voštana krila

da se u rano jutro istopim

na žaru tek probuđenog sunca


Prilazim tom komadu ženske puti

darujem mu dug poljubac

Osećam hladnoću mermera

Usne mi prži hladna stud


Tada sam sebi rekao

davno izrečenu istinu

Ženu vazda valja slaviti

Ženu uz vino treba hvaliti

Tu belu i meku

večitu varku za dušu

Sad nebeski Pegazi njište

u mojim venama

i na moje otvrdlo čelo

pljušte njihovi udarci

Samo ti bela ženo

Stavljajući svoju belinu

Na moje raskrvavljene rane

Možeš zaustaviti pljusak ovozemaljski



ZAPALJENI PEJZAŽI

(Posvećeno mom rodnom gradu Karlovcu)


Ovaj grad što zlurado tutnji,

svakog dana ispija snagu moga tela,

i ja tako kopnim u preranoj slutnji

da se bliži kraj ovoga sveta.


Ovde me često nostalgija svlada,

za dalekim mirisima mojih zelenih voda,

i za sporom jeseni što crvena hoda.


Onda tražim dalekih glasova dubine,

što u bezdanu plavom mirno sijaju.

U njima su i reke, i šume, i nizine,

vrtovi i kuće, kao u dalekom raju...


Ispred mene vide se lepote vrbika,

pod čijim velikim senama spavaju duge.

Kroz njihovo granje promiče silueta mog lika,

malko izgubljena sa tragovima blede tuge.


Cela ova slika suncem je zapaljena,

a po njoj lete požutele ptice neke.

Lete kao delovi nekog sveta snena,

prema obalama koje su za mene daleke.


Sve ovo nepregledna vizija biva,

u kojoj moje telo, trne, pa seva.

Onda sve tone, u zaborav se skriva,

dok jedno septembarsko veče dogoreva.



***


Kad čekaš između dva retka ispisana

njenom rukom,

kad znaš da će proći dugo između

dva neodređena časa

kada će oči opet biti u njenim plavetima,

Kada znaš da ti je preostalo samo da čitaš,

ruku otvrdlih od prolazaka kroz sapunicu

međuredova, izmišljenih ograda, zapeta, upitnika,

šumu nedoraslih, sumnjivih zašto i kako,

buđenja u izgužvanim posteljama sobom obojenih,

čekaš iznova i iznova neki od onih smajlija,

tupost i odzvanjanje tastature,

kao da odzvanja taj dečji osmeh, nadanja

u samo jedno ono upola napravljeno srce,

čije šavove igla života tu i opet treba da sastavi.

Za to vredi živeti,

to je onaj pravi, nepatvoreni život,

to si ti...



***


Gavran na mojoj terasi,

ne onaj Edgara Alana Poa,

prosto običan, nikakav.

Niko ga očito nije nikada hteo,

to se odmah videlo,

onako raščerupan

sigurno nije bio po volji nikom,

bez pomena.

Ja sanjiv, pomerio sam zavesu,

pogledao ga popreko,

a on kao nikada,

vinuo se,

i odleteo baš lepo iz mene i moga života.



Miloš Sakić

Smederevska Palanka, Srbija

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.