Miodrag Stošić – Pesme

TI I JA


Ti moje reči vodiš pod ruku

Nad mojim perom večito bdiš

I kada voliš, voliš po Vuku

Ljubiš kao što govoriš


A moje pesme putuju s tobom

U grudi sakriješ sve što se može

I kada zaspiš pod mojom knjigom

Stihovi završe ti ispod kože


Moja je duša predugo skitala

Moj krug bez tebe bio je nula

Ja sam sve pisao da bi ti čitala

I sve sam pevao da bi ti čula


Suviše umoran od matematike

Suviše lepa si za odoleti

Tvoje je ime kanon gramatike

Ispravan oblik glagola voleti



ZAGRLJAJI


Ona jedva hoda a ipak se smeši

na njenim plećima život organizuje pedeset godina mature

njena kičma je znak pitanja ispred kojeg ne postoji reč "Zašto?"

put do prozora za nju je sada ekspedicija na Sumatru

o zašto se i dalje smeši?


Pamtim te šake sa večitim tragovima testa

grizle su kamenje i u utrobu im sadile zrno

celoga života su kopale rupe u zemlji

a sada su najzad iskopale dovoljno veliku

dve šake dve suve grane masline


Nosim kod časovničara svoje satove

da im povadi kazaljke

čupam kukavicu i bacam je mačku za večeru

razbijam peščanik i iz njega ispijam dunjevaču

– Ajd pa živeli zauvek!


I kao nekada ona mene, sada ja nju vodim da se umije

a one se smeje i smeje i smeje

već besan pitam je kako to može

a ona mi onako blizu uva samo prošapuće –

Nikada me nisu ovoliko grlili!


Ocu bila poslednje dete i stalno mu dovlačila flašu

za muža isprošena za dve krave

sinu u ratu pa u pečalbi, daleka majka

i nikad je nisu toliko grlili kao sad.


I ja je grlim i ove noći

i više ne plačem zbog njenog hoda

jer jedini hod koji vredi na ovom svetu

onaj je koji vodi u zagrljaje.



SVETI GRAL


Vreme prolazi

menja se interpunkcija našega tela

naša kičma u mladosti izgleda kao uzvičnik

sva imperativna i nepobediva

posle se lagano savije u upitnik

hoda pogurena napred

kao da svećom traži otiske svoje mladosti koja je utekla ispred

u neko bolje sutra

i na kraju se pretvori u tačku

pucanj u zidu

tufnu krvi iskašljanu na maramici života


Ni ne primetimo a dospemo u one godine

u godine kada se voli kiša


Sunce volimo jer čitavu zemlju pretvara u ženu toploga tela

na kojoj želimo da spavamo goli

dok nas vlati trave Volta Vitmana golicaju iz uva

i teraju na onaj nestašni, dečiji smeh

Zima nas prekriva konfetama pahulja kao mladu na venčanju

i vraća nas u tela dece koja sanjaju bajke

gledamo u nebo na kojem se sveci tuku jastucima

pa perje pada na nas

hvatamo pahulje jezikom

brzo, znajući da ne postoje dve iste

ali kišu...

kišu ne volimo zbog nje same

volimo je je samo onda kada nam je dovoljno dobar izgovor da ostanemo kod kuće

skidamo sedlo sa još pulsirajuće mladosti

i ostajemo kod kuće

nasmejani, jer imamo sa kim da ostanemo

shvatamo da je sve što smo ikada hteli po prvi put unutra

a ne tamo napolju


Znaš, znao sam jednu ženu

ženu koja je živela jako, jako dugo i videla sve

i lepo i ružno

malo šta je moglo da podigne njene kapke

večito na nivou poluspuštene zastave

ona je samo želela još da joj neko donese šolju kafe

ta šolja kafe bila je njen Sveti gral

čaša iz koje je Isus pio na Tajnoj večeri

dugo sam se toga bojao jer i ja sam jedan iz armije onih kojima je kafa celog života bila kuvana

stideo sam se toga što sam tako mali i nespretan pred jednim tako prostim činom

sačekaš da voda provri i staviš kafe taman koliko treba

dugo sam oklevao da joj donesem svoj bućkuriš

čekao sam, toliko dugo da je ona otišla

bez svoje kafe


Danas, dok gledam tebe

a da to ni ne primećuješ

hodam ka tebi poguren

ne od starosti već zato što ti nosim šolju kafe, plašeći se da je ne prospem

da se ne lažemo, kafu nikad nisam naučio da skuvam

ali to sad nije važno

nije nikada ni bilo

naučio sam nešto drugo –

prava žena nikad ne čeka nekog da joj donese savršenu kafu

ona čeka savršenog čoveka da joj donese bilo kakvu kafu

nije bitno šta je u čaši

čašu Svetim gralom čini ljubav onoga ko je nosi


Vreme prolazi

u stvari, ne prolazi

mi prolazimo

zato pronađi na vreme nekog kome ćeš odneti šolju kafe

dok kiša uporno pada i poručuje ti da je vreme da ovoga puta ostaneš kod kuće



MESTO U KOJEM ŽIVI NEKO KOGA SI VOLEO


Mesto u kojem živi neko koga si voleo

nalazi se uvek blizu autoputa ka jutru

sve više padaju zavese na teatrima očiju

san ti otima volan poput dosadnog deteta

a piće koje si popio hoće nazad zbog očajnog enterijera tvoje duše

ali ti ipak ne staneš kraj tog fenjera na drumu

i uvek rešiš da je bolje izdržati još malo i stići kući

da ne izgubiš dan

i ne zaustaviš se u mestu u kojem živi neko koga si voleo


Mesto u kojem živi neko koga si voleo

je jedno od onih u kojem vreme ne prolazi

i dalje stoje one iste rupe na putevima

koje niko nije hteo da popravi jer su grudi dama u autobusu

zbog njih tako lepo poskakivale

baka Marica i dalje sedi na tremu i plete džempere za unuka iz Australije

a njen narandžasti debeli mačak mrda lenjo brkovima i gleda sve nas ljude pametno, kao da je sve shvatio

sve je baš onako kakvim si ga nekad ostavio

to mesto u kojem živi neko koga si nekad voleo

tu deca i dalje jašu drvene konjiće

nikad ona ne bi poželela novi ajfon

poštari tamo ne bi nikada zamenili bicikl kolima

i nikada se ona ne bi udala


Mesto u kojem živi neko koga si nekada voleo

je tvoj rezervni zavičaj

zavičaj koji nikad ne posećuješ

jer negde duboko u svojim grudima ti želiš da veruješ

da ako se tamo budeš vratio srešćeš sebe

mladog i naivnog, iskrenog i neukaljanog bekorisnim istinama ovoga sveta

videćeš veliku veštu na malom trgu

ljude rumene od vina i uobičajenih batina plaćenih fiskalnom kasom

muziku koja falšira jer svira po ritmu tvog uznemirenog srca

videćeš nju u beloj haljini kako pleše pred tobom

i ne primećuje kapi kiše

a u svakoj od kapi je duša Pikasa, Dalija i Renoara

i svaki od njih ocrtava njeno telo nevidljivim kičicama


Podižeš glavu sa volana

udaraš sebi šamar

uzimaš vazduh kroz cigaretu

i gaziš papučicu gasa

dok pod njome cvrče u bolu svi snovi tvoga detinjstva

i ideš dalje

i ovaj put

Mesto u kojem živi ona koju si nekada voleo

nije tvoj zavičaj

zavičaj je mesto iz kojeg odeš

a u ovom mestu ti i dalje živiš


Zauvek



JUTRA SA KIŠOM


Cigani ne znaju tu tvoju pesmu

Mesec im note još nije dao

Vetar je nije ukrotio besnu

Još uvek je nisam isplakao


Bosonoga plešeš usred fontane

Ovaj grad gori da bude tvoj rob

Ti primaš na grudi tek rođene dane

a uveče ih kao starce spuštaš u grob


Sa oblacima ti igraš dodole

Zupčanik Sunca se okreće tiše

Šakama tvojim nikad ne odole

Pa svaka kap ujutru na tebe miriše


Tvoja je postelja bašta i pepeo

iz nje ja izničem od sveta krišom

od tvoga sam Sunca davno oslepeo

sad mi ostaju samo jutra sa kišom


Kad prsne zora oči mi mokre

Da si nestala ne pričam nikom

Do tvoga bih zrna suzom da doprem

Poklopljen svojim peščanikom


Nađem ti kosu u ćirilici

Ti uvojci crni sada su slova

Kao da klizim po tvojoj vilici

Dok ljubim golubove bele sa krova


I letnje kiše po dečaku smelom

Samo su suze sa tvoga lica

I zelena jelka sva u belom

Tvoja je snežna venčanica


Osušila si sve moje kiše

okovan trnem u svome semenu

čitav dan pijem, a noću pišem

pitaš kad živim?

– U međuvremenu


Uzalud čekaš tu svoju pesmu

Prometej tu vatru još nije krao

Sva pera anđela još su na mestu

Još uvek te nisam poljupcem klao



Miodrag Stošić

Beograd, Srbija

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.