Poezija savremenog pesnika


Foto: DaniBlue


Vekovima su pesnici na osoben način saopštavali svoja osećanja, slali poruku o sebi, društvu i svetu. Poetski izraz se menjao vremenom. Od grandioznih epova (Ep o Gilgamešu, Ilijada, Odiseja, Mahabharata), deseteraca i rime, do slobodnog stiha i grafit poezije. U savremenom pesničkom pristupu sve je dozvoljeno.

Kroz fuziju stilova pesnici krče put do zainteresovane čitalačke javnosti. A to nije lako, iako se čini da na društvenim mrežama poezija doživljava svoj procvat. Poslednjih godina u Srbiji i regionu aktuelna su pesnička druženja u klubovima gde se okuplja veliki broj mladih, ali i već afrimisanih pesnika. I pored svega čini se da poezija nije dovoljno vrednovana od relevantnih književnih kritičara i teoretičara književnosti, čitalaca, ali i medija.

O aktuelnim problemima na pesničkoj sceni, kritici, izdavačima, ali i umetničkim počecima i inspiraciji razgovarala sam sa Nenadom Glišićem, Natašom Bundalo Mikić i Bojanom Markovićem.


Pesnici Nenad Glišič, Nataša Bundalo Mikić i Bojan Marković

Književna radionica Kordun

Branka Selaković, Beograd, 22.4.2020


Sa kojim izazovima se suočavaju savremeni pesnici u Srbiji?

Glišić: Kako da vam kažem, kao i svima: sam život svakodnevni na toliko mnogo nivoa. Ali, pesnici za razliku od većine barem mogu da te izazove iskoriste za dobijanje nečeg trajnog i dobrog, za njih same, a još više za one koji dolaze ako dođu.


Pesnikinja, Nataša Bundalo Mikić

Bundalo Mikić: Savremenim pesnicima je trenutno dostupnija pisana ("kucana") reč i svojstvenija čak od žive i vidljive zbog postojanja interneta i društvenih mreža. Koliko je to dobro toliko ima i svojih loših strana jer se poezija danas lakše "krade" i prisvaja. Teško je zaštiti se, zaštiti autorska prava a takođe i tzv lajkovi i šerovanja nisu istinski uvid u percepciju napisanog. Svedoci smo opšte pojavnosti velikog broja pesnika i upitno je, s obzirom na brz prenos informacija pa i kvalitet napisanog, koliko njih će opstati i ostati. Tu dolazimo do one svevremene, da je pesnik zaista i svevideći kada je "prorekao" da će POEZIJU SVI PISATI. Postoji veliki broj konkursa za festivale, zbornike, pesnička okupljanja širom zemlje i regiona a takođe se više nego ikad oformljuju i književni klanovi prepuni sujete i nadmetanja. Umesto da je pesnički, književni svet, jedna velika zajednička planeta na kojoj svi sarađuju i bore se isključivo za dobrobit poezije jer govore, pišu, pevaju, istim jezikom.



Marković: Pesnici se suočavaju sa onim problemima sa kojima i svi drugi umetnici. Reč je o socijalnom statusu koji im država (ne) dodeljuje. Pesnička praksa se ne raspoznaje kao relevantna ni u jednom od ekonomsko-simboličkih polja razmena, iako u njima i te kako učestvuje. Nenaplativo. U odnosu na tu činjenicu poezija i pesnici treba da zauzmu svoje aktivne radikalne pozicije.

Kakva promena je potrebna da knjige poezije dobiju bolju poziciju na policama knjižara?

Glišić: Mislim da bi za tako nešto bilo potrebno promeniti način funkcionisanja distribucije knjiga, odnosno da sada distributeri koji se de fakto javljaju kao svojevrsni arbitri i najvažnija instanca u odlučivanju koje će knjige uopšte ući u lanac knjižara. Takođe, bilo bi dobro da nezavisne knjižare koje su van ovog lanca mogu da opstanu. Dobro mi je poznato da u tim distributerskim krugovima postoji jedno predubeđenje da je poezija neprofitabilna, odnosno kako se kaže nekomercijalna. Ukratko, to je to. Međutim, da bi se to dogodilo mora da dođe do promene čitave takozvane društvene paradigme koja bi mogla da shvati da poezija i ne treba da bude komercijalna i da to nije osnov prema kome ona treba da dolazi do čitalaca. Tu promenu nije moguće izvesti preko noći, ali mislim da je neophodna.

Bundalo Mikić: Pitam se da li je to uopšte moguće, da se pesničke knjige mnogo više cene i čitaju u savremenom svetu. Nekako je svima lakše da posegnu za brzim dostizanjem informacija, pa tako vole kratke i jasne forme poput kratkog statusa na društvenoj mreži Fejsbuk. Pojedince na neki način opterećuje metaforičnost i ono pravo istinsko dubokoumno razmišljanje i zapitanost. Zato posežu za lakim sadržajima. Samo retki, književni i umni ljudi podržavaju, pišu, uživaju i čitaju neprekidno poeziju jer je zaista celim svojim bićem osećaju. Promocije knjiga svakako idu u prilog približavanju svih književnih formi publici ali mislim da je potrebno izaći na ulicu, na trg i recitovati. Trenutna teška situacija kod nas i u čitavom svetu nam omogućava bolje sagledavanje i slušanje kako muzičkih izvođenja tako i poezije putem društvenih mreža što je svakako vid dobrog promovisanja istih vrednosti tako da to treba na lep način i da bude prihvaćeno i ispraćeno.

Marković: Podsticajno posredovanje državne kulturne politike bila bi presudna u tom cilju koji ne mogu zagovarati knjižarski lanci čiji je cilj zarada, a ne proširivanje kruga čitalaca posvećenih eksperimentalnijim i hibridnim pesničkim književnim oblicima. Osnivanje centra za promociju savremene poezije, obrazovanje o savremenoj poeziji u školama, osnivanje knjižara koje bi promovisale (samo) nekomercijalna izdanja, dostupnost besplatnih knjiga ili knjiga koje se publikuju uz pomoć paušalne podrške čitalaca, besplatne elektronske knjige – samo su neke realne ideje koje mi padaju na pamet.

Gde je mesto srpske, ali i regionalne poezije u svetu?


Pesnik, Nenad Glišić

Glišić: Moje je ubeđenje da je naša poezija u jednom delu zaista na vrhunskom nivou i to možete da vidite kad se strani čitaoci sretnu sa nekim od naših dobrih pesnika. To, naravno nikako ne znači da je sva poezija takva, naprotiv. Mnogo smeća izlazi u to nema nikakve sumnje, ali i to je u redu u nekom smislu jer ispada da imamo kvalitet i kvantitet u jednom dijalektičkom jedinstvu. Da napomenem da kada govorim o našoj poezij, mislim na taj, eufemistički rečeno region, odnosno bivšu Jugoslaviju, jer bez obzira na to što se generacije koje su bile u naponu snage kad je raspad počeo, oni su tu snagu koristili najčešće za loše ciljeve. Sada, srećom, ove novije generacije to prosto prirodno prevazilaze u dobrom delu slučajeva. Ali, i u jednom i u drugom scenariju te scene se neprestano prepliću, polemišu, mrze, vole i dopunjuju ma koliko to neki ne hteli da priznaju.



Bundalo Mikić: Mesto srpske pa i regionalne poezije u svetu je naravno, ponoviću se, trenutno u virtuelnoj stvarnosti ali kao i prethodnih decenija, zahvaljujući sjajnim imenima iz sveta prevodilaštva savremena poezija dolazi do oka i uha publike širom Evrope i drugih kontinenata. S obzirom da sam studirala srpsku književnost ponosno mogu da zaključim da imamo pregršt imena, ugledne književnike, pesnike od veličanstvene poetske reči satkane. Ono što ne smemo nikad da zaboravimo je neprocenjivost knjige i kojoj su se takođe svi vratili prethodnih meseci otkako nas je na globalnom nivou zadesio virus.

Marković: Čini se da srpska poezije nije dovoljno prevođena i zbog toga vidljiva u širim evropskim razmerama. Evropski fondovi za prevođenje i publikovanje poezije i rezidencije pesnika su (za sada) prilično nedostupni. Vrednosti poezije na srpskom jeziku su vanredne u pojedinačnim ostvarenjima i donose mnogo novog vrenja za vremešno evropsko pesništvo.

Kako su izgledali vaši pesnički počeci i dela kojih pesnika su vas inspirisala?

Glišić: Ja sam neka vrsta divljeg deteta, decenijama su vagali da li sam ja pesnik, aktivista ili performer i svoj put sam tražio baš u tim avangardnim krugovima po principu „što beskompromisnije, to bolje“. Prva zbirka mi je izašla kada sam imao 20 godina u nekoj drugoj vrsti apokaliptične atmosfere u odnosu na ovu danas, početka rata u Jugoslaviji i pesnička i ljudska staza koju sam tada odabrao je bila plod one maksime: prst u oko malograđanskom moralu. I posle 28 godina trudim se da ostanem veran sebi u tom smislu, što bi bilo ostvarenje svih mojih tadašnjih snova. Imena knjiga i pesnika ne volim da navodim jer sam svestan da je sve što sam čitao, sviđalo mi se ili ne, na neki način uticalo. Najviše svesnih uticaja sam poprimio od pesnika, mislilaca i umetnika zbog njihovog odnosa prema svetu i umetnosti, nego zbog njihovih stihova, jer dobrih pesama

Bundalo Mikić: Moji pesnički počeci sežu u doba detinjstva i osnovne škole kada je talenat za pisanje prepoznala moja nastavnica srpskog jezika i izdvojila neke moje radove za dečiji dnevnik u novosadskim eminentnim novinama. Tokom pohađanja srednje škole sam ređe pisala. Već na samom početku studija moja ljubav prema poeziji je dobijala neki novi oblik i pravac. Prvu knjigu sam objavila tek 2015. kada sam upoznala divnu porodicu iz Banata, koji delaju u svetu kulture i književnosti dugi niz godina - Banatski kulturni centar. Knjiga se zove Ginevrin šapat i činile su je pesme pisane o ljubavi prema porodici, rodnom gradu i čoveku. Nakon toga objavila sam još dve knjige i jedan roman a u pripremi je još jedna knjiga poezije.


Pesnik, Bojan Marković

Marković: Široka tema pogodna za roman odrastanja, s tom obazrivošću da smo srećom uvek na početku. Čini mi se da je intimna inicijacija ujedno i uterusna. Sve drugo su sentimentalne i snažne tačke podrške: porodična upućenost na biblioteku i knjige, Književni klub Rujno iz Užica, školske literarne nagrade, profesorke Anđa Đorđević i Valentina Zlatanović Marković, studije književnosti, nagrada Mladi Dis... Uvek su me zanimali „jezički“, „(neo)avangardni“ pesnici, posvećeni ispitivanju jezika i njegovog prelivanja.





Postoji li književna kritika koja bi se na temeljan način bavila aktuelnom produkcijom?

Glišić: Nemam taj utisak. Ali, sa druge strane, možda je veći problem da shvatimo pravi smisao današnje kritike koja funkcioniše na jedan začudan način a da se to tiče sve manjeg broja ljudi. Da se vratimo na jedno od prethodnih pitanja – u stvarnom svetu pesničkih snoviđenja ispada da su distributeri zapravo preuzeli ulogu kritike. Ili marketing.

Bundalo Mikić: Književna kritika je izgubila svoju draž ali svakako učeni pojedinci pokušavaju da joj udahnu život kakav je nekada imala. Kao i za poeziju tako i za prozu i književnu kritiku bore se književni poslenici sagledavajući delo na istinski način. Savremena dela su pod lupom dostupna kako putem štampanih časopisa tako i u vidu sve veće pojave elektronskih časopisa.

Marković: Kritika revnosno prati produkciju, ali nije dovoljno spremna da se negativno odredi. Kada to čini u pozadini budu neknjiževni razlozi. I putem afirmativnog odnosa može se dosta reći o poeziji koja figurira nasuprot onoga što afrmišemo. Tako je i sa mogućnošću da govoreći o poeziji iskažemo mišljenje o društvenom, političkom i estetskom.

Koliko su književni časopisi, ali i izdavači otvoreni za saradnju sa mladim pesnicima i da li postoji zid između glavnog pesničkog toka i alternativne scene?

Glišić: Pa ako časopise pitate, svi su otvoreni i najotvoreniji baš za mlade. Ako pitaš mlade – većina ima utisak da niko nije otvoren. Sa izdavačima je drugačija situacija – ja sam angažovan u okviru edicije Prvenac koja je posvećena upravo mladim autorima i autorkama bez svog izdanja. Tu je, naravno, Matica srpska sa svojom čuvenom prvom knjigom, a javljaju se i drugi pokušaji u tom pravcu i sve to treba pozdraviti. Takođe, tu je i nepoznati broj privatnih izdavača koji baš u toj grupi traže korisnike svojih usluga, ali takav put ne bih preporučio mlađim autorima. Ja sam čitavog života okrenut malim izdavačima, ali onima koji poštuju autore sa kojima sarađuju i od njih ne traže pare. A pitanje glavnog toka i alternative je klizavo, zapravo najveći deo poezije ni alternativa, ni glavni tok, nego margina. Ko je najpoštovaniji odlučuju centri društvene moći na scenama, a ne čitoci niti takozvani kvalitet, odnosno – da upotrebim tu nepristojnu reč – struka.

Bundalo Mikić: Trenutno sam sekretar u novoosnovanom društvu koje neće ostati na ideji samo lokalnog delovanja, Društvu novosadskih književnika. Kako radimo na nekoliko projekata, istakla bih e-časopis Medjutim. DNK koji su osnovali mladi članovi društva mahom doktoranti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, dakle kompetentni da govore, proučavaju i predočavaju književnost u svoj njenoj lepoti. Pratim i druge književne časopise i vidim da postoji sasvim dobar odnos prema afirmaciji mladih književnih imena, čemu takođe doprinose i pomenuti konkursi i festivali. U Novom Sadu godinama postoji Scena svih kreativnih koja je kroz rad svojih festivala afirmisala i promovisala mnoge mlade koji su postali istaknuti pesnici u svojim gradovima širom Srbije i regiona. Mnogo je savremenika koje bih istakla i čije stvaralaštvo cenim ali na samom kraju reći ću samo jedno, po meni najvažnije da književnost ima moć da menja svet i to će i budućnost pokazati.

Marković: Prostor za objavljivanje poezije je skučen, mada postoji. Obavezno podrazumeva pesnikovo dotadašnje pozicioniranje i kulturu „tebrizma“, kao i određene proskriptivne uzuse koji sputavaju. Mislim da ne postoji glavni i alternativni tok, sve je otvoreno i u istoj ravni. Primećujem, mlađi pesnici se veoma lepo afirmišu, što svakako nosi sumnjičavost u svakom pogledu. Uvek se treba zapitati da li i na koji način otpor prolazi kroz srž pesničkog dela, što ga i čini umetničkim delom. Ta karakteristika, recimo, može praviti razliku alternativnog dela u glavnom pesničkom toku.

Književna radionica Kordun

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.