Stefan Simić - Pao je mrak

Odeš nekoga da ispratiš i čuješ šta se priča, dok ti učtivo ćutiš i žališ pokojnika, prisećajući se vaših momenata, slušaš reči u pozadini i ne znaš da li da se smeješ ili da plačeš.

- Šteta što ceo dan pada kiša, nije to zaslužio. - Kako tako odjednom, a do pre neki dan bio živ - Eh, bar je dočekao Novu godinu, praznike… - Predosećao je on nešto, nije on bio glup čovek, znao je. - Govorila sam mu da krene u crkvu, nije me slušao - Ma neka mu je laka zemlja, ko zna zašto je to dobro, odmoriće se. - Čudi me da mu bivša žena nije došla, ona mu sve ovo napravila. - I brat mu isto tako umro, to je nasledno...


Nakon onog neminovnog, vraćamo se svojim kućama, a glasovi u pozadini se nastavljaju.


- Mogli malo bolje ovo da organizuju, sve nekako bilo nategnuto, na brzinu. - Šteta što nije za vikend, bilo bi više ljudi - Ma sam je kriv za sve, mnogo glup život imao… - Da je bar znao da uživa bilo bi mu lakše. - Ko li će sve ono da nasledi?!


Pokojnikovi su bili uporni da posle pogreba odemo i na večeru Odlazimo svi zajedno, čak i oni koji jedva da su ga poznavali

Dok traje večera svako priča sebi u bradu Njega retko ko i da pominje Sve do jednog momenta kada su krenuli o njemu


- Ma šta mu je ovo trebalo, mogao je još da sačeka… - Bože, pa nije on čovek kriv, šta lupaš. - Ljudi, život se nastavlja, bio je on dobar čovek. - Ma ne kažem ja da je bio loš ali… - O kome pričate? Aaa, ma šta vam je, došlo vreme da živi zavide mrtvima.

Nastade tišina na trenutak pa onda

- Slušam šta pričate, da li vi znate da bi on sada bio ponosan da nas sve vidi ovak zajedno. - Ponosan, na šta? Što leži tamo mrtav a mi ovde jedemo i pijemo, ma daj. - Sve je bilo po Bogu, tako smo ga ispratili. - Braćo ali on nije bio vernik. - Neka, neka, šta je bio da je bio, običaji nalažu…


Slušam ljude šta govore, neki od nas samo ćute Pojedine je ponela priča, kao da ne znaju gde su i zašto su tu

Konobar dolazi u jednom trenutku sa novom turom I stavlja ribu svima u tanjir, postilo se toga dana

Jednoj ženi, umesto u tanjir riba pade na pod

Dok se ona savijala, jedan, rođak, onako iz prve, dobaci


- Snajka, ispala ti riba… Zete obruka te snajka… Konobare pažljivo sa snajkinom ribom…


Svi se prvo pogledaše, pa počeše da se smeju

Haha, hihihi

Pa naglo zaćutaše, sve dok jedan ne reče

- Ma i pokojnik voleo šalu… - Jeste, jeste, i on bi se sada smejao. - Da, da, gleda nas on, sigurno, i smeje se…


Mislim se u sebi, da, jeste, crče čovek od smeha A i zbog svih vas, kakvi ste


Pokojnikovi najbliži se samo pogledaše Kao – da Ii nam je ovo uopšte trebalo

A ja nastavljam da ćutim, gledam njihova lica

Jasno je da su pokojnika mnogi od njih već zaboravili

Svako priča svoju priču, da je to preraslo u nadvikivanje Sve dok neko ne reče – idemo kući, pašće mrak

Žališe još malo, reda radi, sve dok nisu izašli A onda se svako vrati u svoj život


Njegovi, najbliži, odlaze do konobara i skrušeno plaćaju račun I ruku pod ruku odlaze kući

Desila se sahrana jednog čoveka Kao da se nije desilo ništa


Pao je mrak


Književna radionica Kordun

2 comments

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.