Miodrag Jakšić - Sedmica (Petak)

Portret Miodraga Miće Jakšića, uradio Viktor Šećerovski


PETAK


Boris je pokretom ruke pokazao svome saradniku da ne dopusti nikome ulazak u prostor ženske garderobe Kristalne sale hotela „Hajat“, u koji je ušao, par koraka, iza dame, znatiželjno i nepozvan.

Uhvatio joj je pogled u ogledalu dok je sređivala šminku.

– Zdravo – rekao je nežno i sa osmehom.

– Da... – odgovorila je, tek malo bacivši pogled, jednim okom, u ogledalu, ka njemu, nastavljajući sređivanje trepavica.

– Kako si, otkud ti ovde?

– Radim...

– Kako? Ovde se dešava završni TV duel predsedničkih kandidata. Unutra su samo članovi njihovih najužih timova, najpoverljiviji ljudi. Bezbednost je u crvenoj zoni.

Samo ga je pogledala, direktno u oči, okrenuvši se ka njemu na trenutak i brzo potom nazad ka ogledalu i radu na ličnom sređivanju lica.

– Radiš za Tomu?!

– I...

– Ne mogu da verujem! Milena, pobogu... Kakva loša selekcija odgovora na životne izazove... – pokušavao je da bude duhovito zajedljiv.

– Verovatno je trebalo da čekam ovog lepotana, predsednika Srbije, da se seti da ima među poznanicima bivšu ljubavnicu osvedočenog stručnjaka za PR i da me angažuje...

– Hej! Nisi se javljala, nestala si...

– Da, tako govore sigurni mužjaci, hraneći svoj ego.

– Ma daj, znala si gde sam svih ovih godina. Cela Srbija je znala gde sam. Mogla si se javiti, pozvati...

– Nakon svega, trebalo je da ja pozovem? Ti si nepopravljiv.

– Ma sa njom sam bio kratko, par godina. Taj brak je propao.

– Znam.

– Posle sam se drugi put oženio...

– Znam. I dobio dvoje dece...

– Na izbore sam išao slučajno, da sačuvam stranku...

– Znam, da je provincijalac ne preuzme i da on ne postane predsednik Srbije.

– Pusti to... Reci mi nešto pametnije. Imamo još minut. Počeće direktan prenos... Sigurno me već traže.

– Pa, idi...

– Daću ti moj broj telefona... – počeo je da piše na papiriću.

– Znam ga.

– Znaš ga?

– Znam.

– Prisluškujete me!

– Znaš i sâm da ti, da vi kao vlast imate tu privilegiju i vlasništvo nad mehanizmima prisluškivanja.

– Broj si uzela od Malene, moje sestre, znam, uvek ste bile u dosluhu...

– Dopisujući se SMS-om sa tvojim protivkandidatom, često se dopisuješ, u stvari, sa mnom. On čovek više voli živu reč, neće da kucka, pa to činim umesto njega. A znaš da ja znam šta on treba da kaže, a šta ti želiš da čuješ.

– Ma daj, smešno je...

– Nekome jeste, nekome nije.

– Meni jeste – raširio je usne u osmeh.

– Tvoj osmeh je uvek ciničan...

– Šta si mu sve rekla o meni?

– Ništa. Niko ne zna za našu ljubav. Niko na svetu, sem Malene. Ne brini. Budi spokojan.

– Lepa si, kao...

– ... Kao one večeri, isto u petak, kada si mi pre dvadeset godina na ovom istom mestu, ljubeći me strasno, pocepao haljinu...

– ... Da, da, pa smo morali kroz ova zadnja vrata pobeći taksijem sa dodele međunarodne nagrade, ostavljajući i organizatore i publiku bez laureata...

– ... U moj stan.

– Kakva je to noć bila...

– Ne ponovila se, jer si tog jutra pobegao i nisi se nikada više javio. Do večeras...

– Počinje duel, evo, buka je. Zovu me...

– Filozofi treba da se drže dalje od krune...

– Ma daj, znam da si uz mene...

– ... Iako mogu služiti kao dobri savetnici kraljevima.

– Izađi ti prva.

– Odavde izlazi onaj koji je ušao bez kucanja, nepozvan.

– Ha-ha, slatka si... – krenuo je ka izlazu.

– Ne smej se stalno, bez veze. Takvi dolijaju.

– Ljubim te – dobaci s vrata.

– Izgubićeš izbore, mili – namignula je sređenom trepavicom sebi u ogledalo.


Književna radionica Kordun

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.