Stefan Simić - DAMIR –

Priča "DAMIR" opisuje sudbinu mladog čoveka, poručujući nam kako ne treba živeti!


Stefan SImić

Damir umire u svojoj tridesetdrugoj godini potpuno sam. Narkoman je od svoje šesnaeste. Lečen je hiljadu puta, izlečen isto toliko. Hiljadu puta se skidao, navodno uvek uspešno, i uvek počinjao iznova i iznova. Nema mu spasa. Bar tako kaže, i ja bar tako mislim. Deo jetre mu je odstranjen. Želudac mu je u potpunosti uništen. Sve na njemu otkazuje. Koža menja boju. Ima hepatitis, ima strašne bolove. Lice mu je sasušeno, izborano i unakaženo, nesvakidašnje velikim podočnjacima. Telo sve više počinje da bazdi na trulež, izgleda starije od mnogih staraca, izgleda kao sopstvena karikatura, izgleda kao sopstvena senka, ili kao nešto što je još gore od svega toga.


Damir ima još dosta toga, da ti ne pričam, ali nema, što je najgore, nema ljude oko sebe. Nema apsolutno nikoga. Mrak popločan mrakom. Ne kupa se. Ni ne planira da se kupa. Ne priča, jer i nema šta da kaže. Prepušten je na milost i nemilost sebi. Prepušten je valu beznađa koje ga rastura.


Svuda su ga vodili, dok su, naravno, mogli. Od manastira, komuna, od najpoznatijih stručnjaka pa do nadrilekara. Svi su obećavali brz i lak oporavak, svi su obećavali sve, dok, zapravo, niko od njih nije mogao ništa da uradi, ili on nije mogao ništa od toga da prihvati, đavo će znati.


Uglavnom, on se spašava tako što se lagano predaje, bori se tako što se ne bori uopšte. Bori se tako što odustaje od svake borbe.


Stariji je od mene desetak godina. Ne više. U daljem smo srodstvu, ali ništa bitno. Nije me primećivao sve do nedavno, do pre nekoliko godina, samo bi prošao pored mene i okrenuo glavu na drugu stranu. Ali to je najmanje važno. Oduvek je bio privlačan devojkama, isključivo mlađim od sebe, nikako svojoj generaciji. Oduvek je bio najglasniji u društvu, uvek doteran, markantan, pun love. Uvek je furao neki svoj fazon, iako na njemu, naravno, nije bilo ništa njegovo. Međutim, kako su mu se sva vrata zatvorila, kako su mu svi finansijski izvori presušili (porodični sponzori bankrotirali ili poumirali), otkako je sa solidnih devedeset spao na mizernih pedeset kilograma, odjednom je počeo da dolazi kod mene, da me posećuje.


Živimo u istom selu, samo nas dve ulice razdvajaju. Obojica smo deca iz grada koja su silom prilika morala da napuste isti taj grad. Obojica smo tražili neki svoj duhovni mir, svoje utočište. On zato što je bežao od drugih, a ja zato što sam tražio sebe.

Ne znam, samo se pojavi odnekud na vratima, bane kao provalnik, javi se bez pozdrava, uđe i to je to. Tih je, preosetljiv, glas mu je slabašan, gotovo nečujan. Toliko je ponižen, da ne možeš ni da ga uvrediš. Malo me se stidi, više me se plaši. Za tili čas se pretvori u dete, koje je u fazi puberteta, dok se ja, odjednom, od nekoga ko je do nedavno, pokorno, sa strahopoštovanjem postavljao pitanja, pretvorim u odraslog čoveka koji samouvereno daje odgovore.


Razgovaramo ponekad. Teme su ograničene, kao i njegove sposobnosti da izgovori nešto smisleno. Niti on meni može nešto posebno da pomogne, niti ja njemu, ali se na trenutke sasvim dobro razumemo. Obojici kao da je svejedno. Mene ne zanima šta drugi misle, dok njega ne zanima uopšte da misli, niti realno može. Kao što je on navikao da sluša moju priču o sreći i večnom optimizmu, tako sam ja navikao da slušam njegovu priču o nesreći. Kao što on ravnodušno doživljava život, tako ravnodušno doživljava i smrt.


Trudi se da mi smeta što manje, i uspeva mu, dok se ja trudim da mu pomognem što više. Ne znam da li mi uspeva. Ne očekuje nešto posebno od mene, niti ima prava, ni ja ne očekujem nešto naročito od njega, niti stvarno mogu.


Dok ga posmatram, kao da gledam u čitavo naše društvo koje je u fazi metastaze. Ne možeš da mu pomogneš, ne možeš da ga razumeš, možeš jedino da ga gledaš kako crkava ili da pobegneš od njega daleko, što dalje. Mada ni to ništa ne bi promenilo.


Nije najstrašnije što nema šta da jede, najstrašnije je što više ni ne može da jede. Nema ko da ga okupa, nema ko da mu pomogne, nema bukvalno nikoga. Živi sam samcijat u toj kući, nasamo sa neokrečenim zidovima, prljavštinom i paučinom. Živi u toj pustari koja je, do pre nekoliko godina, bila jedna od najživljih kuća u selu, a sada je leglo demona. Tipična narkomanska jazbina, skladište promašaja, deponija ljudskih ostataka. Spuštene roletne, sve zatamljeno, kuća samo što se ne sruši, ograda srušena odavno, svuda korov, pseći izmet i razbacane stvari po dvorištu. Tačnije otpad, miris ustajalosti i očaja.

Nigde nikoga. Ni u kući, ni oko kuće, a sve manje i u selu. Sve napušteno, sve prepušteno valu vremena na završnu obradu.


To selo je nekada predstavljalo život, rađanje, radost, kao i ljudi koji su živeli u njemu. Sada predstavlja samo smrt. Tek poneki starac zaškripi ulicom, podseti na poslednje trzaje čovečanstva ili malobrojna rodbina koja dolazi, jednom u pet godina, da poseti iste te starce i popiše preostalu imovinu.


* * *


Šta god da mu dajem, on uzima. Retko kada nešto traži od mene, gotovo nikad, ali zato sve što mu ponudim on prisvaja bez razmišljanja. Ne bira, a i nema nekog izbora. Isključili su mu struju, tako da nema gde ni da se okupa, a kako vreme prolazi, neće imati više šta ni da okupa.


Otac mu je umro odavno. Pre dvadeset godina. Majka nedavno, mada je i zbog Damira godinama delovala kao da je na samrti. Rodbina ga i ne gleda. Za sve njih on je mrtav, otkako su saznali da uzima herion, dok sada samo čekaju da odrade sahranu i gotova stvar. A i za tu sahranu, videćemo. Ko zna!


Slučajevima kao što je on niko se ne bavi. Pred njim su sva vrata zatvorena. Nema budućnosti. Nema prošlosti. Nema mogućnosti za preobražaj, pokajanje. On je samo još jedan od leševa koji hodaju. On je samo još jedan od ljudi, koji licitiraju svoju smrt kao u kockarnici. Čovek za koga je smrt više dobitak, nego gubitak. Čovek koji sebe ne smatra čovekom.


Iako bi možda još nešto moglo da se uradi sa njim, mada sumnjam, nema više kome da se obrati, nema više koga da moli. Nisu mu pomogli ni kada su mogli, kada je imao novac, kada je bio zdraviji i kada je imalo šta da se spašava, pa neće ni danas kada je sve izgubljeno, sve samo zaludno trošenje vremena i saniranje posledica.


Uplašim se kada ne dođe. Smeta mi kada stalno dolazi, dosadan je, a smeta mi i kada ga nema, navikao sam na njega. Onda svim silama teram sebe da odem do njega i da ga potražim, međutim, on se baš tada pojavi odnekud. Samo tiho pokuca na vrata, uvuče se u kuću, izvali se na poljski krevet, na krevet namenjen psima i zaćuti.

U početku sam ga se plašio. Nisam ga puštao u kuću. Izmišljao sam, kojekakve, poslove samo da ga otkačim. Nisam ga direktno ponižavao, ali verujem da se osećao tako. Nismo imali izgrađen odnos. Sve što sam znao o njemu, kao i narkomanima uopšte, zasnivalo se na predrasudama. Doživljavao sam ih kao zveri, a ne kao ljude. Mislio sam da Damir želi da me povredi, da mi nešto ukrade, što i nije daleko od istine, dok ga sada, donekle, smatram i prijateljem.


Kada mi neko dođe, a on se zatekne tu, istog momenta, ili se negde izgubi, sakrije ili jednostano zanemi. Stidi se ljudi. Pokušavam da ga predstavim kao ličnost, odnosim se prema njemu kao prema čoveku, pričam ljudima o njemu, pričam kako mi pomaže, kako je dobar, međutim, on se toliko postidi, da se čini kao da će da iskoči iz kože. Bude mu neprijatno, trese se. Pre bih pridobio naklonost srne ili matorog vuka, koga niko nikada nije pomazio, niti nahranio, nego Damira. Toliko je uništen da ne može da podnese čak ni najobičniji kompliment.


Potpuno je svestan, da su sve hvale, upućene na njegovu adresu, lažne, a kritike na mestu. Preslab je, razoren sa svih strana, da gotovo ne postoji svetla tačka u njegovom životu, kroz koju bih uspeo da provučem neku pozitivnu priču o njemu, gde bi on izašao kao pobednk, kao heroj. Oguglao je na sve. Ne može od srca ni da se nasmeje, a o nekoj pobuni ili suprostavljanju i da ne govorimo.


Skuvam mu tako ponekad čaj, odnesem nešto za klopu. Dok razgovaram sa njim, kao da razgovaram sa prazninom, kao da reči udaraju u zid i vraćaju mi se natrag. Na momente je i trezven, tačno zna šta hoće, priča sasvim normalno. Međutim, čim se seti ko je i u kakvom je stanju, momentalno počinje da se povlači u sebe, gubi svaku potrebu za razgovorom i naprasno menja raspoloženja. Toliko je ponižen da ne postoji stvar koja bi mogla da ga ponizi još više. Mislim da ga više vređa kada ga hvalim, nego kada ga napadnem. Na uvrede je navikao, srodio se sa njima. Na podršku, očigledno, još nije.


Najgore je što je Damir sazrevao kao narkoman, a ne kao čovek. Da je počeo koju godinu kasnije, verujem da bi lakše podneo sve i da bi se, na kraju krajeva, lakše skinuo. Ovako je nemoguće.


Pokušavam da mu zaokupim pažnju, da mu skrenem nekako misli, da ga zabavim, pokrenem, bilo šta. Nekada mi se čini kao da mogu da mu pomognem, kao da postoji neko rešenje, neki način. Nekad, dok pričamo, kao da me sluša, kao da počinje nešto da se menja u njemu. Ipak, nakon samo nekoliko trenutaka, bude još gori nego što je bio. Proradi neka sujeta u njemu i počinje da me vređa. Čim uđemo u neki ozbiljniji razgovor, u nešto dublje, on automatski krene da mi govori kako je sve izgubljeno, kako je pametnije da ne gubim vreme, da gledam svoja posla, da se ponašam kao da on nije tu.


Kao da mu zasmeta kada mu poklonim više pažnje nego što je potrebno, kada ga uvažim više nego što zaslužuje, a ponekad se ponaša tako da je ne zaslužuje uopšte. Kaže mi da su mu dosadne moje priče, da ih zna napamet, da ih sluša otkako zna za sebe. Objašnjava mi šturim, uličnim jezikom, da je njegov život samo njegova stvar. Objašnjava mi da je njegova stvar, a sve vreme mi priča o njemu, dolazi kod mene, davi me, kao da je njegov život i moja stvar.


Izgubio je saosećanje za druge, a o vlastitom samopoštovanju i da ne pričamo. Oseća se kod njega ono ljudsko, bljesne na momente, često zaplače, znači mu kada ga zagrlim ili kada mu prebacim ruku preko ramena. No, Damir je toliko zatrovan, da bukvalno ne postoji strana sa koje čovek može da mu priđe. Nema je.


U njegovoj terminologiji ne postoje pojmovi, poput apsurda i besmisla, ili bilo kakve simbolike koja bi njegovo postojanje mogla da podigne na jedan viši nivo. Sve se svodi na puko preživljavanje, na pacovsku filozofiju koja se zasniva na principu pronalaženja, što bolje i mračnije rupe, u koju će da se zavuče i tamo da ćuti danima. Nema poistovećivanja sa nekom višom silom, koja bi ga nadahnula, nahranila životnom energijom, koja bi mu ulila dodatnu snagu. Nekada se, doduše, pozove na Boga, pomene ga, ali ne zato što je nešto naročito pobožan, kamo lepe sreće, već zato što je od svih velikih ideja samo za Boga i čuo.

Ili možda zato, podsvesno se nada, što još jedino on može da ga spase.


Najmešnija situacija, a ujedno i najtužnija je, kada Damir, iz čista mira, počne da mi drži moralne lekcije i da me savetuje da se ne drogiram. Samo ustane, uperi prst u mene, kao da sam na optuženičkoj klupi, kao da sam ja narkoman sa petnaestogodišnjim stažom, i svu svoju nesreću, sav svoj bol kroz koji je prošao, počne da projektuje na mene. Donekle je svestan čime se bavim, zna kakvi su mi stavovi, ipak, uprkos svemu, on preuzima inicijativu i umesto za svoj izgubljeni život počinje da se bori za moj.


Damir se u tim trenucima od nekoga, ko uništava sebe i svet oko sebe, pretvara u čoveka, koji se svim silama bori za spasenje tog istog sveta. Priča mi kako želi da drži predavanja o tome, da putuje po Srbiji i da kaže na početku svake tribine.


“Vidite kako izgledam u svojoj tridesetdrugoj godini. Sve vam je jasno…”


Dok posmatram njega i ljude slične njemu, vidim koliko čovek može da se spusti nisko. Svakim danom je sve neprimetniji. Njegovo beznađe toliko dugo traje, da se poodavno pomirio sa sudbinom. Čak i tragedije svojih drugova prihvata ravnodušno, isuviše lako, starački, kao da je u osamdesetoj, a ne u tridesetoj. Na momente, kao da se obraduje kada čuje vest o njihovoj tragediji, srećan što nije jedini, srećan što nije među njima, a onda, opet savije glavu i zaćuti, jer ista ta sudbina očekuje i njega vrlo brzo.


Nije mi jasno šta ga još održava u životu. Ima sve preduslove za samoubicu, a koliko znam, niti mi je to nekada pomenuo, niti je pokušavao. Kada se uzme u obzir šta mu se sve desilo, šta je sve preživeo, nikako ne mogu da razumem tu silu koja ga i dalje gura napred. Drugi bi se raspali pred takvim bolom, ubili bi se, spalili, ne znam ni sam, jer ne postoji motiv za koji može da se uhvati. Nema te slamke. Nema tog izlaza. Svi su ga napustili, nema ni jednog prijatelja, o devojkama može samo da sanja. Da je sreće, da ima bar kompjuter, internet, da bar malo slaže sebe, da bar na određeno vreme skrene misli i počne da se povezuje sa ljudima, bar virtuelno, bar tako kada ne može drugačije.


Naprotiv, on je sve vreme nasamo sa sobom, oči u oči sa ništavilom koje je sve gore.

Damir je dokaz da gotovo uvek, uprkos svemu, pobeđuje život. Tačno je da se sve jednom gasi, samo jednom. Ali još tačnije je da se isto to pali milion puta, bezbroj puta. Šta je jedan pad, naspram toliko letova? Šta je jedna večna noć, naspram toliko svetlosti? Da je smrt jača od života svi oni bi nas odavno napustili, još za vreme prve krize.


Srećom život svakodnevno, u svemu, pronalazi dodatnu snagu i pobeđuje. Dokaz za to su nova deca koja se rađaju, cveće koje iznova cveta svake godine, nove knjige, novi filmovi, nove lepote koje nas obasipavaju sa svih strana. Damir možda neće preživeti, ali sećanje na njega svakako hoće.


Ako sam nešto naučio od njega, onda sam naučio kako ne treba živeti. A to je, u svakom slučaju, najbolja lekcija koju sam mogao da dobijem od nekoga.

Ako još neko to shvati, njegova žrtva neće biti uzaludna.


Književna radionica Kordun

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.