Stefan Simić - Kad najbliži izdaju

Stefan Simić - autor

Otkako znam za sebe znam i za njega, možda i duže. Najbolji drugovi smo još od detinjstva. Rođeni u istom gradu, završili istu školu, deo istog društva. Ljudi su oduvek pričali o nama u množini. Gde je bio on, tu sam obavezno bio i ja. Sve značajne momente u našim životima proveli smo zajedno. Nosili smo iste patike, voleli iste devojke, navijali za iste klubove. Sve isto, gotovo identično, samo smo mi, u međuvremenu, postali različiti.

Fotografije i dalje pamte zajednička letovanja, zimovanja, rođendane, jer mi smo ih, nažalost, potpuno zaboravili.

Sada je on menadžer jedne poznate firme, njen stipendista na privatnom fakultetu, deo elitnog društva, vlasnik najnovijih automobila i brendiranh odela, a ja tek pisac u nastajanju, bez dinara u džepu. Dva potpuno različita sveta. Tamo odakle ja, svim silama, bežim, on već samouvereno vlada. Tamo gde on ima specijalne VIP propusnice, ja ne smem ni da privirim. Ono što kod mene izaziva najiskrenije divljenje, kod njega izaziva najiskrenije gađenje i obrnuto.

Poslednje godine našeg druženja bile su užasne. U njegovom društvu sam se osećao kao u najgorem zatvoru. Podrhtavao mi je glas. Neretko se dešavalo i da zaplačem od silnog pritiska koji je vršio na mene. Šta god bih rekao, njemu ili bilo kome, on bi to istog momenta ismejao. Oduvek sam bio inferioran u tom odnosu. Sve je moralo da bude po njegovom. I kada se nisam slagao, samo sam pokorno, po navici, klimao glavom. Bio je daleko samouvereniji i praktičniji. U svakom trenutku je tačno znao šta hoće, za razliku od mene.

Dosta mi je i pomogao, doduše pomogao sam i ja njemu, samo što se tuđe više pamti nego svoje. Tuđe je nagrada. Naše se podrazumeva. Tuđe je dar sa neba. Naše je samo dobro odrađen posao i ništa više.

Dugo nismo bili u kontaktu. Nekoliko godina možda. Jednostavno su nam se putevi mimoišli i svako je krenuo na svoju stranu. Nisam više mogao da trpim njegove uvrede, a njemu se smučilo moje žaljenje. On se posvetio osvajanju finansijskih vrhova, sklapanju ekskluzivnih poslova i ne znam čemu, a ja osvajanju književnih vrhova, sklapanju rečenica i vidiš već čemu. Počeo je da se bavi privatnim biznisom veoma ozbiljno. Preuzeo je sve te menadžerske fazone u komunikaciji, način poslovanja postao mu je način života, a umesto rečima sporazumeva se sa ljudima novcem.

Nisam ga se nikada stideo takvog, naprotiv, stideo sam se sebe dok sam sa njim. Sve vreme sam se prilagođavao. Odlično sam znao šta želi da čuje. Dok sam pričao kako njemu odgovara, vređao sam sebe, kada sam počeo da pričam ono što mislim, to je počelo da vređa njega. Osećao sam se kao žena, u poodmaklim godinama, koja pokušava, na sve moguće, načine da spasi brak od uništenja. Glumatao sam da je sve savršeno. Povlačio sam se, kao odgovor na svaku njegovu provokaciju. Nisam mu vraćao niske udarce, samo sam ćutao i trpeo.

Najviše mi je smetalo, u našem odnosu, to što mu sve smeta. Pljuvao je po svemu što ga prevazilazi. Njegov realizam je za mene bio primitivizam, isto kao što je, za njega, moj idealizam bio čista fikcija. Umesto da se zagledao u svoju budućnost, on je sve vreme prognozirao moju propast. Umesto da mi je verovao kao prijatelju, on mi je sve vreme vračao koješta. Podučavao me, držao lekcije, pričao o životu, radio je sve to za moje dobro, kako mi je govorio, stvarajući utisak da je moje dobro za njega najveće zlo!

Nema goreg osećaja, nego kada te i najgori neprijatelji, više cene od najboljih prijatelja. Oni te bar iskreno mrze, onako do kraja, bez zadrške. Dok te ovi neiskreno vole. Sa prvima možeš lako, ne očekuješ ništa, a uvek si spreman na sve. Dok je sa ovima teže, nikada ne znaš na čemu si.

Velika je stvar kada shvatiš da ti neki ljudi uopšte nisu potrebni, da ti samo smetaju i da guraju tvoj život na drugu stranu. Zapravo te koče, zamaraju, vređaju te i dok te hvale, izvlačeći ono najgore iz tebe. Umesto da se baviš sobom i ljudima do kojih ti je stalo, moraš da se baviš njima, da održavaš stara prijateljstva od kojih imaš više štete nego koristi.

Zašto uopšte negovati takve odnose? Zarad lažne ljubavi, da se koči istinski razvoj?

Zarad davno potrošene prošlosti, da se žrtvuje blistava budućost koja tek treba da usledi.

Zašto da se klanjamo nekome, kada duboko u sebi osećamo gađenje? Zašto da negujemo ono što je odavno uvelo? Zašto da ulažemo u odnos gde sve gubimo, a ponajviše sebe.

* * *

Nedavno smo se sreli i razgovarali o izdavanju moje prve knjige. Delovao mi je prijateljski nastrojeno. Napokon mi je priznao da sam talentovan (sve ove godine nisam bio?!), dok je za sebe rekao da ima moć, što je, kako je zaključio, savršena kombinacija poslovnog uspeha. Objasnio mi je da knjigu prodaje dizajn, kvalitet korica, jačina naslova, dok je ime pisca na, sasvim solidnom, desetom mestu. Pritom je samoinicijativno želeo da mi pronađe sponzore ili, najzad, da mi on bude sponzor, njegova firma!

Naivno sam naseo na sve to, zaboravljajući da me je do sada izradio bar hiljadu puta na sličan način i da je isto toliko puta ismejao moje pisanje. Jednom mi je u šali rekao, da ga je sramota to i da čita, a kamoli da piše, da mu ne pada na pamet ni da se bavi pravim piscima, a kamoli mnome.

No, verovao sam da se promenio i pored svega što sam ranije doživeo. Nakon izvesnog vremena me pozvao na svoj rođendan, uz obrazloženje da ću imati prilike da upoznam ljude koji će da finansiraju moju knjigu. Kao da njegov rođendan nije sam po sebi dovoljan da se vidimo.

Zakupio je malu salu hotela Felicitá u užem centru Beograda. Platio je nekoliko polugolih devojaka da šetaju okolo i ispunjavaju želje gostiju. Ne samo da su devojke bile maloletne, već je među gostima bilo nekoliko mlađih momaka. Većina njih još nije stigla ni da proslavi punoletstvo, ali su zato stigli da dobiju svoje lično obezbeđenje i sve privilegije koje idu uz to.

Na rođendanu ih je bilo svega dvadesetak. Svi su bili verzirani, uglavljeni negde, obezbeđeni još pre rođenja, tako da se, sudeći po automobilima koji su bili poređani ispred, činilo kao da Ujedinjene nacije imaju redovno zasedanje, a ne da moj drug iz detinjstva slavi dvadeset i neki rođendan. Svako od prisutnih je imao neku svoju bogatašku priču ili ćaleta na visokom položaju, ili privatni biznis u svojim rukama, ili neku jaku vezu koja će, kad tad, zatrebati. Pričati sa njima o književnosti i očekivati finansijsku podršku, slično je kao i praviti biznis sa eskimima oko ugradnje klima uređaja i frižidera na Severnom polu.

Ne volim takve ljude. Nisam član kluba njihovih obožavatelja, ali ko još mene pita za to. Uzgred je moj prijatelj, kao što se i očekivalo, želeo sve prisutne da impresionira, a u takvim krugovima, uz impresioniranje jednih, obavezno ide i ponižavanje drugih.

Mislim da je duže pripremao rođendan nego sve ispite na fakultetu zajedno. Tačno se znalo gde ko sedi, sa kim i da li uopšte sedi. Meni je bez ikakve ranije najave, dodeljena uloga konobara jer se, navodno, jedan njegov ortak koji je bio zadužen za služenje, razboleo.

Gle čuda, verovatno je taj tip imao izliv lenjosti u mozak, a ja sam mu najbliži, tako da je pretpostavljao da ću bez razmišljanja pristati i da se neću naljutiti. I bio je u pravu, bar delimično, bar za ovo prvo.

Sve sam bio u životu samo nikada nisam bio konobar i prostitutka. Te noći sam bio jedno, a malo je falilo da postanem i ono drugo. Ne stvarno, ne poznajem pića i pravila služenja, ne poznajem ljude koje služim i oduvek me je vređala ta lažna poniznost ugostitelja zarad nekakvog bakšiša. Najgore je, što je sve vreme u vazduhu lebdela misao o knjizi i svest, da ću nekada u životu morati da pristanem na kompromise kako bih preživeo. E, te večeri je, mislio sam, bila idealna prilika za to.

Srećom, pogrešio sam...

Kada sam ušao sa prvom turom pića u salu, bilo je svega dvadeset stolica. Sve su bile popunjene, tako da je bilo potpuno jasno, da je cela ova predstava izrežirana. Išao sam sasvim pristojno, od jednog do drugog gosta i služio ih nenametljivo. Moj prijatelj se za to vreme nije setio ni da me predstavi. Samo je zapovednički klimao glavom, što je valjda značilo ili da je posao dobro odrađen, ili da mu se gubim sa očiju. Potpuno me je isključio iz društva. Ne samo da niko nije obraćao pažnju na mene, nego su me do te mere ignorisali, da mi se na momente činilo kao da ne postojim.

Osećao sam se kao bednik. Osećao sam se bednije od bednika. Njihova pojava i ponašanje, isprovocirali su ono najgore u meni. Nije se tu radilo o kompleksu siromaštva i probuđenoj sujeti zbog neprimećenosti, već o potrebi da se ne ponižavam pred drugima i održim neki nivo. Osetio sam kako su me sve vreme analizirali pogledima od glave do pete i kako su me, verovatno, svrstavali u određene kategorije. Počinjali su od marke patika, a završavali sa markom mobilnog telefona. Neki su me, sasvim sigurno, i njušili usput kako bi odredili koji parfem koristim.

Za njih sve ima statusno obeležje. Svaki detalj. Od mesta na koja se izlazi, pa do muzike koja se sluša i ljudi sa kojima se druži. Prosto mi se zgadilo njihovo naučeno držanje, napadna spontanost i šablonski humor koji, navodno, treba da popravi atmosferu dok je, u stvari, samo nepovratno pogoršava.

Znao sam da je ekipa sa rođendana navikla na persiranje, na strogu distancu sa osobljem i na inferiorne poglede podređenih. Navikli su da ih služe ponizni poluidioti koji bi se odrekli i najelementarnijeg dostojanstva, zarad najobičnije napojnice. No, ako sam njemu prijatelj, ne znači da sam i njima. Ako već prodajem svoj rad, ne znači da treba da prodam i sebe. Drznuo sam se u momentu, promenio sam stav, setivši se ko sam i za kakve se vrednosti borim. Počeo sam da se ponašam ekscentrično, stavljajući sebe u prvi plan. Moj egoizam je bio samo odgovor na njihov elitizam i ništa više. Naglo sam povisio ton, stepen iznad ostalih, spuštao sam im poglede zajedno sa pićem i ponašao se tako, kao da radim najvažniji posao na svetu!

- Ko vas bre jebe – mislio sam u sebi – ko vas jebe. Sada vas gledam ovako, oči u oči, i nikad više. Ne znam ni ko ste. Ni kako se zovete. Ni ko stoji iza vas. Niti vas ja zanimam, niti vas zanima da mi se predstavite. Za vas sam samo jedan običan bednik koji treba da vas služi i da vam se divi! Ništa više! Prolazićete pored mene u blindiranim mercedesima, nikad sami, uvek sa batinašima i profesionalnim obezbeđenjem. Posmatraćete me kroz zatamnjena stakla. Posmatraćete me, ili ćete samo okrenuti glavu na drugu stranu. Odnosićete se prema meni i prema ljudima kojima pripadam, kao prema marvi. Predodređeni ste da vladate, da se iživljavate, da ljudima isisate i poslednju kap krvi. E vidite, ja nisam predodređen da vam služim. Nisam, majku li vam vašu pljačkašku… -

Strašno im je zasmetalo sve to. Navikli su na apsolutnu poniznost, tako da su nastojali da ostanu opušteni i ne iskazuju emocije. Naučeni su da je greh da se javno iznosi problem, jer se tako razbija iluzija o savršenoj zabavi i provodu. Problemi se, po njihovoj logici, rešavaju iza zatvorenih vrata, pre toga se samo sumiraju utisci.

Neki su se trudili da ne obraćaju pažnju na mene, neke sam i pridobio svojim drskošću, prepoznali su se, dok su me ostali shvatali ozbiljno, sve dotle dok nisu videli izraze gađenja na slavljenikovom licu. Nakon toga su i oni počeli da se iživljavaju. Šta god da sam rekao, oni su ismejali i preokrenuli u svoju korist. Zbijali su šale na moj račun, provocirali me i podsmevali se svemu onome što radim. Bio sam na njihovom terenu i svi moji argument su, naspram njihovih, bili unapred osuđeni na propast. To je kao da ljudožderima, iz nekog afričkog plemena, držiš predavanja o vegeterijanstvu ili o hrišćanskom postu. Možeš da budeš, ne znam koliko u pravu, nije to problem, ali bićeš još te večeri na njihovoj trpezi, kao što sam ja tada bio, što već jeste.

Moj prijatelj, sada već bivši, kao vrhunac svega je zamolio prisutne, da prilože dobrovoljne priloge na sto, po principu ko koliko može i da tim gestom podrže moje stvaralaštvo. Gosti su kao sumanuti počeli da vade novac i da ga euforično bacaju ka sredini stola. Neko je bacao evre, neko dinare, dok je neko bacao sir i salamu kao da se radi o izgladnelom psetu, a ne o čoveku. Ostali su se samoživo smejali, gledajući u mom pravcu i iščekujući moju reakciju.

Umesto suza, tuče ili eventualnog bacanja na sto, kako bih što pre pokupio novac i hranu, što su najverovatnije očekivali, dobili su najširi mogući osmeh na svetu i kikotanje onako na sav glas. Nisu imali pojma koliko veliku uslugu su mi učinili. Bio sam počastvovan tim njihovim gestom, prosto ozaren što nisam ispao takva džukeletina kao oni. Činjenica da ne zavisim od njih, da mogu da odem i zalupim vratima kad god hoću, me je učinila još jačim. Dokazali su mi da sam i bez para Neko i Nešto, da je istina sve ono što pišem, čim su mi dali tako veliki značaj i napravili čitav spektakl da me unište. Veći kompliment nisam mogao da dobijem i teško da ću ga ikada više dobiti u životu.

Očekivao sam da me prebiju. Očekivao sam da me razvale od batina još te noći. Toliko sam bio uveren u to, da mi je, naprosto, bilo krivo što se nije desilo ništa ozbiljnije. Nije opasno kada te prebiju kao ličnost, kao ime i prezime, kao čoveka, opasno je kada te prebiju kao deo mase, kao anonimog kretena koji se slučajno našao tu. Što su ciljevi batinanja veći, to je bol manja, bez obzira na posledice. Nisam mazohista, nema to veze sa tim, ali ako su batine uslov da se čovek suprostavi ponižavanju i nepravdi, prvi pristajem na to. Smrt i žrtvovanje su ionako, jedan od prvih preduslova za večni život, posle ide sve drugo.

Što se ekipe sa rođendana tiče, kao i mog bivšeg prijatelja, teško da su shvatili da je pisanje, odnosno umetnost, teren slobode samo retkima dostupan. Ali nema veze. Dobro napisana priča ili pesma, otvara vrata, u ljudskom smislu, više, nego svi njihovi projekti zajedno. Kada kažem vrata, mislim na srce, a kada kažem projekti, mislim na profit. Pisanje je igra večnosti, dok je biznis igra trenutka. U pisanju nema trošenja. U biznisu je sve trošenje. U pisanju putem univerzalnih simbola možeš sve i sa svima, u biznisu je nevažno koliko si napravio, ako ostaneš bez para niko si i ništa. Pisanje te istinski približava ljudima. Biznis samo prividno. U pisanju nema nestanka, ostaješ i kada odeš. U biznisu se on, kad tad, podrazumeva, neminovan je.

Pa ti sada vidi šta ćeš da izabereš?! Moj odgovor već znaš.

A nažalost i njihov.



Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.