Vesna V. Maksimović - Pesme


PESME OSTAVLJAM VREMENU


Ostavljam otisak prsta,

čisto beo

na obrazu umesto poljupca

na srcu umesto bola

na usnama umesto reči,

ostavljam miris proleća

pod bagremom

pod nogama,

pod reverom

ne pipam,

mesto neotkriveno

ostavljam svetu,

da bude ceo


Kožu ostavljam deci

na mekom da odrastaju,

da se igraju

umesto da se spotiču,

da se razmnožavaju,

rastu i ne padaju,

na plodnom tlu

da stasavaju u ljude,

kakvi mi nismo bili


Rečima semenim vreme

trudno da se znoji,

mukom dok raste,

gorčinom dok se poji,

pesmu da rodi

i opomene.


NEKA BUDE PESMA


Pucaj pesmo

u grudi, u grlo, u mozak, udri,

podigni ruke, otvori oči, sve probudi

i razveseli, rasplači, samo ne ćuti.


Pucaj u srce, napravi mesto

za ljubav, za decu, za budućnost

ciljaj u meso, u dušu, u kosti,

neka zaboli, pevaj o radosti.


U pupak zavuci prste

i grči, gnječi, miluj i voli.


Nemirna, rađaj se pesmo

i plači, život budi.

MOŽE TO BOLJE


da se stoji sa strane, one druge,

na kojoj kroz oči ne provlačiš ljude

koje si voleo, ako si voleo,

može to bolje da bude

da se pamet pomeri

lako bi bilo

da se dignu zidine umesto ruke

da se gleda pred noge,

obale reke gde mirno stoje, ako stoje

senke bi spojile mostove

da hoće, kao što neće

zemlja da se pomeri

LEĐA


Neka te ptice iz mojih očiju popiju,

neka se tvoga lika napiju,

ispod krila neka te odnesu daleko,

gde ruke se ne dodiruju dok pišu

po koži , jezik slova koji se razvlači

vetrovi neka obrišu.


Neka te kapi rose sa mojih usana oližu,

da ostanem te žedna.

Sećanja kao vazduh iz nozdrva

neka se slobode nadišu, dok razvijaju se jedra

ispod zastava polomljenog rebra.


Bez reči

tišina u šumi najjače ječi.

GODINAMA TAMAN


Na vagu stavljen gram duše, saputnice,

lice je svake sitnice.


Propuštene prilike otišle

preko reke, polja, ravnice, kao ptice

raširile krila, začete slobodne

pod nebom mašu obrisima slike.


Gde su isprepletane žice ograde

kroz prazne kocke vire ljudi,

znači

život se kroz iglene uši provlači

očima većim od tuge,

nada se

prstima u nedrima svlači.

Rano je.

Rosa poleže jutra i žita

glad se naštinu javlja.


Samo gram duše da je više,

zemlja ne bi izdržala zatvorenih usta da vaga,

jer bilo bi nas dvoje, istovremeno što diše

godinama za vrat.

IME


Pogleda zapetog o kostime

od svile, lana, kože, tražim ime.

Ima li kosti ime?


Da se život čvrsto u koštac uhvati sa kime,

jezik na jezik da se osloni, i progovori

iz pećine tišine da se podigne,

ima li koga, ime?


Dugme sa grudi da otkine,

maramu sa glave da skine,

u oči kad pogleda, da propoveda,

bistro ko voda lice da umije, ime?


Vesna V. Maksimović


Književna radionica Kordun

Kontakt

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju,

kontaktirajte Književnu radionicu "Kordun":

Budimo u kontaktu:

  • Black Facebook Icon
  • Black Twitter Icon
  • Black Google+ Icon
  • Black LinkedIn Icon

eDijaspora © 2019.