Siniša Matijević: Svijet bez granica postoji samo u našoj mašti

Intervju sa Sinišom Matijevićem, dečakom koji ima neobičan talenat


Dečak Siniša Matijević sa Korduna našao se pre nekoliko godina u žiži interesovanja publike otkrivši svoj neobičan dar, da može stvarati umetnička dela zatvorenih očiju.


Odrastao je u uspešnog četrnaestogodišnjeg gimnazijalca koji pred sobom ima jasan put razvoja svog talenta, interesovanja i obrazovanja. Paralelno sa medijskim predstavljanjem publici, teče i njegovo učešće na umetničkim radionicama i likovnim kolonijama u regionu.


Foto: KAportal.hr

Od podneva u dvorištu kuće kada je bukvalno shvatio predlog strica da naslika nešto zatvorenih očiju pa sve do danas, Siniša Matijević deli svoj dar sa drugima smatrajući da je realnost slična mašti, jer i u stvarnosti za njega granice ne postoje.


Kada si i kako postao „čudo od deteta“?


To je bilo gotovo prije četiri i pol godine sasvim slučajno. Naime kad je moj stric iz Srbije (Ruma) bio na odmoru kod nas našalio se dok sam crtao portret jednog komšije iz sela, da ga nacrtam zatvorenih očiju i ja sam zaista pokušao. Za čudo mnogih uspelo je. Kažu da se dzentlmen ne postaje već da se rađa, tako sam i ja vjerovatno rođen sa umjetničkim talentom pa to treba da probudim u sebi, da ne budem „čudo“ već kao i sva ostala djeca koja imaju talenat za umjetnost, a rad će pokazati tko je uspješniji. Mislim da nije dobro čekati čuda da se dese.


Svaki put kada vidimo kako zatvorenih očiju stvaraš umetničko delo, imamo utisak da ne izlaziš iz svog sna već da je delo došlo iz mraka koji je prostor rađanja ideja. Šta linije znače za tebe? Kako one postaju susret mraka i svetlosti pod tvojim prstima i olovkom?


Ja osobno ne mislim da bih na ovo metaforičko pitanje trebao dati odgovor filozofskog karaktera, jer smatram da je taj moj dar vrlo jednostavan i efektan, ali te linije koje povlačim, ja već vidim u glavi, a gotova slika ovisi o mom raspoloženju, koncentraciji itd.


Foto: Dnevnik.hr

Razvoj tvog talenta i odrastanje pod budnim su okom publike već više godina. Sem aplauza, podstreka za rad i trud, tu su i nagrade. Kako je to odrastati sa svetom zadivljenim onim što imaš da pokažeš?


Samo talenat plus rad daju rezultate i to je jedina poštena formula uspeha. Hvala Bogu da su me drugi razumjeli i podržali, jer bez podrške je teško ići dalje makar imali i najbolji talenat. Ja sam stvarno ponosan što sam uspeo iznenaditi toliko ljudi. Trudim se opravdati sva njihova priznanja. Okolnosti pod kojim odrastam doživljavam normalnim, jer tako mora biti. Lako je prihvatiti podršku, stvarno me oduševljavaju ljudi koje ne poznajem, a koji prepoznaju moj talenat. Ne smatram sebe velikim već da mogu svojim talentom među ljudima probuditi dobro raspoloženje i učiniti ih srećnijim. Trudiću se da to radim što uspješnije da bi i njihovo zadovoljstvo bilo dio moga uspjeha. Najdraža mi je podrška afirmisanih umjetnika, od njih osluškujem ono što me zove kojim putem da krenem. Nagrade su mi inspiracija za što više rada. Gledaću da mi ne budu glavni cilj. Ako postanem pravi umjetnik biću najsrećniji da moj rad bude doprinos umejtnosti u pravom smislu te riječi.


Gde danas pronalaziš sebe između likovne umetnosti i pop kulture/ šou programa?


Pokušavam to dvoje uskladiti što više mogu, jer je umetnost moja strast koja se kroz moj dar može efektno promovirati kroz talenat šou itd.


Foto: KAportal.hr

U jednoj radio emisiji govorio si o predlogu menadzera od kojih jedan bio i vožnja biciklom sa povezom na očima. Kako je izgledalo prvo izlaženje sa ograničenog prostora papira u veliki prostor bez granica?


Taj menadzer je bio moj otac koji je isto slučajno dao tu ideju dok je kod nas snimala Nova TV s ciljem da pokažem još nešto sem slikanja i ja sam odmah pristao. Onda je on rekao da se šali, da to ne pokušavam riječima „Oooo Siniša nemoj razbićeš se pa ću te voziti na hitnu još kud smo onda stigli“. Svijet bez granica postoji samo u našoj mašti. kad zatvorim oči čini mi se da se preselim u njega. Ne mogu još tačno da opišem ta viđenja, ali za sada sam siguran da se sa te strane vrlo dobro snalazim. Tko zna gdje su naše granice, možda one jednostavno ne postoje.


Lepo crtanje sa povezom na očima. Kada skineš povez ponovo ostaješ – likovni umetnik. Šta te sve u okviru likovne umetnosti zanima i privlači?


Privlači me gotovo sve u okviru likovne umetnosti. Znači najviše olovka pa osim likovne i rad sa glinom, drvetom i kartonom.


U ranom detinjstvu morao si da prelaziš više kilometara do škole. Koliko je obrazovanje važno za jednog talentovanog mladog čoveka i koji su to novi kilometri koje planiraš preći do svojih ciljeva?


Meni nije bilo teško, ja sam srećan što živim na Kordunu i da treba prešao bih mnogo više. Obrazovanje je veoma važno jer u današnjem svetu nažalost većinom više znači škola nego talenat, ali to dvoje u kombinaciji je pun pogodak. Moj cilj nije samo ovo, rezultati će se videti tek za desetak godina. Trudim se da budem na zemlji pored oca koji mi daje najveću podršku ne samo u umjetnosti već i u izgradnji životnog puta. Ispred mene je obrazovanje, nadam se da ću to uspešno savladati. Zahvalan sam, ponajprije, svome ocu, kao i ravnatelju gimnazije i ravnateljici škole „Katarina Zrinski“ Željki Stojković na podršci i trudu ka budućem strukovnom usmjerenju u pomenutoj gimnaziji.


Intervju vodila: Milica Milenković

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.